Risi: Iz Poljske u Slovačku kroz srce Tatri

Sa više od dvesta vrhova iznad 2000 metara nadmorske visine (od čega oko trideset preko 2500 metara), Visoke Tatre su jedan od najimpresivnijih planinskih venaca Evrope, kojem bi se bukvalno mogao posvetiti čitav život.

Ali, u savremeno doba hroničnog nedostatka vremena retko ko osim lokalnog stanovništva može sebi da priušti luksuz da ih obilazi duže od nekoliko dana ili eventualno nedelja, a kako je jedno ovakvo prostranstvo nemoguće iole bolje upoznati u tako kratkom roku iz plejade zanimljivih i atraktivnih lokaliteta izdvajaju se neki koje neizostavno treba uvrstiti u tatranski itinerar, naročito prilikom prve posete ovim krajevima.

Jedno od takvih mesta je i Risi - masiv u samom srcu Tatri, sa stazom koja pravi možda i najbolji presek kroz sve ono što Visoke Tatre imaju da ponude namernicima: šume, stene, jezera, vidikovce, vodopade, planinarske domove, dugo pešačenje, lagane tehničke detalje i na sve to - dva vrha u dve države.

Teško da se na jednoj pravoj planinarskoj akciji može poželeti još nešto.

Od više desetina pešačkih i planinarskih staza na Visokim Tatrama, uspon na Risi privlači ubedljivo najveći broj izletnika. Na dva vrha Risija - od kojih se viši (2503 m.n.v.) nalazi u Slovačkoj a niži (2499 m.n.v.) u Poljskoj i predstavlja najviši vrh ove države - u toku letnje sezone popne se i dve hiljade planinara svakog dana (sa jedne ili druge strane), sa bar još toliko onih koji se ovim krševitim visovima dive samo iz okolnih dolina.

Svaka staza u prvom evropskom prekograničnom nacionalnom parku ima svoje lepote koje vredi videti, ali retko koja se može pohvaliti tolikom raznovrsnošću pejzaža kao ona koja spaja Poljsku i Slovačku preko Risija, pa je mnogi s razlogom ubrajaju među najslikovitije planinarske puteve u Evropi uopšte.

Ali, iako ovde možete sresti najrazličitije profile ljubitelja prirode (od turista u ravnim patikama sa ravnim đonovima do ozbiljnih alpinista pod punom tehničkom "ratnom" opremom, bukvalno od 7 do 77 godina), uspon na Risi ipak nije baš za svakoga.

Oko 25 kilometara dužine i oko 1500 metara kumulativnog uspona svrstava ovu stazu u kondiciono vrlo teške, a sama završnica pred izlazak na najviši vrh Poljske ima i par zanimljivih deonica koje zahtevaju i malo tehničke veštine.

Ulaz u nacionalni park sa poljske strane, petstotinak metara od granice sa Slovačkom kod mesta Lisa Poljana, ujedno predstavlja i početnu tačku pešačenja. Veliki parking je skoro pun već od ranog jutra, i gužve počinju već u prvim metrima staze...

Ovo je i ubedljivo najmonotoniji deo uspona: od kapije nacionalnog parka do planinarske kuće na obali jezera Morsko oko (Morskie oko) ima čitavih devet kilometara asfaltiranog puta, koji se samo na par mesta može skratiti prečicama kroz šumu popločanim kamenim blokovima.

Oko 400 metara uspona skoro se i ne oseti na tom rastojanju, a za one kojima je i to previše postoje čak i fijakeri koji voze do jezera. Sama vožnja na stranu, dok izlet samo do planinarske kuće i Morskog oka i uživanje u kafi, čaju ili točenom pivu sa pogledom na visoke vrhove može biti sasvim prijatan za one koji dolaze ovamo češće, diskutabilno je koliko ima smisla potegnuti duži put samo zbog toga...

Morsko oko

(Foto: Goran Tile Tintor)

Pravo planinarenje kreće tek od Morskog oka. Staza obilazi jezero sa istočne strane, i ubrzo kreće i pravi uspon, strminom popločanom tako da podseća na grube i neravnomerne stepenice koje izbijaju na gornje Crno jezero (Czarny staw) prateći niz vodopada kojima se voda iz Crnog jezera preliva ka Morskom oku.

Gledajući ka Risiju odavde, na prvi pogled je u stenovitoj vertikali nemoguće uočiti putanju kojom bi se moglo popeti gore, ali dužim i strpljivijim posmatranjem iz monolitnog sivila kamena počinju da se izdvajaju pokretne tačkice i pravac postaje jasan i logičan...

To što se staza ka vrhu ne sagledava odmah istog trenutka ne znači i da bi se ovde moglo zalutati. Zapravo, trebalo bi biti poseban talenat da bi se izgubilo na tako dobro obeleženoj i utabanoj stazi na kojoj u svakom trenutku ima toliko planinara koliko se kod nas ne viđa ni na nekim republičkim akcijama...

Crno jezero

Jedna od najupečatljivijih osobenosti uspona na Risi sa poljske strane je i to koliko što više napredujemo uzbrdo raste i zahtevnost staze.

Tako se posle popločane staze izlazi na kraću deonicu pod siparom, koja brzo ustupa mesto strmoj kompaktnoj steni obezbeđenoj čeličnim lancima. Mada, kao i obično na ovakvim stazama, upitno je koliko su ovi lanci zaista neophodni, ali to što ih većina koristi za ispomoć ostavlja prostora za obilaženje kolone na dosta mesta; dovoljno je proći samo par metara levo ili desno od lanca i put se otvara sam od sebe.

(Foto: Jelena Arađanin)

Najzahtevniji detalj na celoj stazi ostaje praktično za sam kraj: uski stenoviti "nož", s jedne strane potpuno vertikalan dok se druga strmo i glatko obrušava ka stotinak metara dubokom ambisu, dug samo nekoliko koraka što nekima ipak može biti nepremostivo...

Par sekundi koncentracije, još jedan strmiji uspon i već smo na najvišem vrhu Poljske.

(Foto: Goran Tile Tintor)

Poljski Risi (2499 m.n.v.) je jedna skučena glavica, sva u kamenim gromadama iz kojih štrči betonski stub kao jedino obeležje najvišeg vrha ove države, oko kog se planinari smenjuju kao na traci. U metalnoj kutiji je mokra i raskupusana sveska uspona, toliko slepljenih listova da je bespredmetno pokušavati pronaći mesto za potpis.

Jedva pedesetak metara vazdušnom linijom dalje, druga gomila stena čini Slovački Risi (2503 m.n.v.). Iako je to zapravo najviši vrh ovog masiva, tu nema nikakvog obeležja, a i gužva je daleko manja. Izgleda da je prestiž uspona na vrh koji slovi za najviši u nekoj državi mnogo bitniji faktor za atraktivnost nekog lokaliteta od njegove nadmorske visine...

Poljski Risi (2499 m.n.v.)

Slovački Risi (2503 m.n.v.)

I Poljaci i Slovaci tvrde da dva vrha Risija siluetom podsećaju na ženske grudi, pa je iz tog razloga ovaj deo anatomije često eksplicitno prikazivan na pečatu vrha koji se obično mogao naći u planinarskom domu nedaleko od vrha sa slovačke strane, ali bi svaki put vrlo brzo netragom nestao, pa ga tako nema ni sada...

U ovom domu, koji važi za najviši u Visokim Tatrama, još uvek postoji pečat doma, ali - bitnije - hladno točeno pivo koje posebno prija nakon uspešnog uspona...

Dva vrha Risija

(Foto: Svetlana Jovanović)

Silazak na slovačku stranu možda ne obiluje atraktivnim detaljima kao staza sa poljske strane, ali je pogled niz Mengusovsku dolinu ka Podtatranskoj kotlini dovoljno lep da nas zaokuplja dok tabanamo nizbrdo, ostavljajući za sobom visoka gorska jezera i hladne planinske reke, divokoze i poljske (i slovačke) miševe koji trčkaraju duž staze...

U zavisnosti od raspoloživog vremena, do završetka staze može se napraviti još jedna pauza, u planinarskom domu na obali jezera Popradsko pleso, u blizini kog se nalazi i spomen-groblje posvećeno planinarima nastradalim na Visokim Tatrama.

(U visokim planinama, običaj je da se na mestu nečije pogibije postavi spomen-ploča. Ovakvih turobnih podsetnika na našu ovozemaljsku prolaznost, koji o opasnostima neke planinarske staze govore više od bilo kakvih znakova upozorenja, nagledali smo se i više nego dovoljno. Ali ne znam da ih igde drugde ima toliko na jednom mestu - stotine imena onih koji su imali iste ambicije kao i mi ali su im okolnosti bile manje naklonjene svedoče o tome koliko nijednu planinu, a pogotovo Visoke Tatre, ne smemo potceniti ni u jednom trenutku, pa makar se na njihove vrhove penjala i deca, starci i turisti u patikicama za korzo...)

Pešačenje se u Slovačkoj može završiti na više mesta (za razliku od Poljske gde su punktovi za ulazak u nacionalni park strogo definisani i ulaznica se naplaćuje, sa slovačke strane su planine potpuno otvorene i dostupne iz bilo kog pravca), ali je najbolje mesto verovatno Štrbsko pleso (Štrbské pleso), turistički uređeno jezero okruženo hotelima, restoranima i krčmama u kojima se možemo konačno opustiti i zasluženo odmoriti, sa pogledom i dalje uprtim ka visokim vrhovima koji se odatle čine tako dalekim i nedostižnim...

Štrbsko pleso

Visoke Tatre, kao jedan od najsadržajnijih planinskih terena u Evropi, nemoguće je dobro upoznati i za nekoliko nedelja, a kamoli za nekoliko dana. Ali, ako imamo samo tako malo vremena na raspolaganju, jedna od prvih staza koju bismo obavezno morali da pređemo je uspon na Risi iz Poljske u Slovačku.

Od toliko prirodnih lepota i zanimljivosti, ova staza predstavlja verovatno najbolju kompilaciju svega onog što ovde vredi videti.

Kad je jednom obiđemo, možda i dalje nećemo poznavati Visoke Tatre onoliko koliko bismo voleli, ali ćemo bar moći da kažemo da smo ih doživeli, i to u najboljem svetlu...