Transilvanija za početnike: Šta sve možeš u okolini Brašova za nekoliko dana

Transilvanija, oblast u središnjoj Rumuniji, sinonim je za tajanstvenu i udaljenu zemlju, o kojoj se raspredaju legende o vampirima i nečistim silama.

U fikciji, Transilvanija se često prikazuje kao jedno mračno mesto bez sunca, puno neprohodnih šuma i oštrih planinskih vrhova sa neosvojivim zamkovima. Ali, iako ova slika ima neke korene u realnosti, savremena Transilvanija daleko je od tamnog vilajeta u kojem putnici sa strane mogu pronaći samo nevolju - štaviše, danas je to turistički najatraktivniji region Rumunije, prepun istorijskih i prirodnih vrednosti, koji privlači posetioce iz čitavog sveta.

Današnja Transilvanija jedan je od turistički najpotcenjenijih predela Evrope, koji po lepotama može da parira mnogo popularnijim destinacijama - ogromno prostranstvo raznolikog pejzaža, istačkano gradovima bogate tradicije u kojima vreme istovremeno kao da stoji i nezadrživo teče unapred - mesto gde skoro svako može naći neku zanimljivost po svojoj meri.

Sa površinom većom od cele Srbije, Transilvaniju je nemoguće iole dobro upoznati za nekoliko dana, ali uz dobru organizaciju jedan (produženi) vikend može biti dovoljno vremena da se stekne neki osnovni utisak, a verovatno najbolja polazna tačka za istraživanje je Brašov - grad u samom središtu Rumunije oko kojeg je raspoređeno možda i najviše raznovrsnih znamenitosti koje će nekome ko dolazi ovamo prvi put predstaviti odličan presek svega onog što Transilvanija može da ponudi namernicima.

Šar planina: Rudoka - vrh iznad politike

Od pamtiveka, ljudi se na planine penju iz najrazličitijih pobuda.

Neki vrhovi penju se zato što su lepi, neki zato što je lep pogled s njih na druge planine. Neki se penju zato što su laki, neki baš zato što su teški.

A onda postoje i vrhovi sa nekim značajem prizemnijim od onog kojim ih je priroda obdarila. Vrhovi koji postaju simboli, ne apstraktnih ideala poput večite ljudske težnje za visinama već niskih nagona kao što su zadovoljavanje lične sujete, verske i političke izjave.

Nažalost, među ovim poslednjim nalazi se i Rudoka, zvanično najviši vrh Srbije, vrh vredan posete iz najčistijih planinarskih razloga, ali i vrh koji mnogi ne umeju da posmatraju van političkog konteksta...

Bilten Putnik, leto 2024.

Da je stiglo novo godišnje doba možemo da kažemo tek onda kad u inboksu nađemo mejl od Vlade Banića sa novim brojem biltena Putnik.

Elektronsko glasilo Planinarskog saveza Vojvodine za promociju planinarstva, ostalih sportova na otvorenom i svega što ima veze sa boravkom u prirodi ovog puta ima najveći broj strana još od zimskog broja 2022. godine. Za to su zaslužna i tri moja teksta, a kad se na to doda i naslovna strana na kojoj se našao logo ovogodišnjeg jubileja - stogodišnjice planinarstva u Vojvodini - koji je takođe moje delo, prosto me je sramota što oduzimam prostor drugim autorima koji bi imali da kažu i nešto pametnije...

Kako god, pred nama je novi Putnik, a u nastavku teksta slede moji prilozi.

Uživajte.

Iznutra: Državno prvenstvo u planinskom trekingu (Dani planinara 2024)

Dani planinara Srbije, najveća smotra srpskih planinara, ove godine su održani na Fruškoj gori, sa Vrdnikom kao središtem dešavanja.

Centralnu manifestaciju u kalendaru Planinarskog saveza Srbije organizovali su zajedničkim snagama planinarska društva Zmajevac iz Vrdnika i Borkovac iz Rume, ali je presudni faktor za izbor sremske planine kao mesta okupljanja planinarskih klubova iz cele Srbije bio veliki jubilej - stogodišnjica organizovanog planinarstva u Vojvodini.

U standardnom programu Dana planinara na koji su svi navikli prethodnih godina - klasične pešačke ture, promocije publikacija, projekcije filmova, tehnički seminari, sportska takmičenja - ove godine ponuđeno je i nešto novo: takmičenje iz planinarskog višeboja, ali je pravo osveženje (u nenormalno toplom vikendu) bila i staza državnog prvenstva u planinskom trekingu, sa nekim deonicama na kojima nikad do sada nisu održavana takmičenja ovog tipa.

Čast da osmisli i sprovede u delo staze za treking pripala je potpisniku ovog teksta, ali naravno zasluge za jednu takvu organizaciju ne mogu da idu samo jednom čoveku - ovogodišnje državno prvenstvo u trekingu iznedrila je cela jedna mala armija ljudi od kojih je svako imao svoju ulogu, bez kojih bi se cela priča srušila kao kula od karata... (Što se nije dogodilo samo zahvaljujući ogromnim količinama štapa i kanapa, i lavovskoj borbi kao u onom crtaću kada patuljci zapinju da udahnu život proleću...)

Vreme bezličnih, otaljanih i naprosto slabo organizovanih planinarskih trka odavno je prošlo, i u poslednje vreme razlike između odličnih i "samo" vrlo dobrih trka čine bukvalno nijanse. Ne bih se usudio da sam sebi dajem ocenu, ali po komentarima koje sam čuo dalo bi se zaključiti da i nije prošlo tako loše...

Vojvođani se ne penju samo na bundevu (Sremske novine, 22.5.2024.)

Članak objavljen u Sremskim novinama povodom stogodišnjice organizovanog planinarstva u Vojvodini, zasnovan uglavnom na mom tekstu koji je ispratio memorijalnu akciju "Osnivačima u spomen" od 12. maja 2024. godine, sa par novih izjava.

Nisam odlučivao o naslovu, ali zanimljivo je da se može tumačiti na dva jednako ispravna načina, kao "Vojvođani se ne penju samo na bundevu, nego i na planine" ali i "Vojvođani se samo još na bundevu nisu popeli"...

U članku se potkrala i jedna štamparska greška - prva planinarska organizacija u Vojvodini je ipak osnovana 1878. a ne 1787. godine kako piše u tekstu; u tom slučaju bilo bi to prvo planinarsko društvo ne samo u Vojvodini i Srbiji, nego u celom svetu... A toliko progresivni ipak nismo.

Vek planinarstva u Vojvodini: Osnivačima u spomen

Dve hiljade dvadeset četvrta je godina velikog jubileja vojvođanskih planinara, u kojoj se obeležava vek planinarstva u Vojvodini - sto godina od osnivanja prvog planinarskog društva na teritoriji današnje Vojvodine!

Ovim značajnim povodom Planinarski savez Vojvodine organizuje ili učestvuje u organizaciji više prigodnih manifestacija tokom čitave godine. Pored tradicionalnih pokrajinskih akcija, glavni događaji kojima će biti obeležena stogodišnjica biće svečana skupština PSV u septembru Novom Sadu, Dani planinara u junu u Vrdniku (u direktnoj organizaciji PSD Zmajevac iz Vrdnika i PK Borkovac iz Rume), a kao centralna planinarska akcija direktno posvećena jubileju na Fruškoj gori je u nedelju, 12. maja održana pešačka tura pod sloganom "Osnivačima u spomen".

Akcija "Osnivačima u spomen", u direktnoj organizaciji PD Vilina vodica iz Bukovca i PSD Poštar iz Novog Sada, oživela je sećanje na planinarski izlet održan na Đurđevdan 1924. godine, na kom je doneta odluka o osnivanju planinarskog društva "Fruška gora", prvog samostalno organizovanog planinarskog udruženja u Vojvodini, a stopama osnivača pešačilo je - simbolično - oko sto planinara.

100 milja Istre

Trke duže od sto kilometara sve su popularnije i kod nas i u okruženju, i iz godine u godinu privlače sve više učesnika, od prekaljenih sportista do rekreativaca u iole boljoj kondiciji.

Ipak, posebno mesto u svetu ultramaratona zauzimaju trke na sto i više milja. Dok ovako dugačke trke u Srbiji još uvek ne postoje, bar ne u trail varijanti, mnogi naši trkači redovni su na ovakvim manifestacijama širom Evrope, a jedna od najomiljenijih takvih staza za trkače iz Srbije je 100 milja Istre.

Kao najstarija i najduža trail trka u Hrvatskoj, 100 milja Istre je od 2013. godine do danas izgradila prestižan imidž, sa sve više elitnih takmičara iz celog sveta i vrhunskim brendovima među sponzorima, dok je po povoljnom rasporedu visinske razlike na stazi i relativno komotnim vremenskim limitima pogodna i za početnike na ovakvim distancama, pa nije neobično što je mnogima upravo ova staza izbor za ulazak u "Klub 100M".

Atraktivna, raznovrsna, teška ali ispunjavajuća, 100 milja Istre je trka koja kombinuje neverovatnu paletu pejzaža - od morskih obala do krševitih planinskih vrhova, kroz šume, livade i ulice srednjovekovnih gradova - sa odličnom organizacijom i toplim gostoprimstvom, i kao takva apsolutno zaslužuje status koji uživa među ljubiteljima dugoprugaških staza.

Kanjon reke Gradac

Proleće, kad se priroda budi a snegovi sa planina počnu da se tope i napajaju reke, voda na kratko postaje najizraženiji element u prirodi čak i tamo gde je inače u drugom planu. Zato je proleće pravo vreme za posete mestima bogatim vodom, koja se u druga godišnja doba ne mogu doživeti u takvom intenzitetu.

Kanjon reke Gradac u okolini Valjeva omiljeno je izletište lokalaca, ali i ljubitelja prirode iz cele Srbije, kojima ovaj relativno mali prostor praktično na samom obodu grada nudi pregršt zanimljivosti i mogućnosti za provođenje slobodnog vremena van gradske vreve.

Mesta za kampovanje, odmaranje i roštiljanje, pešačke staze, vidikovci, pećine, arheološka nalazišta, kulturno-istorijske znamenitosti, samo su neki od sadržaja među kojima će svako od posetilaca ovog predela izuzetnih odlika pronaći nešto po svojoj meri...

Bilten Putnik, proleće 2024.

Smena godišnjih doba nije to bez novog broja biltena Putnik. A kako Putnik u poslednje vreme sve češće kasni, navikli smo da kod nas godišnja doba počinju kasnije, pa tako i proleće dočekujemo nedelju dana posle ostatka sveta. Ali, za kvalitetno štivo uvek je pravo vreme.

Prolećni broj elektronskog glasila Planinarskog saveza Vojvodine po običaju je pun priča sa planinarskih akcija i aktivnosti na otvorenom sa svih meridijana, za prekraćivanje vremena do odlaska u prirodu.

A na stranicama novog Putnika je i jedan moj tekst, o manje poznatoj strani najpoznatije srpske planine.

Uživajte.

Druga strana Zlatibora

Neke planine imaju tu nesreću da budu privlačne i dostupne mnogima. A što je neka planina popularnija među širokim masama, to je u kolektivnoj svesti manje doživljavamo kao opipljivu prirodnu lepotu a više kao metaforu nekih apstraktnijih koncepata.

U Srbiji, najočitiji primer ovoga je Zlatibor. Čini se da naizgled većina ovaj park prirode sa istoimenim turističkim naseljem posmatra kao arhetip prekomerne urbanizacije prirodne sredine, pa opet konstantno rastući broj hotela, pansiona, apartmana, svih mogućih i nemogućih sadržaja svedoči da onih kojima Zlatibor predstavlja statusni simbol ipak ima mnogo više. 

Između ove dve krajnosti, stiče se utisak da retko ko gleda Zlatibor dalje od centra naselja i solitera od betona, čelika i stakla, a da gotovo niko ne vidi njegovu drugu stranu, koja je i njegov najveći deo - prelepa, potcenjena priroda, puna vrednosti i zanimljivosti, rezervisana za one koji tačno znaju šta traže, i koji će tamo pronaći i više od toga.

Biser Julijskih Alpa: Šta sve možeš na Bledu za jedan vikend

Poslednjih godina, među preporukama turistički najpotcenjenijih destinacija Evrope sve češće se pominje Slovenija, i to s razlogom.

Sa vrlo raznovrsnim pejzažima, od primorskih gradića mediteranskog duha do alpskih visina, reklo bi se da slike iz Slovenije mogu da stoje ravnopravno sa prizorima viđenim u nekim dosta popularnijim državama, pa je tako negde čak nazivaju i "Evropa u malom", a neka od mesta u Sloveniji svrstavaju se među najživopisnija na celom starom kontinentu.

Jedno od takvih odredišta je i Bled - "biser Julijskih Alpa" - jedinstvena kombinacija prirodnih lepota, stvorenih vrednosti i prijatne, opuštene atmosfere koja čini ovu najveću turističku atrakciju Slovenije mestom koje stvarno vredi posetiti i doživeti.

Memorijal Ignjata Pavlasa

Tradicionalne planinarske akcije mogu se rangirati na više načina: od najstarijih ka najmlađim, od najmasovnijih do najmanje posećenih... Ali, neke imaju višestruki značaj koji nadilazi puke numeričke pokazatelje i kao takve često se mogu posmatrati samo u sopstvenom kontekstu, bez poređenja sa drugim manifestacijama.

Takvo posebno mesto u kalendaru tradicionalnih akcija Planinarskog saveza Vojvodine ima Memorijal Ignjata Pavlasa - manje zbog toga što ova akcija otvara planinarsku sezonu u Vojvodini, a više zato što je posvećena sećanju na čoveka koji se smatra utemeljivačem vojvođanskog planinarstva.

Homolje iz prvog plana: Ježevac, Kozjim grbom

Mnoge planine u Srbiji, ma koliko pitome, imaju tu jednu stazu o kojoj se raspredaju prave planinarske bajke. Nazvali ih napornim, zahtevnim ili opasnim, zajedničko im je to što su navodno nedostupne baš svima, pa tako planinari koji i pričaju o njima te preuveličane priče dižu sebi rejting u očima drugih, koji su se na iste vrhove penjali nekim lakšim, "običnijim" stazama.

Ta svojevrsna planinarska mitologija obuhvata uspone na Rtanj preko Sitne stene, na Kablar preko Noževa, na Stolove iz doline Ibra, ali i na Ježevac, jedan od najomiljenijih vrhova Homoljskih planina, preko stenovitog grebena koji lokalci zovu Kozji grb.

Za stazu preko Kozjeg grba planinari često kažu da je izuzetno strma, divlja i u većem delu godine prepuna otrovnih zmija, pa zato nije ništa čudno što za uspon na Ježevac obično biraju neke druge pravce. Ali, u kasnu jesen i suvi deo zime, kad se nabujalo rastinje povuče a gmizavci uđu u stanje brumacije, uspon na Ježevac Kozjim grbom prava je planinarska poslastica - kratka staza za kratke dane, za pravo planinarsko uživanje.

10 godina

Prema nekim istraživanjima, prosečan životni vek jednog sajta na internetu iznosi oko dve i po godine, a među sajtovima sa najkraćim očekivanim trajanjem su blogovi - tek nešto više od godinu dana.

Jedanaesti januar je za mene značajan datum iz mnogo razloga, između ostalog i zbog toga što sam na taj dan započeo avanturu zvanu perpetuuM Mobile blog, koja traje evo već punih deset godina!

Da budem iskren, u početku nisam imao skoro nikakvu viziju kako bi taj blog trebalo da izgleda i čemu bi sve trebalo da bude posvećen. Prvih godina bilo je tu sadržaja koji su meni bili zanimljivi ali za koje sada znam da realno malo koga drugog interesuju (pre svega arhitektura i istorija umetnosti; čovek se uči dok je živ), da bi blog postepeno prerastao u planinarsko-pešačko-putopisnu hroniku sa akcentom na doživljaj iz prve ruke, bez senzacionalizma, bez maske, bez filtera; na internetu ionako ima previše stranica koje šminkaju realnost do neprepoznatljivosti.

Ne znam da li je i koliko blog promenio moj život, ali je sigurno da sam zahvaljujući celoj toj priči upoznao mnogo dobrih ljudi i posetio mnogo lepih mesta za koje verovatno nikad ne bih ni čuo da se nisam na ovaj način otvorio za neke nove vidike. Ne smatram sebe uspešnim blogerom (ne smatram sebe ni stvarno dobrim blogerom što se toga tiče), ali smatram za uspeh to što s vremena na vreme sretnem nekoga kome ovo što radim zaista znači nešto, u bilo kom smislu. I zadovoljan sam, ako se to računa.

Hvala svima vama koji sve ove godine činite da ova priča traje. Nikad nisam pisao samo zbog publike, ali bez čitalaca bi sve ovo bilo pričanje u prazno, a praznih priča je na internetu ionako previše.

Razmišljao sam i o nekom prigodnom poklončiću za ovu priliku, ali valjda je dovoljno i to što već deset godina dajem sve ovo od sebe, sviđalo se to nekome ili ne. I ne nameravam da prestanem. Opet, sviđalo se to nekome ili ne...

Za prvih deset godina, i još onoliko koliko nas Put bude trpeo.