Razumem ja to.
Svaki dan si u gradu. Sediš u nekoj kutiji bez dnevne svetlosti. Ne pamtiš kad si poslednji put čuo pticu. Buku saobraćaja više i ne registruješ. Na pauzama visiš na društvenim mrežama, gledaš slike prijatelja (ili "prijatelja") i poželiš i ti da imaš profilku sa nekog lepog vidikovca.
Sve ja to razumem.
Ne razumem ovo: hoćeš da ideš u prirodu, ali zapravo nećeš da ideš u prirodu.
Nećeš da zgaziš na travu ili zemlju. Isprljaćeš patike.
Hoćeš da se popneš kolima na vrh planine. Nećeš peške, umorićeš se. Oznojaćeš se pa ćeš da smrdiš kad posle odeš u kafić.
Naravno da želiš i kafić na vrhu planine, da predahneš. Nećeš vodu i jabuku iz ranca, hoćeš frapućino i čizkejk. Cigareta je obavezna. (Ništa lepše nego zapaliti jednu u prirodi.)
Hoćeš da se slikaš na steni iznad provalije, ali zapravo nećeš da stojiš na steni iznad provalije. Šta ako padneš? Treba ti ograda, ali staklena, da se nekako ne vidi na slici. I da se uklopi u izgled popločane platforme.
I sad si ti kao pobegao iz grada u prirodu.
Razumem da misliš da urbanije automatski znači i bolje. Jednostavno ne znaš drugačije. Rođen i odrastao u radijatoru. (Burazer je jednom prilikom pričao kolegama u velikom gradu kako smo kao klinci jeli zelene kajsije. Pitali su ga, mrtvi ozbiljni, gde smo ih kupovali...)
Razumem da si u većini. Razumem da misliš da će nekome finansijski značiti to što ćeš ti doći kolima na vrh planine, platiti ulaznicu na vidikovac (!) i popiti svoj frapućino (cigareta je obavezna).
Ono što ti ne razumeš: ta jedna stena koja je suviše neravna da bi ti po njoj hodao (zapećeš! pašćeš!) je nečiji dom i nečiji način života. Nekome je i drvena ograda koja sad stoji tamo previše.
Nekome je lep pogled i više nego dovoljan za uživanje. Ne trebaju mu asfalt, parking, šetalište, terasa, kafić i restoran.
Reći ćeš, ali uređenih vidikovaca ima svuda u svetu. Ima ih gomila u Alpima, u Velikom kanjonu... I neko će klimati glavom. Neko ko nema pojma koliko su veliki Alpi, a koliko je mala jedna šumadijska planinica koja ima samo jedan vrh i jedan vidikovac, baš taj na kom ti želiš da se slikaš za profilnu. Baš kao što ni ti nemaš pojma.
Reći ćeš, lepi pogledi treba da budu dostupni svima. I neko će klimati glavom. A zapravo nećeš misliti na roditelje sa malom decom, na starije i slabo pokretne. Mislićeš na svoju lenju guzicu. A nećeš ni sam biti svestan toga.
Možda ne razumeš da će neko mesto koje ćeš ti urediti po svojoj gradskoj meri time prestati da bude priroda.
Bežaćeš iz jednog betonskog kaveza u drugi betonski kavez. Ili stakleni. Potpuno nebitno.
A kad ponestane vidikovaca za asfaltiranje i vrhova na kojima još uvek nema kafića, šta ćeš tad? Kad budeš zaista morao da protegneš noge da bi došao do malo svežeg vazduha? Kad budeš zaista morao da se umoriš, da se oznojiš?
Hoćeš li tada reći, "ma lepo je meni i u gradu"? Jer jeste, tebi jeste lepo u gradu. Ali ne i u gradu, nego samo u gradu. To je ono što ti zapravo ne razumeš.
A onaj koji je zamislio da te privuče u prirodu tako što će ti asfaltirati put do tamo i natakariti kafić ili neku skalameriju na vrhu planine, taj ne razume ništa. Ni grad, ni prirodu, ni tebe, ni mene.
Ne razume da vidikovce ne čine platforme i rampe već pogledi, slike koje ne pravi čovek nego priroda.
Ne razume da ne postoji bolja i prirodnija podloga za trim staze u prirodi od one koja tamo već postoji.
Ne razume da postoje svetovi koji mogu da se samo ovlaš dodiruju, ali ne i da postoje u isto vreme na istom mestu. Kao dva balona od sapunice. Kao prirodna i urbana sredina.
Kad on to bude razumeo, i kad ti to budeš razumeo, biće možda prekasno.
Ako nešto znam, to je da smo u prirodu svi dobrodošli. Ali samo pod njenim uslovima. Ne moramo je razumeti, ali da je poštujemo, to moramo. Da je sačuvamo, još više od toga.
Pokušaj to da shvatiš. Pa onda možemo da pričamo o čemu god hoćeš. O vidikovcima, platformama, kafićima, trim stazama...
Ali, kad to budeš shvatio - a shvatićeš, samo ako pokušaš - neće biti potrebno da pričamo.
Razumećemo se bez reči.
.jpg)
