Đeravica: Bivši najviši vrh Srbije

Na Đeravicu, drugi vrh po visini u čitavom vencu Prokletija, planinari iz Srbije najčešće pristupaju od crnogorskih katuna, najdužim i najtežim mogućim putem, iz razloga koji su sve osim planinarski. Možda je to nekada bio samo planinski vrh, ali danas je pre svega politički simbol.

Na jednom papiru, država u kojoj se nalazi Đeravica i dalje se zove Srbija. Na drugom, zove se Kosovo.

Zato Đeravica danas privlači mnoge koji osim čisto planinarskih gaje i drugačije, prizemnije motive. Nekima je od uspešnog izlaska na vrh bitnije da razviju zastavu ili ispišu nacionalističku poruku u knjizi uspona ili na betonskom stubu koji označava najvišu tačku.

A na terenu, tamna krševita brda ne poznaju nacionalne distinkcije. Ali, malo koji pohodnik ume da se mentalno izmesti dovoljno da ih tako i posmatra...

Iako je od katuna na Babinom polju, desetak kilometara istočno od Plava, vazdušnom linijom udaljena jedva dvanaest kilometara, Đeravica kao da pripada nekom drugom svetu. Činjenica da se nalazi u drugoj državi još i najmanje utiče na tu sliku.

Između crnogorskih i kosovskih vrhova Prokletija granica postoji samo na karti. U realnosti nema nikakvih barijera, ni prirodnih ni veštačkih. Samo hodajući utabanim stazama, putnik ni po čemu ne može zaključiti kada je tačno napustio jednu državu i zakoračio u drugu.

Ali, to ne znači da visoko u brdima nema i graničarskih patrola. Naprotiv, za svaki pokušaj uspona na Đeravicu neophodna je pismena prijava, i priče kažu da su mnogi koji su pokušali bez toga imali problema sa lokalnom policijom, pa čak i KFOR-om.

Ipak, ova ograničenja ne važe za druge pogranične vrhove sa kosovske strane, kao na primer Bogdaš... Đeravica je ipak poseban slučaj.

Pogled sa Babinog polja na vrhove Starac (2352 m.n.v.) i Bandera (2426 m.n.v.)

Početak uspona na vrh Bogdaš, priprema za uspon na Đeravicu

Bogdaš (2533 m.n.v.)

U istorijskim izvorima, drugi najviši vrh Prokletija pominje se sve do početka XX veka pod imenom Kaluđerovica.

Koren ovog imena trebalo bi tražiti u velikom broju kaluđera pravoslavnih manastira koji su se u srednjem veku nalazili u istočnom podnožju Prokletija (koje su tada u srpskom narodu bile poznate pod različitim imenima, najčešće kao Trojanske planine), odakle potiče i danas skrajnuti naziv cele ove oblasti Metohija - manastirsko imanje.

Porastom broja albanskog stanovništva nakon I svetskog rata ime vrha je prvo počelo da se zapisuje skraćeno kao Đerovica, a potom i u današnjem obliku.

Od desetina manastira u podnožju Prokletija danas je aktivna jedva šačica, među kojima su i neki od najznačajnijih manastira Srpske Pravoslavne crkve poput Pećke patrijaršije i Visokih Dečana, iz čije okoline se pristupa i usponu sa kosovske strane, iz doline reke Ribnik odakle do vrha najkraćim i najlakšim putem ima jedva šest kilometara...

Početak uspona na Đeravicu od katuna Bogićevica

Ni uspon sa crnogorske strane nije tehnički zahtevan, ali je dugačak i naporan. Put se može razbiti pauzama na nekoliko zgodnih mesta, pored jednog od usputnih jezera od kojih su najveća Tropojsko i Veliko (zvano i "Srce"). Ali, voda je čak i sredinom juna zaleđena i duže zadržavanje nema nekog smisla...

Na prelazu iz proleća u leto na većem delu staze je potreban veliki oprez, jer u senkama i zavetrini još uvek ima mnogo tvrdog klizavog snega ispod kog se pomaljaju oštre i izlomljene stene.

Do izlaska na završni greben jedva ima par mesta gde se treba samo prihvatiti rukom, a ni sama završnica uspona ne bi bila ništa teža po suvom.

Po snegu, neki strmiji detalji postaju i malo ozbiljniji, pa ponegde nije naodmet razvući i uže, makar čisto iz psiholoških razloga...

Tropojsko jezero

U vreme pre otcepljenja Kosova, Đeravica se zvanično vodila kao najviši vrh Srbije. Nakon toga, takozvano nezavisno Kosovo prihvatilo ju je kao svoj najviši vrh.

Krvave borbe vođene u okolini vrha (od kojih još postoje tragovi u vidu ruševina, rovova i usamljenih grobova) brišu svu banalnost političkih igrarija.

I za jednu i za drugu stranu, Đeravica nije vrh na koji se prosto penje, već vrh koji se iznova - osvaja. I za jedne i za druge, to nije puka gomila kamenja već simbol nacionalne težnje...

Najstrmiji detalj

Nažalost, danas se svaki uspon na Đeravicu tumači u najmanju ruku kao politička poruka, podjednako za Srbe i Albance, od čega samo na osnovu svog pasoša i/ili izjašnjenja nismo izuzeti ni mi koji se vodimo Malorijevom maksimom "because it's there"...

I jako je teško ne posmatrati je kroz tu prizmu kad te svakim korakom neko ili nešto, svesno ili podsvesno podseća na to, bilo da su to albanska imena na nadgrobnim spomenicima ili srpska urezana u kamen duž nekadašnje patrolne staze Vojske Jugoslavije, grafiti koji slave terorističke organizacije ili konstantne opomene lokalnih vodiča da je na vrhu zabranjeno isticanje nacionalnih obeležja (što se nekako odnosi samo na srpsku, ali ne i zastave zapadnoevropskih ili nekih drugih balkanskih država)...

Đeravica (2656 m.n.v.)

Oko najviše tačke Đeravice ima tek toliko mesta da se petnaestak ljudi baš ne gura.

Greben se pruža od severozapada ka jugoistoku, od crnogorskih katuna ka dolini Ribnika i Dečanima. Levo i desno od planinarske staze strme litice izvijaju se više stotina metara nad okolnim terenom. 

Betonski stub (koji, uprkos mišljenju mnogih, nije i granični kamen jer se albanska granica proteže čitav kilometar južno od vrha) sav je išaran. Nema nikakvog natpisa, nikakve zastave.

Vrh kao i bilo koji drugi, reklo bi se. A opet, vrh kao nijedan drugi.

Povratak istim putem

Ali, priča o statusu Đeravice kao najvišeg vrha Srbije ima ironičan epilog.

Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, deo međunarodne planinarske zajednice (kao i deo srpskih planinara) obrisao je vrhove na teritoriji južne srpske pokrajine sa spiska srpskih planina. Time je na prvo mesto na toj listi izbio najviši vrh uže Srbije - Midžor (2169 m.n.v.) na Staroj planini, koji se danas kao takav navodi u mnogim publikacijama.

Ali, u međuvremenu, ugovorom o demarkaciji između tadašnje SR Jugoslavije i Makedonije iz 2001. godine granica utvrđena grebenom Šar planine obuhvatila je i vrh Velika Rudoka (2658 ili 2660 m.n.v., u zavisnosti od merenja), samo par metara viši od Đeravice. Trebalo je da prođe neko vreme da ovaj podatak zaživi prvo u stručnoj, pa potom i u široj javnosti, ali poslednjih godina sve više zvaničnih izvora navode upravo ovaj vrh kao najviši vrh Srbije.

Bilo politički, bilo geografski, Đeravica to više nije...

Ali to je ne čini i manje izazovnom i privlačnom planinarima, nažalost često iz pobuda koje su sve osim čisto planinarske...

Jezero Srce

Mnogo je istorijskih primera planinskih vrhova na kojima i oko kojih su se vodile bitke, vrhova koji su menjali ruke između zaraćenih strana i bivali ratni plen osvajačima. Mnogo je vrhova koji su menjali imena, države, nacije, religije...

Nažalost, malo je onih koji simbolizuju pomirenje.

Planina Ruj, na granici između Srbije i Bugarske, bila je poprište žestokih okršaja u Balkanskim i oba svetska rata. Danas se na vrhu ove planine vijore zastave obe države. Svake godine, krajem juna, planinari kreću svako sa svoje strane da bi se sreli na vrhu i družili se tamo gde su se njihovi pradedovi klali i ubijali...

I to je slika sa Balkana, mesta kratkog fitilja ali dugog zlopamćenja...

Tropojsko jezero

Umesto da budu alegorija stremljenja ka uzvišenijim idealima, neki vrhovi su nažalost osuđeni da postanu poligon za zapišavanje teritorije. 

Kako će oni koji dolaze posle nas doživljavati Đeravicu, nikada nećemo znati. Možemo samo da se nadamo da će biti normalniji i pametniji od nas, a pogotovo od generacija pre nas.

Jer priroda podjednako pripada svima nama, isto koliko ne pripada nikome.

Planine nemaju nacionalnost i veroispovest, i ravnodušne su prema svim našim sićušnim idealima. Da li je neki vrh najviši (ili bivši najviši) važno je samo nama.

Onda kad svi budemo počeli to da shvatamo, možda će i neke druge stvari početi da se menjaju na bolje...