Mračni turizam: Ples Zalonga

Mračni turizam relativno je nov fenomen, prvi put opisan sredinom devedesetih godina prošlog veka, fokusiran na mesta povezana sa smrću i velikim tragedijama: poprišta krvavih bitaka, gubilišta, mučilišta, groblja i grobnice...

 

Glavna odlika lokaliteta koji se obično označavaju kao odredišta mračnog turizma je to što, za razliku od klasičnih turističkih destinacija, primoravaju posetioce da se aktivno suoče sa strahotama ljudske situacije i, posredno, sopstvenom prolaznošću.

Planina Zalongo na zapadu Grčke mogla bi biti poznata po mnogo čemu - antičkim ruinama, slikovitim selima, starim manastirima, prelepim pogledima na čitav Epir i obale Jonskog mora od Parge do Preveze - ali umesto svega toga ovu malenu planinu obeležila je jedna od jezivijih crtica grčke istorije - "Ples Zalonga"...

Lazarev kanjon i Lazareva pećina

 

Istočni delovi Srbije možda ne spadaju u turistički atraktivne krajeve, ali se priroda u ovim predelima često može opisati samo superlativima.

Jedno od takvih čuda prirode je i Lazarev kanjon - najveći i najdublji kanjon istočne (poneki geograf bi rekao i cele) Srbije, sa preko sedamdeset speleoloških lokaliteta među kojima je Lazareva pećina - najduža u Srbiji!

Ali, kod planiranja posete Lazarevom kanjonu treba imati u vidu i nekoliko začkoljica.

Lazareva reka, koja stvara kanjon, tokom proleća je aktivna i jaka, i kanjon je u to doba godine potpuno neprohodan. Početkom leta reka presušuje, ali zbog velikog broja poskoka koji ovde imaju jedno od najvećih staništa u Srbiji (eto još jednog superlativa), ulazak u kanjon se u toplim letnjim mesecima ne preporučuje, dok krajem jeseni stene kanjona postaju vlažne i značajno otežavaju kretanje na nekoliko ionako nezgodnih deonica.

Zato je najbolje vreme za obilazak kanjona druga polovina septembra i prva polovina oktobra, i to samo po suvom vremenu, pa mnogobrojni avanturisti pažljivo tempiraju ture za uživanje u njegovim teško uhvatljivim lepotama...

Ipsarion - kruna Tasosa

Ogromnoj većini putnika izbor odredišta za letovanje obično ne zavisi od blizine atraktivnih planinarskih staza, ali je mnogima to uvek dobrodošao dodatak, ako već ne i presudni faktor u planiranju odmora. A ako je neko i sumnjao u to, potpisnik ovih redova spada u ove druge.

Tasos, najsevernije od velikih grčkih ostrva, iz mnogo razloga je omiljeno letovalište za turiste iz Srbije. Osim tradicionalno toplog grčkog gostoprimstva, slikovitih plaža i jagnjetine koju mnogi smatraju najboljom u Evropi, Tasos je i ostrvska destinacija u Grčkoj najbliža Srbiji - mada se, istini za volju, ne može nazvati baš i budžetskim letovalištem kao neka druga grčka mesta.

Pored svih primorskih sadržaja koje ima da ponudi posetiocima, Tasos je i vrlo brdovito ostrvo, sa vrhovima koji dostižu više od hiljadu metara nadmorske visine, među kojima se najviši greben Ipsarion izdiže kao kruna nad egejskim obalama.

Za prave ljubitelje planina i pešačenja, staze Ipsariona su nešto što bi neizbežno trebalo posetiti na Tasosu. A kad je već tamo, zašto ne bismo odvojili bar jedan dan za njegove lepote...

Bilten Putnik, jesen 2024.

 

Smena godišnjih doba znači i novi broj biltena Putnik, elektronskog medijskog sredstva za promociju planinarstva, sportova na otvorenom i aktivnog boravka u prirodi, u izdanju Planinarskog saveza Vojvodine i pod uredničkom palicom neumornog Vlade Banića.

 

Jesenji broj malo kasni za kalendarom, ali ako će jesen biti ovako slinava kao njena prva nedelja možda bi bilo bolje da je i ona još malo zakasnila...

Ali, za prekraćivanje vremena u danima kad se ne može u prirodu sad imamo Putnik, i u njemu 26 novih tekstova iz pera 15 priređivača, sa minimum 3 kontinenta. Među njima i jedan moj prilog (namerno neću više da šaljem redakciji više od toga jer treba dati šansu i nekim novim autorima), o letošnjem prelasku transverzale "Čika Duškove rajačke staze" u cugu.

Uživajte!

Tupižnica - skrajnuti dragulj istočne Srbije

Pored Rtnja i Stare planine, čija gravitacija privlači ne samo planinare već i one koji o prirodi ne znaju skoro ništa, mnoge planine u istočnoj Srbiji ostaju u drugom planu, skrajnute i zapostavljene.

Jedno od takvih mesta je i Tupižnica, ostrvska planina tačno između ova dva gorostasa.

 

Iako je iskusnijim ljubiteljima prirode dobro poznata, stiče se utisak da joj manje posvećeni namernici ne pridaju pažnju koju zavređuje. A lepe planinarske staze, raznovrsni tereni i izuzetni vidikovci Tupižnice imaju praktično sve što je potrebno za jedan ispunjen planinarski izlet...

U prokletim planinama Grbaje: Karaula i Karanfil Ljuljaševića - dva lica jedne planine

U Crnoj Gori postoji izreka: "Sve planine na jednu stranu, Prokletije na drugu".

Najviši masiv venca Dinarida je kosmos za sebe, sa toliko kontrasta da izmiče svakoj definiciji. Prokletije su i surovi kameni visovi i široke zelene livade, Prokletije su i guste šume i goli krševiti vrhovi, Prokletije su i vertikalne, teško savladive litice, i pitomi vidikovci, i nepregledna bespuća koja se za tri života ne mogu upoznati do kraja.

Dolina Grbaje (ili Grebaje), jezičak Crne Gore isplažen od Gusinja skroz do Albanije, možda je i najbolje mesto za prvi (drugi, treći) susret sa mnogim licima Prokletija - sa zapadne strane izlvija se pitomi greben Volušnice, Talijanke i Popadije, sa istočne se izdiže strahotni, naizgled neprobojni zid Karanfila - dva dijametralno suprotna sveta fascinantna svaki za sebe, koji tek zajedno čine jedinstvenu sliku...

Stara planina 3 u 1: Midžor, Dupljak i Babin zub u jednom danu

Kao jedan od najvećih planinskih masiva Srbije, Stara planina je prepuna staza za svačiji planinarski ukus, od laganih šetnji od par sati pogodnih za svakoga do napornih celodnevnih tura namenjenih samo najistrajnijima.

Uspon na Midžor (2169 m.n.v.), najviši vrh srpskog dela Stare planine, mogao bi se svrstati negde između ove dve krajnosti - iako i najlakša varijanta staze sa šesnaest kilometara dužine u oba smera i preko sedamsto metara uspona nije za potcenjivanje u kondicionom smislu, široki put do vrha bez ikakvih tehničkih detalja dostupan je svima bez obzira na iskustvo i fizičku spremnost, a činjenica da ovaj vrh nosi naslov najvišeg u užoj Srbiji čini ga izuzetno popularnim u svako doba godine.

Najlakša staza do Midžora počinje ispod vrha Babin zub (1758 m.n.v.), koji je uprkos zastrašujućem izgledu iz podnožja takođe moguće popeti vrlo lako i brzo a sa vrha pruža izuzetan pogled na nesvakidašnje stenovite formacije, što ga uz Midžor čini najomiljenijim i najčešće penjanim staroplaninskim vrhom.

Manje poznat, i daleko manje posećen, je vrh Dupljak (2033 m.n.v.), drugi po visini nakon Midžora - izolovaniji, strmiji, stenovitiji, i zbog svega toga često zapostavljen od strane prosečnih izletnika. Međutim, upravo to što se do Dupljaka treba malo više pomučiti, na vrhu nema gužve, a pogledi su bar jednako lepi kao sa Midžora, čini ga apsolutno vrednim skretanja sa staze.

Spajanje sva tri ova vrha u jednu stazu daje celovitu sliku ovog dela Stare planine, možda najpitomijeg i najuređenijeg, ali nikako i dosadnog kakvim ga smatraju mnogi planinarski elitisti. Ova staza definitivno nije za svakog, ali će dovoljno blesavima da se odvaže na takav poduhvat pružiti planinarski ugođaj kakav se retko gde može doživeti...

"Čika Duškove rajačke staze" - Rajačka transverzala 2024. - U cugu!

Rajac, predeo izuzetnih odlika na planini Suvobor, najistočnijem kraku Valjevskih planina, na prvi pogled je pitom i ne naročito zanimljiv kraj kojim dominiraju livade i pašnjaci.

Međutim, za one kojima nije problem da siđu sa utabanih staza Rajac čuva mnogo prizora koje prosečan izletnik nikad ne bi povezao s njegovim imenom. Okolina Rajca (i zapravo čitav Suvobor) samo malo dalje od najposećenijih lokaliteta kriju duboke šume, stenovite vrhove, pećine, vodopade...

Svi skriveni, kao i svi dobro poznati biseri Rajca i Suvobora spojeni su u transverzalu pod imenom "Čika Duškove rajačke staze", vrlo zanimljivu planinarsku stazu koja nas upoznaje sa drugim licem planine koju samo mislimo da znamo.

Transverzala "Čika Duškove rajačke staze" zvanično duga oko 44 kilometra, na oko 2200 metara ukupnog uspona povezuje četrnaest kontrolnih tačaka - od popularnih mesta dobro poznatih svima do zavučenih kutaka do kojih se treba lepo pomučiti - i može se preći za dva dana "u cugu".

Transilvanija za početnike: Šta sve možeš u okolini Brašova za nekoliko dana

Transilvanija, oblast u središnjoj Rumuniji, sinonim je za tajanstvenu i udaljenu zemlju, o kojoj se raspredaju legende o vampirima i nečistim silama.

U fikciji, Transilvanija se često prikazuje kao jedno mračno mesto bez sunca, puno neprohodnih šuma i oštrih planinskih vrhova sa neosvojivim zamkovima. Ali, iako ova slika ima neke korene u realnosti, savremena Transilvanija daleko je od tamnog vilajeta u kojem putnici sa strane mogu pronaći samo nevolju - štaviše, danas je to turistički najatraktivniji region Rumunije, prepun istorijskih i prirodnih vrednosti, koji privlači posetioce iz čitavog sveta.

Današnja Transilvanija jedan je od turistički najpotcenjenijih predela Evrope, koji po lepotama može da parira mnogo popularnijim destinacijama - ogromno prostranstvo raznolikog pejzaža, istačkano gradovima bogate tradicije u kojima vreme istovremeno kao da stoji i nezadrživo teče unapred - mesto gde skoro svako može naći neku zanimljivost po svojoj meri.

Sa površinom većom od cele Srbije, Transilvaniju je nemoguće iole dobro upoznati za nekoliko dana, ali uz dobru organizaciju jedan (produženi) vikend može biti dovoljno vremena da se stekne neki osnovni utisak, a verovatno najbolja polazna tačka za istraživanje je Brašov - grad u samom središtu Rumunije oko kojeg je raspoređeno možda i najviše raznovrsnih znamenitosti koje će nekome ko dolazi ovamo prvi put predstaviti odličan presek svega onog što Transilvanija može da ponudi namernicima.

Šar planina: Rudoka - vrh iznad politike

Od pamtiveka, ljudi se na planine penju iz najrazličitijih pobuda.

Neki vrhovi penju se zato što su lepi, neki zato što je lep pogled s njih na druge planine. Neki se penju zato što su laki, neki baš zato što su teški.

A onda postoje i vrhovi sa nekim značajem prizemnijim od onog kojim ih je priroda obdarila. Vrhovi koji postaju simboli, ne apstraktnih ideala poput večite ljudske težnje za visinama već niskih nagona kao što su zadovoljavanje lične sujete, verske i političke izjave.

Nažalost, među ovim poslednjim nalazi se i Rudoka, zvanično najviši vrh Srbije, vrh vredan posete iz najčistijih planinarskih razloga, ali i vrh koji mnogi ne umeju da posmatraju van političkog konteksta...

Bilten Putnik, leto 2024.

Da je stiglo novo godišnje doba možemo da kažemo tek onda kad u inboksu nađemo mejl od Vlade Banića sa novim brojem biltena Putnik.

Elektronsko glasilo Planinarskog saveza Vojvodine za promociju planinarstva, ostalih sportova na otvorenom i svega što ima veze sa boravkom u prirodi ovog puta ima najveći broj strana još od zimskog broja 2022. godine. Za to su zaslužna i tri moja teksta, a kad se na to doda i naslovna strana na kojoj se našao logo ovogodišnjeg jubileja - stogodišnjice planinarstva u Vojvodini - koji je takođe moje delo, prosto me je sramota što oduzimam prostor drugim autorima koji bi imali da kažu i nešto pametnije...

Kako god, pred nama je novi Putnik, a u nastavku teksta slede moji prilozi.

Uživajte.

Iznutra: Državno prvenstvo u planinskom trekingu - Vrdnik 2024

Dani planinara Srbije, najveća smotra srpskih planinara, ove godine su održani na Fruškoj gori, sa Vrdnikom kao središtem dešavanja.

Centralnu manifestaciju u kalendaru Planinarskog saveza Srbije organizovali su zajedničkim snagama planinarska društva Zmajevac iz Vrdnika i Borkovac iz Rume, ali je presudni faktor za izbor sremske planine kao mesta okupljanja planinarskih klubova iz cele Srbije bio veliki jubilej - stogodišnjica organizovanog planinarstva u Vojvodini.

U standardnom programu Dana planinara na koji su svi navikli prethodnih godina - klasične pešačke ture, promocije publikacija, projekcije filmova, tehnički seminari, sportska takmičenja - ove godine ponuđeno je i nešto novo: takmičenje iz planinarskog višeboja, ali je pravo osveženje (u nenormalno toplom vikendu) bila i staza državnog prvenstva u planinskom trekingu, sa nekim deonicama na kojima nikad do sada nisu održavana takmičenja ovog tipa.

Čast da osmisli i sprovede u delo staze za treking pripala je potpisniku ovog teksta, ali naravno zasluge za jednu takvu organizaciju ne mogu da idu samo jednom čoveku - ovogodišnje državno prvenstvo u trekingu iznedrila je cela jedna mala armija ljudi od kojih je svako imao svoju ulogu, bez kojih bi se cela priča srušila kao kula od karata... (Što se nije dogodilo samo zahvaljujući ogromnim količinama štapa i kanapa, i lavovskoj borbi kao u onom crtaću kada patuljci zapinju da udahnu život proleću...)

Vreme bezličnih, otaljanih i naprosto slabo organizovanih planinarskih trka odavno je prošlo, i u poslednje vreme razlike između odličnih i "samo" vrlo dobrih trka čine bukvalno nijanse. Ne bih se usudio da sam sebi dajem ocenu, ali po komentarima koje sam čuo dalo bi se zaključiti da i nije prošlo tako loše...

Željin: Zapostavljeni čuvar Župe

Planine Kopaoničke grupe, koje zauzimaju oblast između Zapadne Morave, Ibra i Rasine, oivičen krugom koji opisuju Kraljevo, Raška, Brus, Aleksandrovac i Vrnjačka Banja, prostor su ogromnih kontrasta. Na ovom potezu smestili su se neki od najposećenijih turističkih centara u Srbiji, ali i divlja i pusta prostranstva bez ikakvih naznaka savremene infrastrukture.

Planina Željin u samom centru ove grupacije po mnogo čemu je svojstvena i sama po sebi protivrečna - o njenim bespućima raspredaju se legende teško razlučive od stvarnosti, dobro znane svima u njenoj okolini, a opet žiteljima samo malo daljih mesta potpuno je nepoznata; do njenih vrhova stiže se relativno lako a pogledi se pružaju na sve strane sveta, pa ipak se stiče utisak da je izletnici retko posećuju i nekako zapostavljaju...

A Željin, čuvar Aleksandrovačke Župe, sa svim svojim vrednostima - od kojih se većina može upoznati tokom jedne dnevne ture - zaslužuje da bude nezaobilazna stanica pravih ljubitelja prirode.

Vojvođani se ne penju samo na bundevu (Sremske novine, 22.5.2024.)

Članak objavljen u Sremskim novinama povodom stogodišnjice organizovanog planinarstva u Vojvodini, zasnovan uglavnom na mom tekstu koji je ispratio memorijalnu akciju "Osnivačima u spomen" od 12. maja 2024. godine, sa par novih izjava.

Nisam odlučivao o naslovu, ali zanimljivo je da se može tumačiti na dva jednako ispravna načina, kao "Vojvođani se ne penju samo na bundevu, nego i na planine" ali i "Vojvođani se samo još na bundevu nisu popeli"...

U članku se potkrala i jedna štamparska greška - prva planinarska organizacija u Vojvodini je ipak osnovana 1878. a ne 1787. godine kako piše u tekstu; u tom slučaju bilo bi to prvo planinarsko društvo ne samo u Vojvodini i Srbiji, nego u celom svetu... A toliko progresivni ipak nismo.

Vek planinarstva u Vojvodini: Osnivačima u spomen

Dve hiljade dvadeset četvrta je godina velikog jubileja vojvođanskih planinara, u kojoj se obeležava vek planinarstva u Vojvodini - sto godina od osnivanja prvog planinarskog društva na teritoriji današnje Vojvodine!

Ovim značajnim povodom Planinarski savez Vojvodine organizuje ili učestvuje u organizaciji više prigodnih manifestacija tokom čitave godine. Pored tradicionalnih pokrajinskih akcija, glavni događaji kojima će biti obeležena stogodišnjica biće svečana skupština PSV u septembru Novom Sadu, Dani planinara u junu u Vrdniku (u direktnoj organizaciji PSD Zmajevac iz Vrdnika i PK Borkovac iz Rume), a kao centralna planinarska akcija direktno posvećena jubileju na Fruškoj gori je u nedelju, 12. maja održana pešačka tura pod sloganom "Osnivačima u spomen".

Akcija "Osnivačima u spomen", u direktnoj organizaciji PD Vilina vodica iz Bukovca i PSD Poštar iz Novog Sada, oživela je sećanje na planinarski izlet održan na Đurđevdan 1924. godine, na kom je doneta odluka o osnivanju planinarskog društva "Fruška gora", prvog samostalno organizovanog planinarskog udruženja u Vojvodini, a stopama osnivača pešačilo je - simbolično - oko sto planinara.

100 milja Istre

Trke duže od sto kilometara sve su popularnije i kod nas i u okruženju, i iz godine u godinu privlače sve više učesnika, od prekaljenih sportista do rekreativaca u iole boljoj kondiciji.

Ipak, posebno mesto u svetu ultramaratona zauzimaju trke na sto i više milja. Dok ovako dugačke trke u Srbiji još uvek ne postoje, bar ne u trail varijanti, mnogi naši trkači redovni su na ovakvim manifestacijama širom Evrope, a jedna od najomiljenijih takvih staza za trkače iz Srbije je 100 milja Istre.

Kao najstarija i najduža trail trka u Hrvatskoj, 100 milja Istre je od 2013. godine do danas izgradila prestižan imidž, sa sve više elitnih takmičara iz celog sveta i vrhunskim brendovima među sponzorima, dok je po povoljnom rasporedu visinske razlike na stazi i relativno komotnim vremenskim limitima pogodna i za početnike na ovakvim distancama, pa nije neobično što je mnogima upravo ova staza izbor za ulazak u "Klub 100M".

Atraktivna, raznovrsna, teška ali ispunjavajuća, 100 milja Istre je trka koja kombinuje neverovatnu paletu pejzaža - od morskih obala do krševitih planinskih vrhova, kroz šume, livade i ulice srednjovekovnih gradova - sa odličnom organizacijom i toplim gostoprimstvom, i kao takva apsolutno zaslužuje status koji uživa među ljubiteljima dugoprugaških staza.

Kanjon reke Gradac

Proleće, kad se priroda budi a snegovi sa planina počnu da se tope i napajaju reke, voda na kratko postaje najizraženiji element u prirodi čak i tamo gde je inače u drugom planu. Zato je proleće pravo vreme za posete mestima bogatim vodom, koja se u druga godišnja doba ne mogu doživeti u takvom intenzitetu.

Kanjon reke Gradac u okolini Valjeva omiljeno je izletište lokalaca, ali i ljubitelja prirode iz cele Srbije, kojima ovaj relativno mali prostor praktično na samom obodu grada nudi pregršt zanimljivosti i mogućnosti za provođenje slobodnog vremena van gradske vreve.

Mesta za kampovanje, odmaranje i roštiljanje, pešačke staze, vidikovci, pećine, arheološka nalazišta, kulturno-istorijske znamenitosti, samo su neki od sadržaja među kojima će svako od posetilaca ovog predela izuzetnih odlika pronaći nešto po svojoj meri...

Bilten Putnik, proleće 2024.

Smena godišnjih doba nije to bez novog broja biltena Putnik. A kako Putnik u poslednje vreme sve češće kasni, navikli smo da kod nas godišnja doba počinju kasnije, pa tako i proleće dočekujemo nedelju dana posle ostatka sveta. Ali, za kvalitetno štivo uvek je pravo vreme.

Prolećni broj elektronskog glasila Planinarskog saveza Vojvodine po običaju je pun priča sa planinarskih akcija i aktivnosti na otvorenom sa svih meridijana, za prekraćivanje vremena do odlaska u prirodu.

A na stranicama novog Putnika je i jedan moj tekst, o manje poznatoj strani najpoznatije srpske planine.

Uživajte.

Druga strana Zlatibora

Neke planine imaju tu nesreću da budu privlačne i dostupne mnogima. A što je neka planina popularnija među širokim masama, to je u kolektivnoj svesti manje doživljavamo kao opipljivu prirodnu lepotu a više kao metaforu nekih apstraktnijih koncepata.

U Srbiji, najočitiji primer ovoga je Zlatibor. Čini se da naizgled većina ovaj park prirode sa istoimenim turističkim naseljem posmatra kao arhetip prekomerne urbanizacije prirodne sredine, pa opet konstantno rastući broj hotela, pansiona, apartmana, svih mogućih i nemogućih sadržaja svedoči da onih kojima Zlatibor predstavlja statusni simbol ipak ima mnogo više. 

Između ove dve krajnosti, stiče se utisak da retko ko gleda Zlatibor dalje od centra naselja i solitera od betona, čelika i stakla, a da gotovo niko ne vidi njegovu drugu stranu, koja je i njegov najveći deo - prelepa, potcenjena priroda, puna vrednosti i zanimljivosti, rezervisana za one koji tačno znaju šta traže, i koji će tamo pronaći i više od toga.

Biser Julijskih Alpa: Šta sve možeš na Bledu za jedan vikend

Poslednjih godina, među preporukama turistički najpotcenjenijih destinacija Evrope sve češće se pominje Slovenija, i to s razlogom.

Sa vrlo raznovrsnim pejzažima, od primorskih gradića mediteranskog duha do alpskih visina, reklo bi se da slike iz Slovenije mogu da stoje ravnopravno sa prizorima viđenim u nekim dosta popularnijim državama, pa je tako negde čak nazivaju i "Evropa u malom", a neka od mesta u Sloveniji svrstavaju se među najživopisnija na celom starom kontinentu.

Jedno od takvih odredišta je i Bled - "biser Julijskih Alpa" - jedinstvena kombinacija prirodnih lepota, stvorenih vrednosti i prijatne, opuštene atmosfere koja čini ovu najveću turističku atrakciju Slovenije mestom koje stvarno vredi posetiti i doživeti.

Memorijal Ignjata Pavlasa

Tradicionalne planinarske akcije mogu se rangirati na više načina: od najstarijih ka najmlađim, od najmasovnijih do najmanje posećenih... Ali, neke imaju višestruki značaj koji nadilazi puke numeričke pokazatelje i kao takve često se mogu posmatrati samo u sopstvenom kontekstu, bez poređenja sa drugim manifestacijama.

Takvo posebno mesto u kalendaru tradicionalnih akcija Planinarskog saveza Vojvodine ima Memorijal Ignjata Pavlasa - manje zbog toga što ova akcija otvara planinarsku sezonu u Vojvodini, a više zato što je posvećena sećanju na čoveka koji se smatra utemeljivačem vojvođanskog planinarstva.

Homolje iz prvog plana: Ježevac, Kozjim grbom

Mnoge planine u Srbiji, ma koliko pitome, imaju tu jednu stazu o kojoj se raspredaju prave planinarske bajke. Nazvali ih napornim, zahtevnim ili opasnim, zajedničko im je to što su navodno nedostupne baš svima, pa tako planinari koji i pričaju o njima te preuveličane priče dižu sebi rejting u očima drugih, koji su se na iste vrhove penjali nekim lakšim, "običnijim" stazama.

Ta svojevrsna planinarska mitologija obuhvata uspone na Rtanj preko Sitne stene, na Kablar preko Noževa, na Stolove iz doline Ibra, ali i na Ježevac, jedan od najomiljenijih vrhova Homoljskih planina, preko stenovitog grebena koji lokalci zovu Kozji grb.

Za stazu preko Kozjeg grba planinari često kažu da je izuzetno strma, divlja i u većem delu godine prepuna otrovnih zmija, pa zato nije ništa čudno što za uspon na Ježevac obično biraju neke druge pravce. Ali, u kasnu jesen i suvi deo zime, kad se nabujalo rastinje povuče a gmizavci uđu u stanje brumacije, uspon na Ježevac Kozjim grbom prava je planinarska poslastica - kratka staza za kratke dane, za pravo planinarsko uživanje.

10 godina

Prema nekim istraživanjima, prosečan životni vek jednog sajta na internetu iznosi oko dve i po godine, a među sajtovima sa najkraćim očekivanim trajanjem su blogovi - tek nešto više od godinu dana.

Jedanaesti januar je za mene značajan datum iz mnogo razloga, između ostalog i zbog toga što sam na taj dan započeo avanturu zvanu perpetuuM Mobile blog, koja traje evo već punih deset godina!

Da budem iskren, u početku nisam imao skoro nikakvu viziju kako bi taj blog trebalo da izgleda i čemu bi sve trebalo da bude posvećen. Prvih godina bilo je tu sadržaja koji su meni bili zanimljivi ali za koje sada znam da realno malo koga drugog interesuju (pre svega arhitektura i istorija umetnosti; čovek se uči dok je živ), da bi blog postepeno prerastao u planinarsko-pešačko-putopisnu hroniku sa akcentom na doživljaj iz prve ruke, bez senzacionalizma, bez maske, bez filtera; na internetu ionako ima previše stranica koje šminkaju realnost do neprepoznatljivosti.

Ne znam da li je i koliko blog promenio moj život, ali je sigurno da sam zahvaljujući celoj toj priči upoznao mnogo dobrih ljudi i posetio mnogo lepih mesta za koje verovatno nikad ne bih ni čuo da se nisam na ovaj način otvorio za neke nove vidike. Ne smatram sebe uspešnim blogerom (ne smatram sebe ni stvarno dobrim blogerom što se toga tiče), ali smatram za uspeh to što s vremena na vreme sretnem nekoga kome ovo što radim zaista znači nešto, u bilo kom smislu. I zadovoljan sam, ako se to računa.

Hvala svima vama koji sve ove godine činite da ova priča traje. Nikad nisam pisao samo zbog publike, ali bez čitalaca bi sve ovo bilo pričanje u prazno, a praznih priča je na internetu ionako previše.

Razmišljao sam i o nekom prigodnom poklončiću za ovu priliku, ali valjda je dovoljno i to što već deset godina dajem sve ovo od sebe, sviđalo se to nekome ili ne. I ne nameravam da prestanem. Opet, sviđalo se to nekome ili ne...

Za prvih deset godina, i još onoliko koliko nas Put bude trpeo.

Bilten Putnik, zima 2023.

Iako je kalendarska zima počela pre deset dana, vreme napolju još uvek izgleda kao kasna jesen, i po svoj prilici snežne čarolije ćemo morati još malo da sačekamo.

Ali, nema više čekanja na novi broj biltena Putnik, koji nam je u poslednjim satima 2023. godine glavni i odgovorni urednik Vlada Banić ubacio u inbokse kao Deda Mraz u dimnjak, u pravo vreme za čitanje i uživanje preko praznika.

Kao i obično, u novom Putniku i jedan moj tekst - o Đeravici kao bivšem najvišem vrhu Srbije (doduše, pisan još letos ali mislim da je dovoljno evergreen, da ne kažem zimzelen, da se čita i u zimskom ambijentu), a pored njega još mnogo tekstova stalnih i omiljenih pisaca priča sa planina i svih meridijana, za razbijanje dokolice i novogodišnjeg mamurluka.

U nastavku sledi moj prilog u zimskom Putniku. Uživajte.

Međunarodni dan planina 2023.

Od 2003. godine, 11. decembar se obeležava kao Međunarodni dan planina, prema odluci Generalne skupštine Ujedinjenih nacija koja je ustanovila je ovaj dan na inicijativu Organizacije za hranu i poljoprivredu (Food and Agriculture Organization - FAO), sa ciljem podizanja globalne svesti o značaju planina i ukazivanja na izazove sa kojima se suočavaju planinske oblasti.

Svake godine Međunarodni dan planina posvećen je drugom problemu, a ovogodišnja tema je obnavljanje planinskih ekosistema, u skladu sa Decenijom obnavljanja ekosistema 2021-2030 Ujedinjenih nacija, koju sprovode FAO i Program životne sredine Ujedinjenih nacija (UN Environment Programme - UNEP), a čija ideja je ubrzanje obnove svetskih ekosistema kroz politički aktivizam, naučna istraživanja i finansijska ulaganja.

Nažalost, u Srbiji se Međunarodni dan planina ne obeležava zvanično, ni pod okriljem Organizacije Ujedinjenih nacija niti pod bilo kojom drugom relevantnom institucijom. Sve nezvanične objave na ovaj datum svode se na prazne floskule iz oblasti planina i planinarstva u najopštijem smislu bez osvrta na aktuelne godišnje teme ili osnovnu ideju FAO, što je posebno poražavajuće s obzirom na ovogodišnju temu koja u Srbiji ne postoji ni na teoretskom nivou, štaviše iz dana u dan smo svedoci sve intenzivnije degradacije prirode Srbije, od čega nisu izuzete ni planinske oblasti.

Forsiranjem isključivo sportske dimenzije planinarstva, mnoge planinarske organizacije u Srbiji potpuno zanemaruju ekološke aspekte boravka u prirodi, neodvojivog od planinarstva kao aktivnosti, koji su osnovni preduslov za stvaranje i očuvanje planinarskih terena.

U kontekstu Međunarodnog dana planina 2023. godine, da bi došlo do obnavljanja planinskih ekosistema potrebno je prvo zaustaviti njihovo uništenje i prekomernu eksploataciju, u šta bi planinarske organizacije morale da se uključe u mnogo većoj meri nego do sada, bilo kroz konkretne akcije ili samo podizanje svesti o problemima sa kojima najšira javnost možda nije dovoljno upoznata.

Bez zdravih planina ne može se razvijati ni zdravo planinarstvo.

A ako nekad u budućnosti dođemo do toga da obnavljanje planinskih ekosistema u Srbiji postane sistematsko a ne na nivou izolovanih i prostorno strogo ograničenih slučajeva, i mnogo više primenjeno u praksi nego u frazama, onda možemo jedni drugima da čestitamo svakog dana...

Kablar, Eleninom stazom (do onog što je ostalo od vidikovca)

Mada o tome ne postoji zvanična i opšte prihvaćena evidencija, obično se uzima da u Srbiji ima oko 160 planina i 3000 planinskih vrhova. Ovčarsko-kablarska klisura obuhvata tek nekoliko (pored Ovčara i Kablara tu su i Debela gora, Orovica i još par nižih i manje poznatih brda), ali se sa vidikovaca iznad Zapadne Morave pružaju neki od najlepših prizora u centralnoj Srbiji.

Planina Kablar ima dva vrha, oba bez nekog posebnog vlastitog imena. Viši, "pravi" vrh na 889 metara nadmorske visine malo je skrajnut u odnosu na većinu markiranih staza, tako da ga ređe posećuju i planinari, a većina urbanih izletnika ne zna ni da postoji. Drugi vrh, koji lokalci nazivaju i "komercijalnim", niži je tek četiri metra i nekada je bio poznat po fantastičnom pogledu, pre svega na meandre Zapadne Morave.

Danas, niži vrh Kablara je gradilište, reljefa izmenjenog do neprepoznatljivosti i pogleda zaklonjenog zaštitnim ogradama i priručnom nadstrešnicom sklepanom od dasaka i cirade.

Na najlepšem vrhu jednog od najlepših predela Srbije počinje gradnja ružne skalamerije od čelika i stakla koja nije potrebna nikome osim onih čija noga ovde nikad nije kročila, sa panoramskom terasom, info centrom, kafićem, asfaltnim putem i parkingom za desetine automobila, po državnom projektu u predelu pod strogom zaštitom iste te države.

Instant priroda za one koji bi voleli da odu u prirodu, ali tako da zapravo ne odu u prirodu...

Homolje iz prvog plana: Mali i Veliki Vukan (grebenom)

Sa mnoštvom raznovrsnih staza za svačiji ukus, Homoljske planine su sigurno jedan od najzanimljivijih planinskih terena u Srbiji. Ali, kad bi od desetina homoljskih vrhova planinari birali najomiljenije, na prvom mestu bi se nesumnjivo našli Mali i Veliki Vukan.

Ovi vrhovi nisu ni najviši ni najlepši na Homolju, ali jesu među najpristupačnijim sa glavnih puteva i - što je bitnije - na maloj kilometraži imaju toliko sadržaja da većini namernika druge homoljske staze nisu ni potrebne.

A osim toga, mogućnost izbora težine uspona (od širokog kolskog puta, preko grebenske ture sa nekoliko tehničkih detalja, do via ferate i alpinističkih smerova) čine Mali i Veliki Vukan atraktivnim za sve ljubitelje aktivnog boravka u prirodi. Zato i ne čudi to što su ova dva vrha praktično sinonim za Homoljske planine, i za mnoge nešto najlepše što Homolje ima da ponudi.

Kapri: 7 istina i zabluda o najglamuroznijem ostrvu Italije

Kad su u pitanju morske destinacije, mnogi preferiraju ostrva u odnosu na letovališta na kopnu. Iako to nije pravilo, ostrva obično odlikuje dramatičniji reljef koji povećava njihovu atraktivnost, ali i veći troškovi transporta usled čega su generalno skuplja za boravak, pa se tako letovanje na nekim ostrvima smatra više znakom prestiža nego pukim odmorom.

Osim Sicilije i Sardinije, ostrva Italije uglavnom su mala, i samim tim dostupna manjem broju posetilaca, što neka od njih čini elitnim odredištima i neostvarenim snom mnogih turista, a za verovatno najglamuroznije italijansko ostrvo važi Kapri, čije samo ime odmah asocira na letnje uživanje.

Međutim, realnost ovakvih destinacija često se razlikuje od ugleda koji im prethodi, pa ni Kapri po tome nije izuzetak. Tako je vremenom o ovom ostrvu stvorena slika puna zabluda, koje su davnih godina širene prepričavanjem i preterivanjem a danas se samo podgrevaju ušminkanim objavama na društvenim mrežama.

A jednom kad kročimo na njegovo tlo, Kapri neke od njih sam razbija, ili potvrđuje...

Bilten Putnik, jesen 2023.

Čini mi se da je ove godine svaki broj biltena Putnik malo kasnio, a zna se da novo godišnje doba ne može da počne bez jednog od najvećih zbornika tekstova na temu aktivnog boravka u prirodi na ovim prostorima. Zato se i leto malo produžilo, na radost onih koji ga vole (i na žalost nas koji volimo jesen), ali sad kad je Putnik konačno stigao može da se dogodi i smena godišnjih doba...

Za podsećanje na najtoplije godišnje doba, u novom broju je i jedna moja topla letnja priča, sa ukusom peska u ustima. U nastavku sledi par stranica Putnika. Uživajte?!

Jedi, moli, voli, navijaj: Šta sve možeš u Napulju za nekoliko dana

Sa gradovima prepunim sadržaja i istorijskih znamenitosti, Apeninsko poluostrvo predstavlja idealan izbor za ljubitelje city break putovanja. Živopisni Napulj jedna je od najatraktivnijih destinacija ovog tipa, i svakodnevno privlači hiljade posetilaca željnih mediteranskog duha, romantične atmosfere i gastronomskih užitaka.

Ali, stvarni Napulj potpuno je drugačija priča od našminkanih dvodimenzionalnih prikaza iz turističkih brošura - to je jedan živ grad sa mnogo vrlina i još više mana, u kom će nespremni putnik doživeti kulturni šok pre nego blaženstvo, grad u koji je teško zaljubiti se na prvi pogled ali koji će putnicima otvorenog duha umeti da se zavuče pod kožu i ostavi svoj trag čak i za samo nekoliko dana...

Risi: Iz Poljske u Slovačku kroz srce Tatri

Sa više od dvesta vrhova iznad 2000 metara nadmorske visine (od čega oko trideset preko 2500 metara), Visoke Tatre su jedan od najimpresivnijih planinskih venaca Evrope, kojem bi se bukvalno mogao posvetiti čitav život.

Ali, u savremeno doba hroničnog nedostatka vremena retko ko osim lokalnog stanovništva može sebi da priušti luksuz da ih obilazi duže od nekoliko dana ili eventualno nedelja, a kako je jedno ovakvo prostranstvo nemoguće iole bolje upoznati u tako kratkom roku iz plejade zanimljivih i atraktivnih lokaliteta izdvajaju se neki koje neizostavno treba uvrstiti u tatranski itinerar, naročito prilikom prve posete ovim krajevima.

Jedno od takvih mesta je i Risi - masiv u samom srcu Tatri, sa stazom koja pravi možda i najbolji presek kroz sve ono što Visoke Tatre imaju da ponude namernicima: šume, stene, jezera, vidikovce, vodopade, planinarske domove, dugo pešačenje, lagane tehničke detalje i na sve to - dva vrha u dve države.

Teško da se na jednoj pravoj planinarskoj akciji može poželeti još nešto.

Stolovima u pohode

U poređenju sa turistički popularnim destinacijama na istoku i zapadu, planine centralne Srbije često ostaju u drugom planu. Dok će i najslabije informisan prolaznik umeti da nabroji više toponima uz istočne i zapadne granice, planine više povučene u unutrašnjost od najznačajnijih puteva manje su poznate čak i u širim krugovima ljubitelja prirode.

Među ta nepravedno zapostavljena odredišta ubrajaju se i planine oko reke Ibar, koje bi se po mnogo čemu mogle svrstati među najlepše u Srbiji.

A verovatno najbolje mesto za početak istraživanja ovog kraja su Stolovi - planina narcisa, konja i osunčanih livada.

Đeravica: Bivši najviši vrh Srbije

Na Đeravicu, drugi vrh po visini u čitavom vencu Prokletija, planinari iz Srbije najčešće pristupaju od crnogorskih katuna, najdužim i najtežim mogućim putem, iz razloga koji su sve osim planinarski. Možda je to nekada bio samo planinski vrh, ali danas je pre svega politički simbol.

Na jednom papiru, država u kojoj se nalazi Đeravica i dalje se zove Srbija. Na drugom, zove se Kosovo.

Zato Đeravica danas privlači mnoge koji osim čisto planinarskih gaje i drugačije, prizemnije motive. Nekima je od uspešnog izlaska na vrh bitnije da razviju zastavu ili ispišu nacionalističku poruku u knjizi uspona ili na betonskom stubu koji označava najvišu tačku.

A na terenu, tamna krševita brda ne poznaju nacionalne distinkcije. Ali, malo koji pohodnik ume da se mentalno izmesti dovoljno da ih tako i posmatra...

Bilten Putnik, leto 2023.

I ove godine leto malo kasni za kalendarom... Ali, kad su već stale dosadne kiše koje su natopile skoro ceo jun, za smenu godišnjih doba čekao se samo bilten Putnik.

Izgleda da ovo proleće nije bilo toliko inspirativno za putopisce, pa ovaj broj elektronskog glasila Planinarskog saveza Vojvodine em što je kasnio nekoliko dana em što je po obimu manji od nekoliko poslednjih brojeva...

Iskreno, za ovaj broj nisam ni planirao da šaljem nešto od priloga. Naravno, planinarilo se kao i obično, ali pošto gledam da bar za Putnik pišem o mestima koja nisu toliko u fokusu domaćih planinara činilo mi se nekako suviše passé da objavljujem tekstove o turama na mnogima dobro poznatoj Šar planini ili Atlasu koji možda zvuči kao egzotična destinacija ali ga godišnje poseti sigurno nekoliko stotina planinara iz Srbije i regiona, a neki su i pisali o njemu poslednjih godina...

Ipak, nagovoren od strane glavnog i odgovornog urednika Vlade Banića, morao sam da ličnim primerom privučem i druge autore da malo više naoštre olovke - a i da doprinesem kvantitetu - pa tako u novom Putniku možete pročitati čak dva moja teksta...

U nastavku slede stranice Putnika sa mojim prilozima.

Na ramenima marokanskog titana (Sremske novine, 5.7.2023.)

Članovima rumskog planinarskog kluba "Borkovac" jun 2023. godine obeležila je tura u Maroku, krunisana usponom na najviši vrh severne Afrike - Džebel Tubkal na planini Atlas.

Najveći visokogorski uspeh rumskog kluba (pojedinci su imali i bolje rezultate, ali u organizaciji drugih klubova) zasluženo je privukao pažnju lokalnih i regionalnih medija, među kojima su naravno i Sremske novine. Oduvek sam govorio da čovek može da smatra da je uspeo u životu kad izađe u Sremskim novinama (a da to nije na strani sa čituljama), ali koliko puta su rumski planinari uspeli u životu polako već prestajem da brojim...

Izvod iz novina sledi u nastavku.

Zahvaljujem se Sofiji Belotić na čiju inicijativu se moj tekst našao i u najtiražnijem listu Srema, kao i na tome što ga je redigovala i skratila po meri prosečnog čitaoca, da se baš ne pretvori u feljton...

Kao i obično, integralnu verziju sa mnogo više fotografija možete pročitati na blogu, na sledećoj adresi: https://www.perpetuummobile.blog/2023/06/visoki-atlas.html

Do nekog sledećeg uspeha u životu.

Uzud: Vodopad u carstvu majmuna

Mnogima je prva asocijacija na Maroko i uopšte sever afričkog kontinenta - pustinja. Od saharskih dina preko nepreglednih prašnjavih dolina do golih visokih planina, zemlje Magreba najčešće zamišljamo kao pustoš i golet, sa tek relativno uređenim naseljima usred ničega.

U takvom okruženju, uvek nas iznenade zelene oaze bogate vegetacijom i najrazličitijim oblicima života, a pogotovo velike reke snažnog toka koje ne očekujemo da vidimo na jednom takvom mestu.

Upravo tako izgleda vodopad Uzud - surova moć vode skrivena u stoletnoj suptropskoj šumi, kojom suvereno vladaju - majmuni.

Tako mnogo nesvakidašnjih prizora na tako malom prostoru čine Uzud jednom od najposećenijih prirodnih atrakcija u Maroku - i to s punim pravom.

Ait Ben Hadou: Utvrđeni grad u srcu berberske zemlje

Svaka destinacija koju možemo posetiti na ovoj našoj maloj planeti, blizu ili daleko, ima neki svoj specifičan duh koji možemo doživeti na mnogo načina: kroz priče, tradicije, umetnost, hranu... Međutim, često nam o prošlosti nekog mesta i načinu života ljudi koji tu žive bolje od bilo čega drugog govori univerzalni jezik arhitekture.

Ait Ben Hadou, utvrđeni grad u istočnom podnožju planine Atlas, izuzetan je primer fortifikacione arhitekture marokanskih Berbera, i kao takav upisan je na listu Svetske baštine UNESCO-a, kao jedan od devet takvih lokaliteta na teritoriji Maroka.

Iako ne predstavlja turističku atrakciju u rangu nekih drugih mesta u Maroku, Ait Ben Hadou pruža fascinantan uvid u berbersku istoriju, i za putnike željne autentičnog doživljaja nezaobilazna je stanica na putu ka pustinjskim kampovima na obodu Sahare.

Usta puna peska: Erg Čebi, marokanska Sahara

Među raznovrsnim prirodnim ambijentima Maroka i najprekaljeniji putnik pronaći će nešto što ne može videti na mnogo drugih mesta. Bilo da su to visoke kamenite planine, talasi okeana ili suptropska prostranstva, svako ovde može doživeti nešto nikad ranije viđeno, a među omiljenim izletima iz gradskih centara su i putovanja u peščane pustare dublje ka unutrašnjosti afričkog kontinenta.

Marokanski ergovi - oblasti potpuno prekrivene peščanim dinama - najnegostoljubivije su oblasti u ovoj severnoafričkoj državi, ali ih upravo to čini privlačnim turistima željnim egzotičnih pejzaža.

Većina ergova u Maroku izolovana je daleko od stalnih naselja, ali se jedan ipak našao dovoljno blizu ljudskoj infrastrukturi da postane omiljena destinacija za one koji žele da osete bar delić duha Sahare - Erg Čebi nalazi se nadomak gradića Merzuga, skoro na samoj granici sa Alžirom, i namernicima nudi instant iskustvo najveće peščane pustinje na svetu u malom...

Na ramenima marokanskog titana: Visoki Atlas

U evropskoj planinarskoj tradiciji, četiri hiljade metara nadmorske visine često se smatra granicom koja razdvaja ozbiljne planinare od šetača i rekreativaca. Alpski vrhovi okovani večitim snegom i ledom, nedostižni baš svakome, večito su raspaljivali maštu onih koji gledaju iz doline, a uspešni usponi iznad te nevidljive ravni i danas izazivaju divljenje i poštovanje.

Ali, odmaknemo li se samo malo dalje od Starog kontinenta, možemo se lako naći u okruženju gde su tako visoke planine mnogo pristupačnije, a njihovi vrhovi savladivi i bez alpinističkih veština.

Među takve takozvane "treking vrhove" koje odlikuje velika apsolutna visina ali ne i tehnička zahtevnost svrstavaju se i neke od najviših tačaka afričkog kontitenta, a poslednjih godina jedan takav vrh postaje i sve omiljenija destinacija planinara iz Srbije - Džebel Tubkal na planini Atlas u Maroku, najviši vrh severne Afrike...

Šar planina: Titov vrh

U današnje vreme sveopšte popularizacije i komercijalizacije aktivnosti u prirodi, retke su planine koje nas još uvek podsećaju na pravu avanturu, a da ne moramo da pređemo pola sveta da bismo došli do njih.

Jedno od takvih mesta je Šar planina, čije ime je praktično sinonim za nepregledna prostranstva koja ne pružaju gostoprimstvo svakome, ali koja će dovoljno odvažnima otvoriti vrata u svet prepun surove lepote kakve je sve manje u nama bliskim predelima...

Bilten Putnik, proleće 2023.

Čitaoci biltena Putnik znaju da godišnja doba ne mogu da se smene dok ne izađe novi broj ovog glasila Planinarskog saveza Vojvodine, a ove godine zima je to shvatila doslovno i umesto sunca poslala sneg za početak aprila... Ali sad kad je novi broj pred nama proleće može konačno da počne!

Novi Putnik po običaju donosi planinarske i druge priče iz prirode sa svih meridijana, a iako je ovo prolećno izdanje malo manje obimno nego nekoliko prethodnih kvalitet priloga je i dalje na istom nivou.

Između ostalog, u novom broju čitajte i moj tekst o februarskoj turici na Lefkadi čiji pravi prolećni ambijent može da posluži kao privremena kompenzacija za ova obrnuta godišnja doba napolju. U nastavku sledi izvod iz Putnika.

Uživajte.

U drugom planu Homolja: Sumorovac

Na prostoru punom zanimljivih planinarskih staza poput Homoljskih planina, normalno je da neki vrhovi budu popularniji od drugih.

Mnogo je faktora koji odlučuju o tome, pa su tako pristupačni i atraktivni Mali i Veliki Vukan praktično sinonim za Homoljske planine, lako dostupni Ježevac daleko je posećeniji od dosta uzbudljivijeg ali pomalo zavučenog Vranja, istočniji vrhovi poput Zdravče i Kupinove glave (sa kojih se pružaju možda i najlepši pogledi na cele masive Homolja i Kučaja) predstavljaju pravu egzotiku u izleničkim krugovima, a izmešteni Oman (iliti Čoka Drmoksa) toliko je van svih glavnih ruta da većina planinara ni ne zna da je to zapravo najviši vrh Homoljskih planina...

Iza svakog vrha čije ime je urezano duboko u kolektivnu svest planinara stoji bar još jedan čiji pomen većini ne znači ništa, a koji namerniku može da pruži jednako lep doživljaj.

Jedan od tih vrhova iz drugog plana Homolja je i Sumorovac - zanemaren, potcenjen, ali ništa manje vredan obilaska nego neki drugi vrhovi u njegovoj okolini.

Mečki na rupu: Inđija trejl #5

Dvanaest godina nakon prvih treking takmičenja u Srbiji, oni koji prate ovu priču od samih početaka mogu da primete dve stvari.

Prva je da su ovakva planinarska takmičenja definitivno zaživela i kod nas, pa tako pored dve zvanične treking lige imamo i sve više planinarskih maratona, ultramaratona, trejl i skajraning trka, sve češće se pojavljuju neki novi organizatori na nekim novim lokacijama, i svaka od tih novih trka obično privuče više učesnika nego što ih je bilo na najposećenijim kolima treking lige pre nekoliko godina.

Druga je da, paradoksalno, sam treking u svom izvornom obliku u kom je i prvi put prenet u Srbiju (takmičenja na postojećim markiranim planinarskim stazama sa orijentacijom uz pomoć štampane karte) ipak nije uspeo da se održi, pa se i današnji treking u Srbiji pre može nazvati klasičnim trejlom, jer niti se takmičenja više održavaju na postojećim stazama niti se iko više oslanja na kartu u eri u kojoj su GPS trekovi i privremene markacije postali nezaobilazni sastavni deo trka u prirodi.

Očigledno iz tog razloga i dojučerašnja Treking liga Srbije od sezone 2023. nosi i odrednicu trejl u svom punom nazivu, ali to ne znači i da se u smislu takmičenja promenilo mnogo toga.

Naprotiv, visoki standardi po kojima pamtimo neke ranije trke kao izuzetke od proseka danas su uobičajeni. Nema više organizacije po principu "lako ćemo" i uz pomoć štapa i kanapa, više ne može da se desi da neko za uplaćenu kotizaciju ostane gladan i žedan na stazi, može da se izgubi samo neko ko baš ne gleda kuda ide, i generalno se stiče utisak da treking i trejl takmičenja više nećemo pamtiti po dobroj markaciji i okrepi (ili nedostacima istih) nego baš po onom po čemu bi i trebalo - stazama.

A napraviti atraktivne staze u ravnom delu Srema koji na papiru deluje kao jedan od najdosadnijih mogućih poligona za trčanje u prirodi samo po sebi je uspeh, koji planinarski klub Železničar Inđija postiže već petu godinu zaredom.