Lazarev kanjon i Lazareva pećina

 

Istočni delovi Srbije možda ne spadaju u turistički atraktivne krajeve, ali se priroda u ovim predelima često može opisati samo superlativima.

Jedno od takvih čuda prirode je i Lazarev kanjon - najveći i najdublji kanjon istočne (poneki geograf bi rekao i cele) Srbije, sa preko sedamdeset speleoloških lokaliteta među kojima je Lazareva pećina - najduža u Srbiji!

Ali, kod planiranja posete Lazarevom kanjonu treba imati u vidu i nekoliko začkoljica.

Lazareva reka, koja stvara kanjon, tokom proleća je aktivna i jaka, i kanjon je u to doba godine potpuno neprohodan. Početkom leta reka presušuje, ali zbog velikog broja poskoka koji ovde imaju jedno od najvećih staništa u Srbiji (eto još jednog superlativa), ulazak u kanjon se u toplim letnjim mesecima ne preporučuje, dok krajem jeseni stene kanjona postaju vlažne i značajno otežavaju kretanje na nekoliko ionako nezgodnih deonica.

Zato je najbolje vreme za obilazak kanjona druga polovina septembra i prva polovina oktobra, i to samo po suvom vremenu, pa mnogobrojni avanturisti pažljivo tempiraju ture za uživanje u njegovim teško uhvatljivim lepotama...

Usečena u krečnjačke stene između planine Malinik sa južne strane i visoravni Dubašnica koja pripada Kučajskim planinama sa severne, Lazareva reka nastaje spajanjem više manjih vodotoka koji se slivaju sa obe strane kanjona.

 

Suvi deo korita, ispod kojeg tokom leta i jeseni Lazareva reka teče kao ponornica, dug je oko pet kilometara, nakon čega ona ponovo izbija na površinu nadomak mesta Zlot. Samo petstotinak metara nizvodno spaja se sa rekom Beljevinom u Zlotsku reku, koja se kasnije kod mesta Savinac uliva u Crni Timok.

Mesto gde se Lazareva reka ponovo pojavljuje na površini naziva se i Lazarevo vrelo, i omiljeno je izletište žitelja Zlota, Bora i okoline, što zbog blizine vode, što zbog odličnih vidikovaca Lazarevog kanjona do kojih ima jedva desetak minuta pešačenja, ali najviše zbog toga što se odmah tu nalazi i atraktivna Lazareva pećina.

 

Lazareva reka

Vrelo Lazareve reke

 

U zavisnosti od vremena, raspoloženja i mogućnosti ekipe, posetu Lazarevom kanjonu najbolje je započeti ili završiti obilaskom Lazareve pećine. Izlet u kanjon neće ostaviti ništa slabiji utisak i bez toga, ali će i sa obilaskom pećine slika celog ovog kraja biti potpunija.

Sa oko šesnaest kilometara istraženih (i pretpostavlja se još toliko neistraženih) kanala, Lazareva pećina ubedljivo je najveća u Srbiji. Međutim, za posetioce je uređeno tek oko osamsto metara staza, po čemu se Lazareva pećina ipak ne izdvaja od većine pećina u Srbiji otvorenih za javnost.

Za ime pećine i kanjona vezuju se dve legende. Prva kaže da se nakon Maričke bitke ovde jedno vreme pritajila vojska kneza Lazara, dok druga pominje hajduka po imenu Lazar koji je u njoj krio blago opljačkano od Turaka. Arheologija ipak ne ide u prilog bajkama - u pećini jeste pronađeno više ostataka iz bakarnog, bronzanog i gvozdenog doba, kao i kostiju davno izumrlih životinja (pećinskog medveda, pećinskog lava i pećinske hijene), ali ne i artefakti iz srednjeg veka, a jedino blago otkriveno u pećini je - prirodno...

Ipak, Lazarevu pećinu ne odlikuje izuzetna lepota ukrasa, već radije velika raznovrsnost podzemnog reljefa, od sveprisutnih stalaktita i stalagmita do najrazličitijih pećinskih skulptura i bigrenih kadica koje su polovinu godine pune vode koja se nevidljivim kanalima sliva sa površine, dok su u drugoj polovini suve.

Za razliku od sličnih kadica u nekim drugim pećinama, ove u Lazarevoj pećini na sreću nisu osvetljene kičastim šarenim reflektorima ali na jednom mestu jesu pretvorene u svojevrsnu fontanu želja, za koje neki kažu da se i ostvaruju... Naravno, da bi se to testiralo treba poželeti nešto suludo; ostvarive želje su ionako besmislene.

Posebno zanimljiv je aktivni deo pećine, sa podzemnom rekom iznad koje se prolazi metalnom platformom.

Vođene ture traju oko pola sata, a pećina je otvorena za posetioce od početka aprila do kraja oktobra, pa je tako poseta pećini lako uklopiva sa obilaskom kanjona, makar to bilo i u dva dana.

Pored Lazareve, u kanjonu postoji još jedna velika pećina - Vernjikica, na oko kilometar i po uzvodno od Lazareve. Vernjikica se nalazi visoko u litici kanjona i prilično je nepristupačna, pa se posete izvode isključivo u pratnji speleološkog vodiča i to uz prethodnu najavu nekoliko dana unapred...

Od ulaza u Lazarevu pećinu dalje se može produžiti na dva načina.

Uređena i markirana turistička staza vodi uzbrdo do vidikovaca na severnoj litici, sa kojih se kanjon sagledava iz gornjeg rakursa. Za većinu turista, i ovo je sasvim lepo zaokružen izlet.

Za ulazak u sam kanjon prati se makadamski put koji se nastavlja na kraj asfalta ispred pećine, koji se lagano spušta u korito reke i u jednom trenutku neprimetno pretvara u kamenito rečno dno i brzo zavlači između litica visokih i nekoliko stotina metara.

(Foto: Danijel Kukić)

(Foto: Danijel Kukić)

Deo staze zbog koje planinari i drugi pustolovi uopšte i dolaze u Lazarev kanjon dug je oko pet kilometara, i na toj dužini smenjuju se deonice sa siparom i sitnim kamenjem, ogromnim blokovima i kompaktnim monolitnim stenama koje se negde mogu zaobići ali je uglavnom neophodno uhvatiti se direktno u koštac s njima, i uz malo penjačkih veština proći do sledeće prepreke.

Nijedan stenoviti detalj u Lazarevom kanjonu ne zahteva napredno alpinističko znanje, samo malo snage i okretnosti, ali ni oni manje iskusni ne bi trebalo da imaju ozbiljnijih problema, sa ili bez tuđe pomoći.

Prolazak kroz glavni deo Lazarevog kanjona nije toliko težak koliko je izazovan i zanimljiv, i vredi svakog koraka.

(Foto: Svetlana Jovanović)

Osim fascinantnih vajarskih dela prirode, i nadrealnog, skoro vanzemaljskog pejzaža (za koji dobri poznavaoci kažu da reka na nekim mestima ume da ga izmeni do neprepoznatljivosti tokom samo jedne sezone), u Lazarevom kanjonu mogu se sresti - ili makar čuti - i mnoge životinje, poput srna, lisica, divokoza, divljih svinja, a tu su i one koje ćemo mi retko kad ugledati ali zato one znaju svaki naš korak i pre nas - divlja mačka, jazavac, šakal, čak i vuk...

Jesen je vreme smanjene aktivnosti zmija, ali je populacija poskoka u Lazarevom kanjonu toliko brojna da se ove otrovnice mogu videti i u hladnije doba godine. Zato uvek treba biti na oprezu prilikom prihvatavanja za kamen, a poželjno je i naoružati se bar najosnovnijim znanjem prve pomoći u slučaju ujeda zmije.

Iako poskok važi za jednu od najotrovnijih zmija Evrope, smrtni slučaj odrasle osobe od njegovog ugriza nije zabeležen već više od sto godina, ali je zato mogućnost nastanka sepse ili gangrene usled produžene izloženosti dejstvu otrova ili nepravilno tretirane i povezane rane uvek prisutna...

Ali, za sve zmije važi to da ako mi ne diramo njih, one će još manje dirati nas...

(Foto: Srđan Karić)

(Foto: Svetlana Jovanović)

(Foto: Milenko Elbet)

Izlazak iz kanjona moguć je na tri načina.

Prvi i najkraći, ujedno je i onaj kojim ide većina planinara - levo ka južnoj litici uz rečicu Kovej do istoimenog vidikovca na obroncima Malinika, a zatim planinarskom stazom duž kanjona nazad do Lazareve pećine. Staza koja vodi iz kanjona je zemljana, strma i često vlažna jer je rečica Kovej stalno aktivna, pa je zato obezbeđena užetom, što je i jedino osiguranje bilo kakve vrste u celom kanjonu.

Izlaz iz kanjona kroz Kovej popularan je i zbog seoskog domaćinstva porodice Mustecić na čijem imanju se i nalazi sam vidikovac, gde manje grupe mogu prenoćiti a veće ručati (po najavi) i okrepiti se toplim čajem ili domaćom rakijom, što je nekim planinarima često bitnije od same staze...

Oni koji avanturu stavljaju ispred hedonizma odabraće jedan od druga dva kraka za izlazak iz kanjona - srednji krak kroz korito rečice Mižlok ili desni kroz rečicu Mikulj.

Varijanta kroz Mižlok je najduža, ali verovatno i najneuzbudljivija, budući da se izveštaji onih koji su prolazili ovuda slažu u opisima da je ovaj krak dosta zarastao i zakrčen srušenim stablima, a nema naročitih atrakcija. Pred sam kraj deonice postoji i jedan teže pristupačan ponor, koji je ujedno i njena najveća zanimljivost. Staza iz Mižloka izlazi na desnu stranu, izbija na rečicu Mikulj, odakle oba ta kraka izlaze istim putem na severnu stranu kanjona.

Razdvajanje staza iz kanjona nije upečatljivo obeleženo, kao što uostalom ni glavni deo kanjona nije markiran. Na raskršću postoji jedva uočljiv drveni putokaz ka Koveju i najbukvalnije dve markacije prema Mikuljskom kraku i to je sve. Zato je dobra priprema od ključne važnosti, posebno imajući na umu i to da je iz kanjona jako teško dozvati pomoć jer telefonskog signala - razumljivo - više nema nego što ima...

(Foto: Svetlana Jovanović)

 

Severni Mikuljski krak važi za najteži, ali i najlepši put iz kanjona. Staza nastavlja da se kreće kroz suvo rečno korito, ovog puta mnogo uže, strmije i razigranije.

 

Na Mikuljskom kraku se nalazi i tehnički najzahtevniji detalj celog kanjona - takozvani "Odžak" - strmi stenoviti prolaz kroz stenu na kojem je već potrebno pokazati i malo veštine. Ukupno desetak metara "Odžaka" raspoređeno je u tri skoro vertikalna stepenika od par metara visine, vrlo kompaktne i glatke stene koja po vlažnom vremenu verovatno predstavlja nepremostivu prepreku za većinu planinara. Po suvom, taman je po meri zaljubljenika u lagano veranje po stenama, i jak utisak koji "Odžak" ostavlja ne mogu da pokvare ni preostala dva kilometra prilično jednolične staze kroz uzano i pomalo zaraslo korito...

Donji deo korita rečice Mikulj je bezvodan tokom cele godine, sve do mesta gde njen gornji tok naglo ponire ispod stene, odakle se dalje uzvodno prati kao jak vodotok koji nije tako lako ni pregaziti. Ipak, jedva stotinak metara odatle izbija se na jaku stazu koja vuče desno uzbrdo van kanjona i uskoro se uključuje u jak makadamski put nazad ka Lazarevoj pećini.

(Foto: Danijel Kukić)

(Foto: Milenko Elbet)

Povratak do Lazareve pećine je najdosadniji deo staze - osam kilometara tabananja širokim putem u blagom spustu, sa jednom kraćom prečicom kroz šumu.

Monotoniju razbijaju pogledi koji se povremeno probiju do neke prepoznatljive planine u okolini, i dva odlična vidikovca sa ove strane kanjona - ista ona do kojih dolazi većina turista stazom od ulaza u pećinu - i krug se konačno zatvara.

Istini za volju, za one čija ideja izleta u prirodi ne podrazumeva adrenalin, pomeranje sopstvenih granica i druge vidove psihofizičke autotorture, samo i ti vidikovci više su nego dovoljni da bi se surovost Lazarevog kanjona sagledala u punim razmerama.

Već iz te perspektive postaje jasno zašto kanjon do danas nije istražen u potpunosti, a tek prolaskom po njegovom dnu shvatićemo zašto verovatno nikad neće ni biti...

(Foto: Zoran Držaić)

(Foto: Zoran Udovčić)

Iako zvuči kao klasično preterivanje, priroda Srbije zaista je prepuna izuzetnosti evropskog, pa i svetskog ranga, a jedan od takvih lokaliteta je i moćni Lazarev kanjon.

Ono što Lazarev kanjon razlikuje od sličnih spomenika prirode na nekim drugim mestima je taj kratki vremenski prozor u kom nam priroda dozvoljava prolaz, zbog čega kroz sam kanjon nikad neće postojati uređena pešačka staza, pogotovo ne jedna od onih prilagođenih svima. A upravo u tome je i najveći deo njegove draži.

U današnje vreme kada Čovek pokušava da kapitalizuje i najsitnije zanimljivosti u prirodi, mesta poput Lazarevog kanjona nešto su najbliže netaknutoj prirodi što možemo doživeti iz prve ruke. Jedino što možemo da osećamo prema takvim mestima je strahopoštovanje.

Za prave ljubitelje prirode, ne postoji dovoljno jaka preporuka!