Zašto menjati nešto što funkcioniše savršeno? To je bila prva pomisao kad sam video novo izdanje treking staze na Vršačkim planinama. Jedna od najbolje uređenih (ako ne i najuređenija) treking staza u Srbiji preokrenuta je naglavačke, izvrnuta kao čarapa, ispreturana i iskombinovana na potpuno drugi način od onog na koji smo godinama navikli. Priznajem, bio sam skeptičan. Ali učestvovati se mora; obuti patike i put pod noge, druga opcija ne postoji...
Neke planinarske staze, ma koliko slabo promovisane, bez ikakve pompe osvajaju srca planinara. Razlozi za to su različiti, ali u krajevima poput Homolja, gde se maltene na svaku čuku vredi popeti, nije teško shvatiti zašto im se mnogi rado vraćaju. Jedna od takvih staza je i Homoljski maraton, tradicionalna akcija požarevačkog Vukana koja možda još uvek nije dostigla punu afirmaciju, ali svejedno nikoga od učesnika ne može da ostavi ravnodušnim.
Planinarske priče često umeju da liče na pecaroške. Neki usponi neopravdano važe za preteške, a atraktivnost nekih vrhova ne može da dostigne hvalospeve koji o njima kruže. Tako kažu da se sa vrha Beljanice vidi pola Srbije. Lažu! Dvaput sam proveravao - ništa se odatle ne vidi! Samo oblaci. Da li to znači da u resavskom kraju nema šta da se vidi? Nikako! Beljanica, Resavska pećina, Lisine, za ljubitelje prirodnih lepota i više nego dovoljno.
