18. 5. 2022.

Rtanj na teži način: Sitna stena i Super sever


Prirodne lepote retko kada mogu biti precenjene, ali ako u Srbiji postoji mesto nerealno preuveličane atraktivnosti to je definitivno Rtanj.

Rtanj nije ni najviša planina u Srbiji, ni najteža za penjanje, ne pruža najlepše prizore sa svojih vidikovaca (a da se ne lažemo nema ni oblik pravilne piramide koji mnogi iz nekog razloga umišljaju)... Pa opet, za većinu srpskih planinara Rtanj među planinama Srbije drži neprikosnoveno prvo mesto, postoje planinari koji su ga pohodili i trocifren broj puta (potpisnik ovih redova "tek" tangira dvocifren), a za neke druge planine kao i da ne postoje.

Nije teško zaključiti da jedna tako prostorno ograničena planina, sa prilično malim brojem planinarskih staza, lako može da dosadi izletnicima koji ne vole da posećuju ista mesta iznova i iznova.



Srećom, osim standardnim i dobro utabanim stazama do vrha Rtnja može se stići i nekim pravcima kojima se ređe ide, koji među prosečnim planinarima važe za teške a zapravo su samo malo zahtevniji ali i mnogo atraktivniji od puteva kojima ide većina.

Za najteže staze za uspon na Rtanj važe Sitna stena (direktan pristup severoistočnom padinom) i grebenska staza od sela Lukovo koju obično nazivaju Super sever (pa ćemo je i mi tako zvati), iako bi se pre mogla nazvati zapadnim smerom...

Postoji mnogo dobrih razloga zašto se ove dve staze obično ne spajaju u jednu akciju, ali one koji se odvaže na ovaj poduhvat očekuje pravo planinarsko uživanje!


Za uspon preko Sitne stene često kažu da je najteži od svih pravaca kojim se može izaći do vrha Rtnja, ali taj opis sam po sebi ne znači mnogo.

Podatak da se na jedva tri kilometra savladava preko 1200 metara visinske razlike već govori nešto više, a kad se na to dodaju i opisi stenovitih detalja i odsečenih litica Sitna stena stvarno zvuči kao staza za strahopoštovanje.

Prvi deo staze kroz šumu
(foto: Zoran Udovčić)


U realnosti, Sitna stena se pre može nazvati zabavnom nego zaista zahtevnom: čak i kad se treba malo prihvatiti rukom, stene nisu izložene pa samim tim i ne postoji neki pravi utisak opasnosti i adrenalin ni ne stiže da proradi...

Ono što ostavlja bez daha su pogledi niz severne strmine. Čak i oni koji se plaše visine ne mogu odoleti da zvirnu preko ivice provalije, a sedeti na samom kraju sveta, nogama iznad ničega, nesvakidašnji je osećaj koji se istini za volju ne može baš predugo izdržati...







Iako Sitna stena nije preteška staza, ipak bi za uspon trebalo birati što suvlje prilike, jer u slučaju kiše strme travnate padine bez jasne putanje koje čine celu poslednju četvrtinu uspona mogu biti krupan zalogaj, ako ne i nemoguća misija.

Ali po lepom i vedrom danu, ne pretoplom i za rtanjske prilike sa neuobičajeno malo vetra, više vremena se potroši na uživanje u panoramama nego na efektivni prelazak staze...

(foto: Ivica Stojanović)


(foto: Zoran Udovčić)



Neki kažu da je Sitna stena izuzetno opasna za spust, ali je problem više u nedostatku markacije i signalizacije, pa se sa gornje strane prava staza može lako promašiti.

Odole je već mnogo lakše – kad nestane oznaka samo guraj uzbrdo i na kraju ćeš se već izvući do vrha.






Koliko god uspon Sitnom stenom delovao usamljeno, kao da imate čitavu planinu samo za sebe, na najvišem vrhu Rtnja uvek je gužva. Oko razrušene kapele Mihovih na Šiljku večito su grupe planinara, a ponekad ih ima toliko da možete opušteno da se mimoiđete sa nekim dobro poznatim licima i tek kasnije po slikama shvatite da ste bili na istom mestu u isto vreme...

Ali, iako je izlazak na vrh u planinarenju obično bar pola puta, u stazi koja spaja Sitnu stenu i "Super sever" Šiljak je tek na četvrtini (pa i petini ako nemamo organizovan prevoz da nas dočeka u Lukovu). Brza fotografija za uspomenu, kratka pauza i put pod noge.

Vrh Šiljak (1565 m.n.v.)




Deo grebena koji spaja Šiljak i sedlo između njemu suprotnog vrha Preslo (da, Rtanj ima više od jednog vrha!) dobro je poznat svima koji se na vrh penju klasičnom severnom stazom (od separacije Mirovo), ali ostatak grebena ka zapadu već je slabije istražena teritorija.

Putokaz na sedlu koji pokazuje u svim smerovima osim ka zapadu govori više od hiljadu reči.






A zapadni greben Rtnja priča je za sebe, poseban doživljaj koji kao da nema veze sa onim delom planine koji vrvi od izletnika.

Iako gledano sa Šiljka deluje zatravljeno, zapravo je prilično stenovit, skoro celom dužinom balansira između beskrajnih padina i strmoglavih odseka i tek se ovde zaista oseti (doduše tek u tragovima) onaj nezamenljivi duh Karpata čiji je Rtanj najjužnija tačka.


Vrh Preslo (1408 m.n.v.)


Grebenska staza nema tehničkih detalja, ali to ne znači i da je staza laka jer za skakutanje s kamena na kamen nekad treba mnogo više koncentracije nego za ozbiljne tehnikalije.

Staza je malo markirana, malo više i nije, ali nije nikakav problem ispratiti je do samog špica grebena na vrhu Kusak (da, Rtanj ima više od dva vrha!), odakle izgleda kao da dalje nema nikakvog puta.


Vrh Kusak (1309 m.n.v.)
(foto: Zoran Udovčić)


Odavde počinje i spust grebenskom stazom, koju mnogi smatraju i najlepšom stazom na Rtnju, a koja bi se definitivno mogla nazvati i tehnički najzahtevnijom makar i samo zbog dve vertikalice za koje je potrebno samo malo više koncentracije.

Pri spuštanju, prva vertikala je na samom silasku sa vrha na travnatu stazu u njegovom podnožju, a pošto je staza predviđena prvenstveno za uspon pravi put je odozgo malo teže ubosti. Srećom, litice Kuska nisu baš toliko nesavladive da se ne može pribeći i malim improvizacijama...


(foto: Zoran Držaić)

Jednom kad se uhvati staza više nema greške, jedini problem su slojevi i slojevi suvog lišća koji ne daju baš nikakvu čvrstu podlogu za gaženje pa spust više liči na skijanje nego na pešačenje...

I ovde se ređaju vidikovci, možda ne toliko zadivljujući kao oni sa suprotne strane planine, ali svakako i više nego zanimljivi zbog pogleda na visove Rtnja iz ne tako često viđene perspektive.





Vrlo brzo stiže na red i druga vertikala – do tada jasna zemljana staza samo odjednom ponire i nestaju u šumi. Ali, ni ovih desetak metara stene ne predstavlja nikakav ozbiljan problem.




Veća teškoća je spustiti se i poslednjih par kilometara do sela Lukovo, stazom koja jeste markirana ali vodi kroz pravu pravcatu prašumu, punu srušenog i trulog drveća, žbunja, šiblja, kopriva, koje bolje od ičega govore koliko se ovom stazom zapravo često ide...

Nakon skoro sedam sati tabananja po svakakvom terenu, široki zemljani put na koji se izbija deluje kao autoput sa šest traka, ravan kao aerodromska pista, i prosto je nepojmljivo da smo za toliko vremena uspeli da pređemo tek nešto više od deset kilometara... Kao što je gotovo neverovatno da je taj oštri nazubljeni greben koji se još uvek prostire iznad nas onaj isti Rtanj na koji smo se penjali toliko puta. Piramida, malo sutra.





Kao i uvek, ostaje nam samo da se zahvalimo planini što nam je dozvolila da se popnemo i spustimo zdravi i čitavi. (Par ogrebotina i modrica se ne računaju.) I u ovom slučaju, što nam je dopustila da je sagledamo i iz nekih uglova iz kojih se ne viđa tako često.

Postoji gomila dobrih razloga zašto se staze Sitna stena i Super sever obično ne spajaju u jednu akciju, ali samo to što se nešto obično ne radi ne znači i da se ne može uraditi. I obrnuto, to što je neko nešto uradio ne znači da to treba i ponoviti...

Lično, ne volim da ponavljam staze na kojima sam već bio, pogotovo ne da se penjem na iste vrhove po sedam, osam, deset puta, ali Sitnu stenu i Super sever bih ponovio vrlo rado. Sad, da li u jednoj ili dve ture, o tome bih već morao malo da razmislim. Mada odgovor verovatno već znam...




4 коментара:

  1. Анониман13/1/24 12:52

    :-) Лепота!

    ОдговориИзбриши
  2. Tvoj tekst o usponu na Ježevac, Kozjim grbom, doveo me ovde, da još jednom pročitam sve, od prvog do poslednjeg slovca. I ponovo moram da kažem: Sjajno! Dobio si me ovim opisom, sad već definitivno - moram sve ovo da pređem, u jednoj ili u dve ture, nebitno.

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман2/7/24 13:09

    Predivno slikovito objasnjeno.

    ОдговориИзбриши