Ipsarion - kruna Tasosa

Ogromnoj većini putnika izbor odredišta za letovanje obično ne zavisi od blizine atraktivnih planinarskih staza, ali je mnogima to uvek dobrodošao dodatak, ako već ne i presudni faktor u planiranju odmora. A ako je neko i sumnjao u to, potpisnik ovih redova spada u ove druge.

Tasos, najsevernije od velikih grčkih ostrva, iz mnogo razloga je omiljeno letovalište za turiste iz Srbije. Osim tradicionalno toplog grčkog gostoprimstva, slikovitih plaža i jagnjetine koju mnogi smatraju najboljom u Evropi, Tasos je i ostrvska destinacija u Grčkoj najbliža Srbiji - mada se, istini za volju, ne može nazvati baš i budžetskim letovalištem kao neka druga grčka mesta.

Pored svih primorskih sadržaja koje ima da ponudi posetiocima, Tasos je i vrlo brdovito ostrvo, sa vrhovima koji dostižu više od hiljadu metara nadmorske visine, među kojima se najviši greben Ipsarion izdiže kao kruna nad egejskim obalama.

Za prave ljubitelje planina i pešačenja, staze Ipsariona su nešto što bi neizbežno trebalo posetiti na Tasosu. A kad je već tamo, zašto ne bismo odvojili bar jedan dan za njegove lepote...

Mnogi planinski vrhovi Grčke specifični su po mitovima i legendama, ne samo iz antike već i iz novijih doba, i ljudi se na njih često penju više kao vid svojevrsnog hodočašća nego iz čisto planinarskih pobuda.

Tasos se u helenskoj mitologiji pominje kao dom Nereida, dobroćudnih nimfi koje su pružale pomoć moreplovcima, kao i u jednom lokalnom mitu koji nije opšteprihvaćen, koji govori o tome kako je Herakle porazio zlog kiklopa koji je živeo na ovom ostrvu i tlačio njegove žitelje.

Međutim, iako je Tasos naseljen u kontinuitetu još od paleolita, zanimljivo je da se za njegove planine ne vezuju nikakve legende kakve obično prate visove koji su se u davna vremena smatrali nedostupnim, tim pre što se planine Tasosa i danas mogu smatrati teže pristupačnim - na većinu se može izaći samo pešačkim stazama, a na jedva nekoliko vode relativno širi putevi posuti šljunkom i tucanikom kojima se može proći samo kamionom, traktorom ili jačim i obavezno visokim automobilom, pa i to za najmanje sat vremena oprezne vožnje od najbližeg asfalta. To ipak ne sprečava neke umišljene planinarske elitiste da vrhove Tasosa odbacuju kao turističke, jer sa na njih "može izaći kolima", dok je u realnosti i sama ta vožnja posebna avantura za sebe...

Greben Ipsariona proteže se potkovičasto kroz središte ostrva, sa najvišim vrhovima orijentisanim prema severu i severoistoku.

Iz podnožja je teško oceniti koje tačke na grebenu su zapravo najviše, pa je tako najviši vrh (koji deli ime sa celom planinom - Ipsarion - 1206 m.n.v.) skoro nemoguće uočiti ako ne znamo tačno šta tražimo pogledom. Najupečatljiviji je treći vrh po visini, po imenu Profitis Ilias (1109 m.n.v.), čija izražena silueta dominira linijom grebena iz skoro svih uglova pa naizgled deluje viši i od drugog po visini, po imenu Tumba (1129 m.n.v.), koji je opet prepoznatljiv po šumi antena...

Distinkciju između vrhova ne olakšavaju ni različite karte, od kojih na većini vrh Tumba nije ni ucrtan a Profitis Ilias je na nekima "skraćen" za skoro šezdeset metara...

Ali, za prave planinare brojke su ionako manje bitne od uživanja u usponima i pogledima.

Ipsarion (1206 m.n.v.)

Profitis Ilias (1109 m.n.v.)

Najviši vrh ostrva - Ipsarion (grčki Υψάριο - "vis" ili "visoravan") svakako je i najposećeniji, pa su samim tim i staze do njega najuređenije i najbolje obeležene.

Dva glavna pravca za uspon su sa severne strane iz sela Potamia, ili sa južne iz sela Teologos, od kojih je severni nešto kraći - sedam kilometara naspram osam i po - sa otprilike istom ukupnom visinskom razlikom (oko 1050 metara), iako se Teologos nalazi na oko sto metara većoj nadmorskoj visini nego Potamia.

 

Po fizionomiji, ove dve staze se dosta razlikuju - dok severna najvećim delom vodi kroz šume, sa povremenim stenovitim deonicama, južna je skoro cela trasirana po poljima ogromnog kamenja, bez ikakvih naznaka uređene putanje osim markacija crvenom farbom (ponegde jedva primetnih) - tako da vredi proći i jednom i drugom stranom zbog potpuno drugačijeg doživljaja planine.

Tehnički je izvodljivo napraviti i kružnu turu jer su Potamia i Teologos povezani još jednom pešačkom stazom koja prolazi ispod grebena, ali ta varijanta je duga preko trideset kilometara pa se zato praktično svi na Ipsarion penju i spuštaju istom stazom, među kojima je nesrazmerno više onih koji kreću iz sela Potamia.

Ali, uz dobru logistiku, nije nikakav problem popeti se s jedne strane a spustiti na drugu, i tako upoznati oba lica najvišeg vrha Tasosa u jednom danu. 

Potamia

Znam da je opšta preporuka u celom svetu da u planinu ne treba ići sam, ali ja sam se uvek u prirodi osećao najopuštenije upravo prepušten sam sebi. Sam sebi postavljaš ciljeve, sam sebi određuješ tempo i dinamiku, sam si odgovoran za svaku grešku i svaki neuspeh. Nešto najbliže iskonskoj slobodi čemu običan čovek može da priđe.

Imao sam plan da se na Ipsarion popnem direktno sa nulte nadmorske visine, iz Limenasa, glavnog grada ostrva (jer dođavola zašto da ne), i preko vrha Kamenos Vrahos na kraju grebena spustim na drugu stranu, u Teologos - gde bi me sačekala Marina, koja sve manje deli moj entuzijazam prema planinskim stazama (naročito kad postoji alternativa u vidu plaže) ali joj se razumevanju i podršci ne nazire kraj, još uvek...

Oko dvadeset pet kilometara, hiljadu dvesta i kusur metara uspona. 

Avantura je posledica lošeg planiranja, rekao je svojevremeno Roald Amundsen. A i pored par izmena u hodu, ovaj plan je izgleda bio dobar.

 

Limenas

Iskreno, uspon na Ipsarion iz Limenasa i nema mnogo prednosti u odnosu na uspon od neke od zvaničnih početnih tačaka staze.

Moglo bi se raspravljati o tome da li dodatnih sedam kilometara i oko dvesta metara visinske razlike uopšte znače nešto više od nepotrebno otežavajućeg faktora, i da li je nekoliko lepih prizora povezanih šumskim putevima kojima prolaze samo poludivlje koze stvarno vredno truda.

Odgovor naravno zavisi od toga kome se pitanje postavlja, pa iako će većina izletnika odabrati što kraći put do vrha, uvek će biti i onih koji će svoju stazu birati tako da na njoj vide što više toga. Prizori u nižim šumama Tasosa možda nisu spektakularni, ali nijedan trenutak proveden u direktnom kontaktu sa prirodom nije izgubljeno vreme, naprotiv.

Kad već pominjem životinje, možda bi trebalo reći da na Tasosu nema krupnije divljači, pa je po tom pitanju ostrvo prilično bezbedno čak i za usamljenog pešaka.

Zveri poput vukova i šakala nestale su nakon katastrofalnih požara osamdesetih godina prošlog veka, i trenutno najveći predator na ostrvu je lisica, koja se pre može videti kako noću preseca asfalt nego na planinskoj stazi.

Šume Tasosa su se do danas obnovile u tolikoj meri da se on sada smatra jednim od najšumovitijih ostrva Grčke. Ponekad je zapanjujuće koliku moć regeneracije poseduje priroda, ali možda još više iznenađuje činjenica da je sredina osamdesetih bila pre punih četrdeset godina, što i nije tako malo vremena...

U planinama naravno ima i zmija, među kojima je jedina otrovnica poskok. Neotrovnih ima nekoliko vrsta, od kojih sam samo jednu uspeo da vidim na blic.

 

Generalno, priroda današnjeg Tasosa je skoro neverovatno očuvana i čista, što ide dotle da je sva voda na ostrvu pitka, što uključuje izvore, potoke, ali i vodu iz vodovoda. Ipak, greben Ipsariona ne može se pohvaliti vodom, što treba imati u vidu pri planiranju izleta. Za kraće ture i uspone trebalo bi računati na bar dve litre po osobi, do celih četiri i po koliko sam ja spakovao u ranac...

Jedan od prizora koji se stalno ponavlja na ovom delu staze je pogled na vrh Profitis Ilias i njegovu istočnu liticu koja kao da postaje sve impozantnija što joj se čovek više približava.

 

I litice Ipsariona su konstantno pred očima, ali iz ove perspektive ipak ne ostavljaju toliko jak utisak.

Na digitalnim topografskim kartama koje koristim ni sam vrh Profitis Ilias ni staze do njega nisu uopšte ucrtani, ali tako monumentalnu kamenčinu nemoguće je ignorisati, pa neplanski odlučujem da se odazovem njegovom pozivu, znajući da će mi to produžiti ionako podugačku stazu za još bar tri-četiri kilometra.

U poslednje vreme pratim jedan podkast (koji neću ovde reklamirati) koji se uglavnom bavi bizarnim (i često izbegljivim) nesrećama na planini, i ponekad tako kad sam sâm na stazi, umesto unutrašnjeg monologa kao da čujem tog tipa da prepričava eventualne posledice nekih mojih odluka... I znam da bi priča bila zanimljivija da je nešto od gomile stvari koje su mogle zaista i pošlo po zlu, ali - možda na nečiju žalost - nije.

Ipak, savet koji bi trebalo dati onima koji tek razmišljaju o planinarenju na Tasosu je da, ako su ikako u mogućnosti, rasporede uspone na njegove najatraktivnije vrhove u nekoliko dana: jedan dan za Profitis Ilias, jedan za Ipsarion, jedan za Kamenos Vrahos. To je najjednostavniji način da se ovi vrhovi sagledaju iz svih mogućih uglova, a da za to ne treba angažovati nekoga da vas čeka sa prevozom, i naravno da se to ne graniči sa mazohizmom... Ali, nisam siguran da sam baš ja taj koji treba da deli takve savete...

Odvajanje staze za Profitis Ilias od staze za Ipsarion jasno je označeno putokazom, a u prvih stotinak metara deluje i kao da će i ta staza biti sasvim jasna. Ali, izbledele markacije i nabujalo rastinje kažu nešto drugo...

Osim toga što nije ucrtana na kartama, stazu je dosta teško pratiti i na terenu, pogotovo tamo gde joj se lomi pravac usred poljâ paprati, potpuno neočekivanih na suvim, otvorenim padinama.

Pored svega toga, uspon je jak i neumoljiv, i skoro do pred sam vrh ne popušta, ali zato mnogobrojni vidikovci sa pogledima čas prema moru čas prema ostatku grebena svako malo izazivaju prirodne, nesvesne pauze.

Golden Beach

Do same završnice uspona na Profitis Ilias pejzaž se nekoliko puta drastično menja, od niskog zeleniša preko gole stene do guste četinarske šume, a poslednjih nekoliko stotina metara vuče jako uzbrdo po gomilama kao poslaganih kamenih blokova.

Pred ulazak u završni deo staze do vrha, pogled odjednom pukne i na zapadni deo grebena i vrhove Tumba (Τούμπα, 1129 m.n.v.) i Dias Kefales (Δυάς Κεφαλές - "dve glave", 1030 m.n.v.), koji ostaju predaleko da bi se mogli uključiti u ovakvu varijantu staze.

Uz malo drugačije planiranje, siguran sam da je moguće preći čitav greben Ipsariona - uključujući i ta dva zapadnija vrha - u jednom danu, ali lako je biti general posle bitke. A i ta varijanta staze zaobišla bi raznovrsne severne i istočne padine planine u korist suvog i prašnjavog grebena. Lepo je upisivati nove vrhove u planinarsku biografiju, ali planinarstvo je ipak mnogo više od pukog udaranja recki...

Limenas

Zapadni deo grebena sa vrhovima Tumba i Dias Kefales

Sa vrha Profitis Ilias kao na dlanu se vidi skoro ceo Tasos. Izvan vidokruga ostaju samo delovi obala koje zaklanjaju krajnji istočni i zapadni delovi grebena. Na suprotnim stranama, jasno se ocrtavaju siluete najbližih planina u kopnenim delovima Grčke - dostojanstveni Atos na jugozapadu i moćni i potcenjeni Pangeon na severu. Daleko ispod, troma egejska naselja tek započinju svoj dan.

Planine Grčke prepune su vrhova nazvanih po Svetom Iliji, što može biti neobično samo onima koji ne znaju da ovaj hrišćanski svetac predstavlja pandan starogrčkom vrhovnom bogu - Zevsu... Iako bi se spram imena mogla očekivati makar neka od karakterističnih kapelica - kandilakija - ovde nema nikakvog značajnijeg obeležja, ali nije teško zamisliti kako jedan ovako istaknut vrh u olujama može biti pravi magnet za gromove.

Ali i po vedrom i čistom nebu, na ovakvim vrhovima skoro uvek duva vetar i skoro uvek je previše hladno za duže zadržavanje. Zato odlažem pauzu za doručak za neko zgodnije mesto...

Vrh Profitis Ilias (1209 m.n.v.); u pozadini su vrhovi Kamenos Vrahos i Ipsarion (s leva na desno)

Ovo je neki čobanin, budala...

Deonica između vrhova Profitis Ilias i Ipsarion mogla bi se nazvati najtežom na celom grebenu. Nije toliko tehnički zahtevna - mada ima nekoliko mesta gde se treba prihvatiti rukom za stenu, makar samo zbog balansa - koliko je teren varljiv.

Greben se prvo spušta dobrih stotinak metara (namerno ne kažem "staza" jer na ovako kamenitom terenu ne postoji ništa što bi se moglo utabati da iole liči na stazu), a onda stepenasto penje do platoa na kojem se uključuje u široki prašnjavi put ka najvišem vrhu.

Odmah pored puta neugledna uzvišica otkriva okrnjen betonski stub, a brzi pogled na kartu potvrđuje da je u pitanju još jedan vrh - sekundarni, bedne prominencije, ali i dalje vrh. Verem se po nazubljenom kamenju samo da bih zatekao blagu zemljanu stazicu sa suprotne strane...

Tek kasnije mu saznajem ime - Spitudia (Σπιτούδια - "kuće") i zvaničnu visinu - 1048 m.n.v. Dok sedim gore ništa od toga mi ne deluje toliko bitno, ali da nije uopšte bitno verujem da bih prošao tu gomilicu bez zaustavljanja. Možda ima nečega i u tom lupanju recki.

Vrh Spitudia (1048 m.n.v.)

Na prevoju između vrha Spitudia i najvišeg vrha Ipsariona, prašnjavi put se konačno spaja sa markiranom stazom iz doline i moja ekskurzija zvana Profitis Ilias se završava.

Tek tu prvi put vidim ljudsko biće otkako sam napustio Limenas. Jednog usamljenog pešaka, pa još jednog, pa još dvoje, i malo kasnije još troje. Ipsarion jeste najposećeniji vrh na Tasosu, ali to ne znači i da je zaista mnogo posećen...

Planinari se uredno javljaju, kojim god jezikom. Trkači, koji se prepoznaju po biciklističkim šortsevima pre nego bilo čemu drugom, skoro neprimetno klimaju glavom u prolazu. Turisti prolaze bez pozdrava.

Nedaleko od prevoja nalazi se planinarsko sklonište koje se sastoji od brvnare na kamenom temelju i manje zastakljene trpezarije. Oba objekta su zaključana. Koja je poenta skloništa u koje se čovek ne može skloniti, bar na koji minut od sunca?

Atos

Poslednjih dvestotinak metara uspona na Ipsarion vodi jako lepom uskom stazom na kojoj se smenjuju otvorene strmine i četinarski šumarci, a vidikovci se otvaraju čas ka Atosu na jugozapadnom horizontu, čas ka širokoj plaži Golden Beach na severoistoku, čas ka silovitim stenama Profitis Iliasa koje tek odavde otkrivaju svoju punu surovost.

Pred sam vrh, staza se utapa u kolski put kojim se "lako" stiže do vrha, ali se do najviše tačke obeležene geodetskim stubom ipak može samo peške.

Otvaram limenu kutiju i vadim debelu svesku ispisanu do poslednje margine, toliko da više nema mesta ni za inicijale. Umesto upisa, samo sedim i upijam tišinu. Pogled puca na sve strane sveta, ali najviše se vraća jugu i produžetku grebena, negostoljubivoj divljini ka vrhu Kamenos Vrahos i Teologosu...

Ipsarion, kao kruna Tasosa, jedan je od onih vrhova na kojima bi se moglo sedeti satima prosto ne razmišljajući ni o čemu. Neki bi to nazvali meditacijom, ali neke stvari samo gube smisao kad ih definišemo imenom.

Vrh Ipsarion (1206 m.n.v.)

Vrhovi Ipsarion i Kamenos Vrahos (Καμένος Βράχος - što znači "spaljena stena", iako se deretićevci možda ne bi složili) spojeni su dobro obeleženom putanjom, sa crvenim markacijama na kamenitom terenu (ni ovde ne postoji prava staza) i povremenim limenim tablicama sa rotiranim crvenim kvadratom na beloj podlozi, prikucanim za drvo ili stubić poboden u tlo.

Sa najviše tačke Tasosa može se uključiti u ovu putanju na dva načina: duži i lakši sa vrha prati kolski put, i u oštroj serpentini umesto da nastavi dalje putem ka severu samo produžava pravo na jug; kraći ali teži put odmah sa vrha seče kroz strmo polje sipara i brzo izbija na istu markiranu trasu. Prvih par stotina metara je malo teže za orijentaciju, jer markacije nisu ni toliko česte ni toliko uočljive, ali kad se iz šumovitog dela koji okružuje vrh izađe na golu kamenu čistinu prestaje potreba i za bilo kakvim putokazima jer je ceo greben do sledećeg vrha skroz saglediv i jasan.

Šteta je što ogromna većina planinara izlazi na Ipsarion sa severne strane, jer je južna grebenska staza stvarno prelepa, sa neverovatnim panoramama ali i adrenalinskom injekcijom, sve vreme balansirajući na metar-dva od ivice provalije bez ičega što bi zaustavilo eventualni pad stotinama metara u dubinu.

Lokalni vodiči upozoravaju da je ova staza izuzetno opasna po kiši i uopšte vlažnom vremenu jer kamenje ume da bude klizavo (a i po potpuno suvom je nezgodno za hodanje), ali je sigurno još opasnija za vreme jakih vetrova... Ali po kakvom god vremenu, ovaj deo planine je za apsolutnu preporuku svim pravim planinarima!

Kraj grebenske staze označen je putokazom koji usmerava na jednu stranu ka Ipsarionu a na drugu ka Teologosu, ali ne i ka vrhu do kog nema ni celih sto metara vazdušnom linijom, sa jedva tridesetak metara uspona.

Zanimljivo, za razliku od vrha Profitis Ilias koji je označen na sve moguće načine na terenu ali ne i na kartama, vrh Kamenos Vrahos obeležen je na svim kartama ali na terenu ništa ne upućuje ka njemu...

A Kamenos Vrahos (1075 m.n.v.) zatvara priču o grebenu Ipsariona na najbolji mogući način, rekapitulacijom svega viđenog do tada. Sa vrha se vide i more i obala, i Ipsarion i Profitis Ilias, i kameni greben i guste šume ispod njega, i Atos na samom kraju Halkidikija i severni kopneni deo Grčke, ali i ostrvo Samotraki daleko na istoku, kao poziv na neko novo putovanje...

Vrh Kamenos Vrahos (1075 m.n.v.)

 

 

Samotraki

 

Od vrha Kamenos Vrahos do Teologosa ima okruglo pet kilometara, ali i osamsto metara visinske razlike koju sada treba izgubiti...

Zovem Marinu i zakazujemo sastanak za laganih sat i po. Ali skakanje sa kamena na kamen na prvom delu spusta me povlači, pa skoro trčkaram niz neravne padine i u Teologosu sam za tek nešto više od sat vremena.

Ova poslednja deonica ujedno je i najteža za orijentaciju - padina je široka i staza uglavnom ide po njenoj sredini, a markacije su nacrtane tako da se bolje vide odozdo nego odozgo i na nekoliko mesta sam i pored karte i treka morao da stanem i dobro se zagledam okolo dok nisam pronašao kuda dalje. Ulazak u suv i zakržljao šumarak ništa ne pomaže, uprkos većem izboru mesta za markiranje...

Ali, (iznenađujuće prave) tri ulice Teologosa pojavljuju se u dolini pre nego što sam ih očekivao, i jedina briga ostaje gde i kako gaziti između štrčećeg kamenja a ne izlomiti noge na samom kraju...

Na izlasku na asfaltni put sa gornje strane sela isključujem aplikaciju za merenje staze.

Bezmalo dvadeset devet kilometara sa nešto više od hiljadu sedamsto metara uspona.

Mislim da nikad neću shvatiti one koji na moru preleže deset dana na jednom mestu. Za mene je najbolji godišnji odmor onaj posle kog ti treba bolovanje...

Ubrzo je stigla i Marina. Onda smo još malo prošetali kroz stare kamene ulice Teologosa, i čini mi se da sam zaokružio lepih trideset kilometara. Hladna Alfa je prijala kao retko kad. Još da sam stigao i da uskočim u more za kraj, dan bi bio savršen...

Dok je sunce zalazilo, izgledalo je kao da nebo gori.

Nisam jedan od onih koji umeju da na planinarske ture stave tačku onog trenutka kad se spuste sa staze. Mene planina drži još dugo posle toga, i još dugo joj se vraćam u mislima, sređujem utiske i analiziram da li sam nešto propustio, da li sam nešto mogao da uradim bolje ili samo drugačije, čak i nakon što se okrenem pripremama za neku sledeću stazu.

A na moru je sve to još intenzivnije, jer obično planinarske izlete ne ostavljamo za poslednji dan pa su mi onda ti vrhovi još danima na oku i ne puštaju me da mislim o mnogo toga drugog...

Da budem iskren, prema Tasosu sam bio prilično skeptičan. Jednostavno nisam obožavalac destinacija u Grčkoj koje su popularne među našim turistima, znam u kakav cirkus umeju da se pretvore, i neka mesta na Tasosu su zaista takva.

 

Ali, ako se čovek samo malo odmakne od pretrpanih plaža i vašarišta girosa, buzukija, uza, ratluka, razbijenih tanjira, pečenih kukuruza i zašećerenih krofnica, brzo će se naći u skoro netaknutoj prirodi, u jednom surovom svetu koji ne oprašta greške ali one koji ga shvate ozbiljno ume itekako da nagradi. 

 

Tasos me je time kupio. I to ne polako, na rate, nego odjednom, u potpunosti, bez prava na reklamaciju.

Ipsarion je jedna od onih planina koje će mnogi unapred potceniti baš zato što se nalaze u blizini popularnih turističkih atrakcija, ali upravo u tom kontrastu i leži njihova čar.

 

A Ipsarion bi bio fascinantan i u bilo kom drugom okruženju.

Istinskim ljubiteljima prirode takva mesta ne treba posebno preporučivati.

Ali, ako ste skloni da otpišete Tasos u startu jer očekujete lažni šarm tipičnih turističkih zamki, možda bi trebalo da razmislite još jednom. Tasos je ipak mnogo više od plaža sa ležaljkama i suncobranima i šetališta načičkanih tavernama i prodavnicama suvenira - to je jedno dopadljivo ostrvo puno istorije, arheologije, ali pre svega - izuzetnih prirodnih lepota.

Ako i samo zbog toga, vredi ga posetiti. Sve drugo je samo bonus.