Kao da je to bio neki drugi život. Na Dan republike stajali smo u gomili, bele košulje i pantalone peglane na crtu. Na glavama plave titovke, oko vrata crvene marame. U bukvarima je mali Joža još uvek kuvao svinjsku glavu i spuštao se niz snežnu padinu u majčinom koritu za veš.
Šta smo mi tad mogli da znamo? Da više nikad neće biti štafete mladosti, da sledeće godine više neće biti ni pionira ni slika velikog Jože u učionicama, a da će one posle toga i bratstvo i jedinstvo otići u materinu u oblaku dima i krvi?
Pojma mi nismo imali. Bili smo srećni i ponosni. Niko nas ništa nije ni pitao.
Neki kažu da to tada ništa nije valjalo, zato je sve i moralo da se raspadne; ja bih voleo da mi neko pokaže šta je (i kome!) danas bolje. Lako je pljuvati po onome u šta su naši ne tako daleki preci verovali, sad kad smo utopiju južnih Slovena počeli da zaboravljamo.
A kako će je i pamtiti pûk ako više ni muzeji ne čuvaju sećanje?