Tupižnica - skrajnuti dragulj istočne Srbije

Pored Rtnja i Stare planine, čija gravitacija privlači ne samo planinare već i one koji o prirodi ne znaju skoro ništa, mnoge planine u istočnoj Srbiji ostaju u drugom planu, skrajnute i zapostavljene.

Jedno od takvih mesta je i Tupižnica, ostrvska planina tačno između ova dva gorostasa.

 

Iako je iskusnijim ljubiteljima prirode dobro poznata, stiče se utisak da joj manje posvećeni namernici ne pridaju pažnju koju zavređuje. A lepe planinarske staze, raznovrsni tereni i izuzetni vidikovci Tupižnice imaju praktično sve što je potrebno za jedan ispunjen planinarski izlet...

Smeštena na pola puta između Boljevca i Knjaževca, za razliku od mnogih manjih planina istočne Srbije koje se neprimetno spajaju i utapaju jedna u drugu, Tupižnica je jasno definisana i istaknuta u odnosu na okolinu, i izdaleka prepoznatljiva po upečatljivom visokom grebenu od belog krečnjaka.

Zanimljivost vezana za Tupižnicu je i to što ona nema jedan već dva najviša vrha, iste visine (1160 m.n.v.) a na potpuno drugim krajevima grebena, od kojih svaki ima svoj pristup sa svoje strane a među njima ne postoji uređena staza, pa se tako dva dela grebena mogu posmatrati skoro kao dve zasebne planine.

Ipak, to što su dva vrha Tupižnice jednake visine ne znači i da su jednako atraktivni, niti jednako posećeni - južniji Ledenički vrh, na samoj ivici stenovitog grebena, privlači nesrazmerno mnogo više planinara od severnijeg Glogovačkog vrha koji je okružen gustom šumom, toliko da mnogi ni ne znaju da taj drugi vrh uopšte postoji. A istini za volju, da bi se Tupižnica doživela na pravi način sasvim je dovoljno popeti se samo na njen južni vrh.

Bučje

Staze za uspon na Ledenički vrh polaze iz sela Bučje, slikovitog ali prilično opustelog sela koje deli sudbinu mnogih naselja u pasivnim krajevima istočne Srbije - između dva svetska rata priznato kao varošica, danas je dom za jedva dvestotinak duša, i taj broj je iz godine u godinu sve manji...

Staze su lepo obeležene i markirane, tako da je nemoguće zalutati i bez pomagala za navigaciju, što je u današnje vreme sve više retkost.

Na kraju asfalta iznad seoske crkve posvećene Svetom Iliji, putokaz usmerava levo na zemljani put, i odatle nadalje do vrha nema nikakve filozofije. Na suprotnu stranu, put vodi ka nekakvom starom gradu i crkvi Trnovici, koji ostaju kao poziv za novu avanturu nekom drugom prilikom...

Uspon na Ledenički vrh može se podeliti u tri etape.

Prvih nekoliko kilometara nakon sela, široki kolski put penje se toliko lagano da se čitavih četiri stotine metara visinske razlike gotovo i ne oseti.

S vremena na vreme, krošnje se razgrnu tek toliko da propuste pogled na siluetu moćnog Rtnja ili stene grebena iznad nas koje se belasaju kao kosti neke divovske životinje.

(Foto: Goran Tile Tintor)

Tako prolazi prva polovina uspona, a odvajanjem na uži šumski puteljak počinje najstrmiji deo uspona, na kojem se pejzaž polako transformiše.

Iz do tada pitome podloge kreću da izranjaju oštri kameni zidovi, ali pre nego što se zaista umorimo nagib polako popušta i staza nas izvlači na otvoreni deo grebena, odakle do vrha ide još oko kilometar i po samom ivicom provalije.

Završni, grebenski deo uspona na vrh Tupižnice ujedno je i ono najlepše što ova planina ima da pruži posetiocima. Bez ičega da ga zaustavi, pogled leti ka zapadnom horizontu, preko zelene kotline i sela u dolini.

Upućeniji kažu da je za vreme povoljnih vetrova Tupižnica savršen poligon za paraglajding, a sudeći po mnogobrojnim sidrištima u steni duž čitavog grebena, idealna je i kao vežbalište za alpiniste.

Onim manje spretnim i/ili manje odvažnim dovoljne su i naizgled beskrajne panorame i razigrana staza koja do najviše tačke nekoliko puta gubi i dobija na visini.

Kao tipičnu krašku planinu, Tupižnicu odlikuju i mnogi odgovarajući oblici reljefa. Među njima su i mnogobrojne pećine i jame, od kojih je najpoznatija Ledenica, u blizini vrha koji je po njoj i dobio ime.

Mada je većina karata i propagandnog materijala navodi kao pećinu, Ledenica je zapravo jama, i to za prosečnog izletnika potpuno nebezbedna i nepristupačna. Pre nekoliko godina proglašena je za spomenik prirode, ali se u to ime niko nije potrudio ne samo da je obezbedi na bilo koji način već ni da objavi iole detaljnije podatke o njoj, niti u literaturi niti na licu mesta, pa se tako ne zna čak ni njena dubina, koja se sa ulaza ne može ni sagledati. Jedino što se pouzdano zna je da se u jami led zadržava skoro preko cele godine, odakle potiče i njeno ime.

Metalna ograda kojom je čisto forme radi jami zabranjen pristup bukvalno ne služi ničemu, a za to što ovde još uvek niko nije nastradao zaslužna je više ta skrajnutost i slaba popularnost Tupižnice nego odgovorno gazdovanje nadležnih...

Na sreću, stiče se utisak da Ledenicu planinari uglavnom ignorišu, da li zbog toga što ne znaju ni da ona postoji (jer do nje ne postoje putokazi a nije ni ucrtana u svaku kartu) ili baš zato što znaju da čak ni tako kratko odvajanje sa glavne staze nije stvarno vredno probijanja kroz trnje i šiblje...

Ulaz u jamu Ledenicu

(Foto: Goran Tile Tintor)

Južni vrh Tupižnice sasvim je dovoljna nagrada za sve (slatke) muke uspona.

Simpatična betonska pečurka, nažalost već dobrano načeta zubom vremena, označava jednu od dve najviše tačke planine, na 1160 metara nadmorske visine.

Oko imena ovog vrha postoje mnoga sporenja: uglavnom usvojeno ime Ledenički vrh nije i jedino, pa se tako mogu čuti i varijante Bučanski kamen (po selu Bučju) ali i Lasovački vrh (po selu Lasovu), što neodoljivo podseća na rat staroplaninskih sela oko imena spomenika prirode poznatog i kao Rosomački lonci i kao Slavinjsko grlo...

Zanimljivo je i da je na starim vojnim kartama ovaj vrh označen samo visinom, dok je za Glogovački vrh uredno upisano i ime, zbog čega neki planinari pogrešno nazivaju južni vrh imenom severnog... A na sve to, postoje i neki koji taj južni vrh zovu jednostavno - vrh Tupižnice...

Jedino oko čega sa slažu i lokalci i gosti Tupižnice je da ova tačka, ma kako je zvali, predstavlja jedan od najupečatljivijih planinskih vrhova u Srbiji, ma koliko nepoznat najširoj javnosti.

Pa ipak, to što Tupižnica u opštoj planinarskoj kulturi zauzima nepravedno marginalizovano mesto ne znači i da je ova planina za ljubitelje prirode apsolutna nepoznanica.

Naprotiv, na stazama Tupižnice svake godine se održavaju čak dva tradicionalna uspona!

Manifestaciju "Dani jorgovana" u organizaciji boljevačkih planinara, svakog maja posećuju planinarska društva iz cele Srbije, dok akcija "In honor of my donor" krajem oktobra odaje počast nepoznatom donatoru pluća zahvaljujući kojem knjaževačka planinarka Sandra Živković obolela od cistične fibroze danas živi, penje se na vrhove širom Srbije i bori se da podigne svest javnosti o retkim bolestima i značaju donacije organa...

Ali, iako ove dve akcije svake godine okupljaju i na stotine planinara, a i do samo par stotina metara od vrha se može stići asfaltnim putem koji vodi do televizijskog predajnika (pa tako ni najveći lenjivci nemaju validan izgovor), Tupižnica i pored svega nezasluženo ostaje van fokusa većine izletnika...

Još jedna specifičnost koja razlikuje Tupižnicu od mnogih drugih planina, čak i onih u neposrednoj okolini, je skoro neverovatna raznolikost njenih pejzaža.

Tako posle uspona kroz šumu i po stenovitim odsecima, staza sa vrha koja se spušta na suprotnu stranu prvo vodi kroz široke livade sa kojih se pružaju odlični pogledi, ovog puta ka jugu i grebenima Svrljiških planina, Suve i Stare planine, a potom ulazi u kamenite padine i kozjom stazicom kroz sitni sipar i niske šumarke raznobojnog ranojesenjeg lišća na kraju opet izbija na vrh sela i zatvara krug oko Tupižnice...

Doživljaj ovih različitih delova staze toliko varira da je na trenutke teško poverovati da se sve to nalazi na jednoj planini, i nakon pređenih jedva trinaest kilometara koliko zahvata kružna staza do Ledeničkog vrha i nazad imamo utisak kao da smo prešli i videli mnogo više...

(Foto: Goran Tile Tintor)

Među planinama istočne Srbije, od kojih su za neke čuli i oni koji ne bi znali ni da ih pokažu na karti, Tupižnica stoji kao pravi skriveni biser - za slučajne prolaznike praktično nevidljiva, ali za one koji znaju tačno šta traže lako dostupna i vredna upoznavanja, i vraćanja.

A sve ono što Tupižnica ima da ponudi namernicima (a ima mnogo toga, uprkos relativno maloj površini koju zauzima) može se obići natenane, sa mnogo uživanja, ali i bez gužvi neizbežnih na drugim, popularnijim destinacijama u njenom neposrednom okruženju...