"Čika Duškove rajačke staze" - Rajačka transverzala - U cugu!

Rajac, predeo izuzetnih odlika na planini Suvobor, najistočnijem kraku Valjevskih planina, na prvi pogled je pitom i ne naročito zanimljiv kraj kojim dominiraju livade i pašnjaci.

Međutim, za one kojima nije problem da siđu sa utabanih staza Rajac čuva mnogo prizora koje prosečan izletnik nikad ne bi povezao s njegovim imenom. Okolina Rajca (i zapravo čitav Suvobor) samo malo dalje od najposećenijih lokaliteta kriju duboke šume, stenovite vrhove, pećine, vodopade...

Svi skriveni, kao i svi dobro poznati biseri Rajca i Suvobora spojeni su u transverzalu pod imenom "Čika Duškove rajačke staze", vrlo zanimljivu planinarsku stazu koja nas upoznaje sa drugim licem planine koju samo mislimo da znamo.

Transverzala "Čika Duškove rajačke staze" zvanično duga oko 44 kilometra, na oko 2200 metara ukupnog uspona povezuje četrnaest kontrolnih tačaka - od popularnih mesta dobro poznatih svima do zavučenih kutaka do kojih se treba lepo pomučiti - i može se preći za dva dana "u cugu".

"Čika Duškove rajačke staze" posvećene su Dušanu Jovanoviću - čika Dušku, istaknutom pregaocu na polju planinarstva koji je ostavio neizbrisiv trag na Rajcu i okolini, ali i mnogo šire.

Čika Duško - Dušan Jovanović (1903-1981) bio je jedan od osnivača planinarskog društva Pobeda iz Beograda, Planinarskog saveza Srbije i Planinarskog saveza Jugoslavije. Među prvima je posle II svetskog rata organizovao masovne fiskulturne priredbe i planinarske izlete, a predsednik Pobede bio je trideset godina i za to vreme je inicirao izgradnju planinarskog doma i planinarske kuće na Rajcu, pokrenuo mnoge manifestacije koje traju do danas (uključujući "Dan čistih planina" i čuvenu "Kosidbu na Rajcu") i realizovao bezbroj planinarskih tura, a bio je i idejni tvorac Planinarskih susreta bratstva i jedinstva, smotre planinara iz cele Jugoslavije koja je, postepenom redukcijom kroz godine, prerasla u današnje Dane planinara Srbije...

Jedan je od samo dva znamenita planinara po kojima je nazvana neka ulica u Srbiji: ulica Dušana Jovanovića nalazi se u beogradskom naselju Kumodraž - drugi je Ignjat Pavlas čija ulica se nalazi u centru Novog Sada.

U znak zahvalnosti za sve što je učinio za Pobedu i Rajac, ali i planinarstvo u Srbiji uopšte, nakon njegove smrti planinarski dom na Rajcu nazvan je njegovim imenom, od 1982. godine organizuje se "Memorijal Čika Duško Jovanović" u planinarskoj orijentaciji, a iste godine na Rajcu je otvorena i planinarska transverzala "Čika Duškove rajačke staze".

I pre nego što smo osnovali planinarsko društvo Pokret u Sremskoj Mitrovici, Goran Tile Tintor, Zoran Udovčić i ja došli smo na ideju da jednom godišnje prelazimo po jednu planinarsku transverzalu u Srbiji i tako na neki način promovišemo ovaj tradicionalni vid planinarenja, prilično zapostavljen u doba kad većina izletnika juri za instant atrakcijama koje će lepo izgledati na društvenim mrežama i retko ko uopšte želi da se posveti jednoj "običnoj" planini na dva cela dana...

Ove godine došla je na red transverzala "Čika Duškove rajačke staze", na papiru relativno lagan zadatak ali na terenu sasvim respektabilna staza.

Pored nas trojice, ekipu su kompletirali prekaljeni veterani Zdravko Bikicki (još jedan od osnivača PD Pokret) i Željko Rajačić, kao i debitanti na transverzalama (ali svi već iskusni planinari) Danijel Kukić, Svetlana Jovanović i Jelena i Vedran Arađanin.

Iz nekog razloga planinari obožavaju da citiraju mlake misli, a jedna od omiljenih im je krilatica američkog filozofa i filantropa Vila Rouza, da se uspeh ne meri visinom koju ste dostigli već brojem ljudi koje ste poveli sa sobom. Priznajem, postojalo je vreme kad sam i ja ovo smatrao sjajnom izrekom, ali valjda sa iskustvom čovek shvati da je od broja ljudi koje vodimo sa sobom daleko bitnije koji su to ljudi, pogotovo ako sa tim ljudima treba deliti vreme i prostor makar i samo na dva cela dana... A u tom smislu, ova transverzala je uspela već i pre starta.

Transverzala "Čika Duškove rajačke staze" je kružnog tipa, sa startom i ciljem u planinarskom domu na Rajcu. Zvanično je duga 44,3 kilometra, ali zbog specifičnog oblika - u vidu dva nepravilna i nejednaka kruga koji prave svojevrsnu osmicu - da bi se prešla cela staza i zatvorio krug treba dva puta preći deonicu od planinarskog doma do planinske kuće na Dobroj vodi preko vrha Rajca.

Transverzala je zvanično aktivna, što znači da poseduje transverzalni dnevnik i pečate kontrolnih tačaka, a nakon prelaska se dobija i priznanje u vidu značke.

Dnevnik se naručuje od planinarskog društva Pobeda, a preuzima se u njihovim prostorijama u Beogradu ili na startu staze u planinarskom domu; nije moguće samo doći u dom i na licu mesta kupiti dnevnik.

Da bi se dobila značka potrebno je popunjen i ispečatiran dnevnik podneti na uvid Pobedinoj komisiji za transverzale, koja verifikuje da je staza pređena i izdaje značku zavedenu pod rednim brojem. Za malo više od 40 godina postojanja transverzale izdato je preko deset hiljada (!) transverzalnih dnevnika, ali samo oko 850 značaka... U poslednjih desetak godina broj transverzalaca je u opadanja, sa prosečno troje ili četvoro onih koji završe stazu godišnje...

Mada kilometraža transverzale deluje kao da je moguće završiti stazu i za jedan dan, u praksi je to teško izvesti što zbog nestandardnog oblika staze što zbog stanja terena na pojedinim deonicama, pa je za prelazak transverzale ipak potrebno odvojiti dva dana.

Staza je markirana u oba smera, ali su kontrolne tačke raspoređene na nesvakidašnji način, tako da praćenje staze redosledom tačaka po brojevima nije i najlogičnija taktika. Zapravo, staza se (uglavnom) može pratiti po redu od KT 3 do KT 14, ali se vrh Rajac kao KT 2 nalazi u samom centru staze i jednom kad se overi praktičnije je prosto produžiti do KT 8 pa nadalje nego se vraćati istim putem do doma i započinjati krug prema KT 3...

Kako bih izbegao konfuziju, o etapama i kontrolnim tačkama ću pisati onim redosledom kojim smo ih mi obilazili, što je ujedno i naša preporuka za način prelaska transverzale "u cugu", uz napomenu da to verovatno nije ni najbolji ni najlakši, a definitivno ni jedini način na koji se "Čika Duškove rajačke staze" mogu rasporediti u dva dana vikenda...

DAN PRVI (subota, 20.7.2024.)

KT 1 - Planinarski dom "Čika Duško Jovanović"

Start i cilj transverzale je planinarski dom "Čika Duško Jovanović" na Rajcu. Transverzalni pečat se nalazi u trpezariji doma i može se dobiti od domara, ali je za to potrebna prethodna najava.

U društvu poput srpskog koje nema visoko razvijenu planinarsku svest, nije neobično to što planinarski domovi nisu stalno otvoreni i dostupni, ali jeste pomalo iznenađujuće da dom koji važi za najveći i najopremljeniji u Srbiji, i pritom je smešten usred omiljenog izletišta na manje od sat vožnje od glavnog grada, radi samo po potrebi...

Dom je izgrađen početkom pedesetih godina prošlog veka, ali uprkos uočljivim tragovima zuba vremena još uvek je u reprezentativnom stanju kakvim se ne mogu pohvaliti ni neki domovi na planinarski mnogo atraktivnijim destinacijama. Cena noćenja je skoro simbolična, a noćenje u šatorima ili vrećama pod vedrim nebom pored doma je potpuno besplatno. Postoji i mogućnost organizacije obroka za veće grupe, a u sklopu doma (kad je otvoren) funkcioniše i "à-la-carte" restoran. U slučaju da dom ne radi, nešto se može prezalogajiti u susednom odmaralištu "Kolubara", uz napomenu da im je meni vrlo ograničen kad je glavni kuvar odsutan...

U zavisnosti od plana, prilikom prelaska transverzale "u cugu" preporučljivo je prespavati u domu (ili u šatoru pored doma) bar jednu noć, pred polazak na stazu. Jedan od predloženih načina obilaska transverzale je takav da se prvog dana popodne odmah overi vrh Rajca, a od ujutro krene po redosledu kontrolnih tačaka - u toj varijanti drugo noćenje se može obaviti u planinskoj kući na Dobroj vodi, ali se izbegava deonica od Rajca do Dobre vode, što bi neko mogao tumačiti i kao skraćivanje staze...

Prilikom planiranja staze, mi smo se odlučili da prvog dana pređemo veći od dva kruga koji čine "Čika Duškove rajačke staze" - od doma preko vrha Rajca (KT 2) do Dobre vode (KT 8) i dalje redom do kraja. Ono što tada nismo znali je da je zbog konfiguracije terena vremenski praktično isto preći veliki (pitomiji i uređeniji) krug od oko 30 kilometara i manji (divljiji i neuređeniji) krug od oko 20 kilometara dužine... Sa ovim iskustvom, možda bismo se odlučili i da transverzalu pređemo po redosledu kontrolnih tačaka, ali i ovako je akcija bila više nego zadovoljavajuća.

(Foto: Zoran Udovčić)

KT 2 - Vrh Rajac

Od starta do vrha Rajca (848 m.n.v.) nema ni cela dva kilometra, a na toj distanci savladava se oko dvesta metara uspona. Lagana deonica, osećaj je više kao zagrevanje nego kao početak jedne ozbiljne planinarske staze.

Ako postoji neko ko ne zna ništa o Rajcu, vrh je ogoljen i u širokom pojasu okružen samo livadama, pa pogled seže daleko na sve strane sveta, od najbližeg Rudnika na istoku preko Bukulje, Kosmaja i niskih planina Šumadije na severu, Maljena i ostatka Valjevskih planina na zapadu i Kablara i Ovčara na jugu. Naravno, za ovo treba da se potrefe i atmosferski uslovi, pa za vreme visokog vazdušnog pritiska tokom letnjih vrućina većinu okolnih planina sakriva izmaglica...

Pečat vrha ubetoniran je u crveno-beloj metalnoj cevi pored betonskog obeležja. Ovo je ujedno i najava da na sledećim kontrolnim tačkama treba obratiti pažnju na ovakve cevke, bar tamo gde pečat nije jasno istaknut na nekom vidnom mestu. Za pečatiranje je potrebno poneti sopstveno jastuče sa mastilom!

U bilo kojoj drugoj situaciji, vrh Rajca bio bi savršeno mesto za pauzu i odmor, ali na tako malom rastojanju od starta bilo kakvo zadržavanje duže od onolikog koliko je potrebno za pečatiranje transverzalnog dnevnika prosto nema smisla...

(Foto: Jelena Arađanin)

KT 8 - Dobra voda

Planinska kuća na lokalitetu Dobra voda predstavlja neku vrstu depadansa planinarskog doma, sa 12 ležajeva i vrlo skromnom infrastrukturom. U varijanti u kojoj se staza prelazi redosledom kontrolnih tačaka moguće je i ovde prenoćiti, sa rezervacijom na isti način kao što se rezerviše i smeštaj u domu.

Od vrha Rajca do Dobre vode ima oko tri i po kilometra, zatalasanom stazom koja se spušta nekih dvesta metara ali se to skoro i ne oseti. Ono što počinje da se oseti na ovoj deonici su lepi rajački pejzaži, i prosto je šteta organizovati stazu tako da se ovaj deo staze preskoči...

Pečat kontrolne tačke uzidan je pored vrata suterena i dobro obeležen tako da ga je nemoguće prevideti.

Kao i vrh Rajca, Dobra voda je takođe jako lepo mesto za predah, ali opet u ovoj varijanti staze i dalje toliko blizu starta da obilaznici ne stižu ni da se propisno zagreju a kamoli umore...

(Foto: Goran Tile Tintor)

KT 9 - Vrh Šiljak

Od Dobre vode do vrha Šiljak (848 m.n.v.) ima jedva nešto više od kilometar, od kojih se prva polovina ide nizbrdo a druga oštro uzbrdo, kroz lepu četinarsku šumu.

Sam vrh nije posebno atraktivan - suv proplanak sa malo kamenja, sa svih strana okružen drvećem koje ne propušta pogled do veće daljine...

Pečati vrha i kontrolne tačke nalaze se u metalnoj cevi na najvišoj tački vrha. Zanimljivo je da svaki lokalitet na transverzali ima pečat kao kontrolna tačka, a vrhovi imaju i još jedan koji označava vrh, kao podsećanje na ne tako davno prošlo vreme klasičnih planinarskih knjižica u kojima su se sakupljali pečati vrhova... Jednostavniji dani...

KT 10 - Vrh Suvobor

Od Šiljka do Suvobora (866 m.n.v.), istoimenog i najvišeg vrha cele planine, ima malo više od kilometar i po, šumskom stazom koja se prvo oštro spušta pa oštro penje.

Na vrhu se nalazi spomen-obeležje borcima Suvoborske bitke (što je drugi naziv za Kolubarsku bitku koja je vođena na ovim prostorima), koji "padoše za krst časni i slobodu zlatnu"...

Nije teško shvatiti zašto je Suvobor kao vrh večito u senci Rajca - osim toga što je više udaljen i zavučen od glavnih turističkih tokova, i vidik je dosta ograničen, a na vrhu nema nikakve turističke infrastrukture...

Pečati su ponovo u metalnoj cevi, malo dalje od spomenika na vrhu.

KT 11 - Danilov vrh

Od Suvobora do Danilovog vrha (842 m.n.v.) ima malo manje od četiri kilometra (od čega je kilometar i po asfaltni put bez alternative), sa oko 150 metara spuštanja i isto toliko uspona u drugoj polovini deonice.

Oni koji pre polaska na "Čika Duškove rajačke staze" nisu cunjali dalje od najpristupačnijih delova Rajca i Suvobora, ovde će se možda po prvi put susresti sa jednim drugačijim licem planine koja važi za pitomu, pa čak i dosadnu. Ako i zanemarimo to što se markacija gubi pred ulazak u šumu u samom podnožju vrha, to što su staze zarasle u kupinu i koprivu i što značajno odstupaju od zvaničnog treka transverzale, uspon na Danilov vrh iznenadiće mnoge neočekivano grubom, stenovitom podlogom koji bi bio primereniji nekim većim visinama.

Kontrolna tačka sa pečatom vrha nalazi se na samom vrhu, na jednom stenovitom ispustu na kom jedva ima mesta da se naguraju tri čoveka, iznad petnaestak metara vertikalnog odseka koji je praktično nemoguće uhvatiti okom fotoaparata tako da se verno prenese utisak koji ostavlja uživo...

KT 12 - Toplike

Svaka od tri poslednje kontrolne tačke transverzale predstavlja po jedan izvor. Prvi u nizu je izvor po imenu Toplike, do kog od Danilovog vrha ima tri i po kilometra sa oko trista metara spuštanja, lepom šumskom stazom koja jedno vreme prati korito reke Dičine.

Poslednjih dvestotinak metara staza ide u dva smera, to jest odvaja se od glavnog kraka transverzale i zatim istim putem vraća nazad. Međutim, ovaj deo staze na terenu praktično ne postoji - i kad konačno uspemo da pronađemo puteljak pored žičane ograde, ulazimo u džunglu koprive, kupine i divlje ruže, i jedva dve-tri markacije nam govore da smo na putu koji je nekad bio pravi... Na pola puta ipak moramo da improvizujemo i sečemo padine kuda znamo i umemo, samo da bismo pred kraj izbili na široki kolski put koji vodi do kontrolne tačke...

Kontrolna tačka je jedno neugledno vrelo sa uprkos imenu baš hladnom vodom, idealno za potapanje tabana nabijenih od hodanja. Voda izvire u dosta jakom mlazu ispod samog puta, kroz široki otvor zacevljen nečim što izgleda kao komad azbesta, pa možda i nije pametno koristiti je za piće...

Pečat kontrolne tačke nalazi se u metalnoj cevi ugrađenoj u koren jednog velikog drveta uz put, nekoliko metara pre samog izvora, i nije odmah vidljiv sa puta.

Prateći kolski put nazad uzbrdo, izbija se u privatno dvorište puno slobodnih pasa, pa koliko god da je preporuka da se do kontrolne tačke ide tuda da bi se zaobišao zarasli deo kroz šumu, toliko stoji i preporuka da se ovo dvorište obiđe u što širem luku... Odluka je na budućim transverzalcima...

Gornji Banjani

Deonica od izvora Toplike do Crvenog vrela ima skoro osam i po kilometara i (ne računajući produženi povratak od KT 7 do planinarskog doma preko vrha Rajca) najduža je etapa između dve kontrolne tačke na celoj transverzali.

Otprilike na polovini deonice staza prolazi kroz zaselak Gornji Banjani, koji nije kontrolna tačka ali jeste najbolje mesto za pauzu na celom "većem krugu" transverzale - iako tako ne deluje na prvi pogled, u naizgled mrtvom selu rade čak dve kafane (obe sa atmosferom kao preslikanom iz crnotalasnih filmova) i prodavnica u kojoj može da se kupi sve od igle do bloka motora za kombajn - a pogotovo u slučaju oluje sa gradom koja nas je uhvatila na manje od kilometar pre sela... Taman kad je delovalo kao da će nas crni oblaci zaobići, teška kiša se sručila bez previše uvoda, toliko da smo prvih pola sata pauze u Gornjim Banjanima proveli šćućureni u sobičku prve napuštene kuće na ulazu u selo, očigledno pretvorene u štalu... I tih dvestotinak metara do prve kafane jedva smo se nakanili da pređemo, ali je vredelo još malo pokisnuti (a mokriji realno nismo mogli biti) do relativne suvoće, prividne topline i realne okrepe...

Preporuka za sve buduće transverzalce na putu od Toplika do Crvenog vrela je da ne prolaze Gornje Banjane bez zaustavljanja! To što šest kalendara na zidovima bifea "Lovački sastanak 3" (sic) svi pokazuju drugi mesec (od kojih nijedan nije tekući) samo je pokazatelj da ovde vreme nema nikakav značaj, pa će samim tim i duža pauza prosto proleteti. Ili obrnuto.

(Foto: Zoran Udovčić)

(Foto: Zdravko Bikicki)

KT 13 - Crveno vrelo

Nasuprot tome što mu ime sugeriše, Crveno vrelo je zapravo jedno kaptirano izvorište ograđeno žicom, na kom se čak ne može ni natočiti voda. Crvenkasto je samo blato ispred ograde, pa i to više u mašti nego u realnosti. Ubedljivo najdosadnija kontrolna tačka, ali za pretpostaviti je da je pre kaptiranja izvora i imala neki smisao.

Pečat se opet nalazi u metalnoj cevi, odmah iza ograde.

Iako smo planirali da prvog dana obiđemo i KT 14 (koja ima sopstvenu mini petlju izdvojenu od "velikog kruga"), i pored toga što smo imali i vremena i (verovatno) snage za to, još uvek smo bili toliko mokri od oluje da smo poslednju kontrolnu tačku odlučili da ostavimo za ujutro. I to je bila ispravna odluka.

Neverovatno je koliko malo čoveku ponekad treba od mizerije do zadovoljstva: hladan tuš, čista garderoba, suve čarape, topao obrok, hladno piće. Sve ostalo je čisto preterivanje.

(Foto: Goran Tile Tintor)

DAN DRUGI (nedelja, 21.7.2024.)

KT 14 - Čanak

Nedovršeni posao od prethodnog dana. Gledajući stazu samo na karti, reklo bi se potpuno nepotreban dodatak na ionako prilično iskomplikovanu stazu transverzale. Ipak, na tih malo manje od pet kilometara ukupno (od doma do kontrolne tačke i nazad drugim putem) može se doživeti možda i najlepša duboka šuma na celom Suvoboru, a i sam izvor u uvali tik pored staze (iako presušen) prizor je koji vredi videti, naročito u jutarnjoj izmaglici.

Pečat je ponovo u metalnoj cevi, levo od ozidanog dela izvora. A kad se jastuče zaboravi u rancu u planinarskom domu (jer što bismo vukli sve stvari sa sobom kad se ionako posle petlje vraćamo na istu tačku), umesto mastila može da posluži i mahovina, lišće, pa čak i blato...

U poređenju sa skoro trideset kilometara pređenih prvog dana, još oko dvadeset do kraja zvuči kao da se može pretrčati, ali samo onima koji nisu ni izdaleka upoznati sa severnom, divljom stranom Rajca... A kako god podelili stazu u dva dana, sa stanjem u kakvom se trenutno nalaze neke deonice, veći i manji krug realno zahtevaju jednako vremena za prelazak...

(Foto: Jelena Arađanin)

(Foto: Zoran Udovčić)

(Foto: Zdravko Bikicki)

KT 3 - Vodopad Crkvine

Od planinarskog doma do vodopada ima nešto manje od kilometar i po sa oko dvesta metara spuštanja, od čega se skoro polovina posle overe kontrolne tačke vraća istim putem nazad.

Pečat kontrolne tačke ugrađen je u stenu levo od vodopada i upadljivo obeležen. 

Reka koja gradi vodopad u tom delu nema ime i jedan je od nekoliko krakova koji grade Slavkovačku reku, nazvanu tako po selu podno Rajca kroz koje protiče. Ceo ovaj potez naziva se Crkvine, pa se tako po njemu zove i vodopad, a to ime potiče od srednjovekovnog manastira na samo par stotina metara vazdušnom linijom od vodopada, koji je do sedamdesetih godina prošlog veka bio u ruševinama. Manastir je danas obnovljen i aktivan, a najpoznatiji je po pretpostavci da je ženska osoba sahranjena u jednom od grobova u crkvi Irina Kantakuzin - "Prokleta Jerina" lično...

Kad smo godinu dana ranije pravili turu manje utabanim stazama Rajca pošli smo na pešačenje od manastira, ali transverzala ga ipak ne obuhvata. To i nije toliki propust koliko je samo pokazatelj da Rajac osim livada ima još mnogo toga da pokaže onima koji žele da gledaju...

KT 4 - Purina crkva

Od vodopada do kontrolne tačke Purina crkva ima jedva nešto više od kilometra, bez osetne visinske razlike osim uspona od vodopada nazad do glavnog puta. Nakon što se pređe asfalt i krene ka zapadu markacija se povremeno gubi ali nije teško pratiti stazu, i ubrzo se ulazi u za Rajac skroz atipičnu uzanu stenovitu stazicu punu sipara, malo zaraslu u šiblje ali sasvim prohodnu.

Purina crkva u stvari predstavlja pećinu u steni, duboku desetak a visoku oko pet metara. Zašto je crkva i ko je bio Pura (ili Puro?), nismo saznali.

Pečat se nalazi u steni levo od ulaza u pećinu. Purina crkva ostaje nam u sećanju kao mesto na kom smo godinu dana ranije odlučili da pređemo "Čika Duškove rajačke staze" u celini. Na toj turi obišli smo i nekoliko lokaliteta koji nisu uključeni u transverzalu, ali sam nekako uspeo da obrišem sve slike sa memorijske kartice fotoaparata pre nego što sam ih negde prebacio... Šteta, ili razlog da se opet nekad vratimo stazama Rajca kojima se ređe ide, vreme će pokazati.

KT 5 - Provalija - pokušaj prvi

Divljina.

Odmah od Purine crkve staza počinje naglo da se spušta, po kotrljajućem siparu koji zahteva punu koncentraciju. Onda se opet malo probija kroz rastinje i uskoro ponovo izlazi na čuvene rajačke livade.

Što se tiče transverzale, tu se sve raspada u paramparčad.

Od izlaska na livadu markacija više ne postoji. Za nastavak treba kombinovati instinkt i slepo praćenje treka, i to još nekako i funkcioniše dok se krećemo obodom livade uz šumu. Ali, čim trek počne ponovo da se odvaja od livade gubi se svaki nagoveštaj prolaza između šiblja i srušenih stabala.

Stazu do lokaliteta Provalija lično je trasirao i prokrčio čika Duško Jovanović, ali od te trase danas očigledno nije ostalo ništa. Jedino što uopšte podseća na stazu je strma jaruga puna rastresitog kamenja kojom se spuštamo do odseka koji sakriva rastinje, bez ikakve naznake kuda dalje. Kažu da je ovaj deo Rajca obično najteže pogođen olujama i da posle svakog jačeg vetra na stazi ima mnogo zakrčenih tačaka, ali iako smo sve vreme na zvaničnom treku sa sajta PSS (ili koji metar pored), na terenu ne postoji ništa što bismo mogli da iskoristimo kao orijentir... Pokušavamo da se probijemo desno, pa levo, istražujemo neke pravce koji deluju kao da su nekada mogli biti prohodni, ali markaciju i dalje ne nalazimo i posle nekog vremena takvog bauljanja odlučujemo da se najkraćim putem - direktno uzbrdo - vratimo do livade, odatle priđemo sledećoj kontrolnoj tački sa gornje strane i onda se spustimo do Provalije iz kontra smera...

(Foto: Zoran Udovčić)

KT 6 - Kojića kom - pokušaj prvi

Lokalitetu Kojića kom prilazimo odozgo, maltene ponovo izašavši na vrh Rajca. Ali, i ovde postoji problem - predeo se sastoji od širokih livada okruženih šumom pa markacije praktično i nema, a na mestu na kom trek pokazuje da se nalazi kontrolna tačka ne postoji nikakvo obeležje niti bilo kakav trag ljudske tvorevine.

Izlazimo na proplanak oivičen šumom, do usamljenog hrasta sa dve markacije, i dugo tražimo pogledom nešto što bi ličilo na oznaku kontrolne tačke, ali ne nalazimo ništa...

Zato ulaz u stazu ka KT 5 pronalazimo jako lako, i nakon prvih par metara prćenja kroz visoku travu i trnje izbijamo na iznenađujuće lepo uređenu i sveže markiranu stazu, skoro podudarnu sa trekom, i na jedan prolazan trenutak deluje kao da ćemo pronaći i tu neuhvatljivu Provaliju...

KT 5 - Provalija - pokušaj drugi

Između KT 5 i KT 6 nema ni ceo kilometar, a visinska razlika od 150 metara se u ovom smeru savladava ka dole.

Ali, samo pedesetak metara od mesta na kom je u treku označena kontrolna tačka, lepo definisana staza odjednom udara u zid srušenog drveća i izlomljenih grana, i ponovo prestaje svaka ideja kuda bi se moglo dalje. Pokušavamo na različite strane - uzbrdo, nizbrdo, levo, desno, ali ne uspevamo da se primaknemo ni blizu markera na karti.

Kontrolna tačka Provalija, kako ćemo kasnije saznati, nalazi se na vrhu jedne vertikalne stene visoke oko pet metara na koju se treba uzverati, preporučljivo uz pomoć okolnih grana. Ne vidimo ništa ni nalik tome. Ne vidimo ništa ni nalik stazi, ništa ni nalik iole bezbednom prolazu... Teška srca, donosimo odluku.

Priznajem, bio sam besan. Onako aristotelovski - na pravu osobu, u pravoj meri, u pravo vreme, zbog pravog razloga i na pravi način. Ali trebalo je ipak završiti stazu. Šta god neki pričali, poenta planinarskih transverzala nije u banalnosti poput kontrolnih tačaka i pečata... The point of a journey is not to arrive.

Odustajanje je takođe deo planinarenja, ali znati kad nastaviti pokušaje uprkos preprekama a kada dići ruke mnogo je teže nego što se naizgled čini... A ponekad, jako retko, odustati znači nastaviti dalje, i obrnuto. Neke trenutke čovek shvati tek uveliko prođu...

KT 6 - Kojića kom - pokušaj drugi

Iz pravca nedostižne Provalije izvlačimo se ponovo na proplanak oko KT 6 i obilazimo svaki kutak, svaki metar u potrazi za pečatom. Jednu kontrolnu tačku još i nekako možemo da dozvolimo sebi da ne nađemo, dve bi već bile poraz - i taman kad smo hteli da ga priznamo, Tile je uočio markaciju na jednom drvetu na severoistočnom obodu livade!

Kontrolna tačka Kojića kom nalazi se na jednoj stenovitoj izbočini pedesetak metara duboko u šumi, stotinak metara van treka i oko dvesta metara dalje od mesta na kojem je označena u treku...

Za razliku od mnogih evropskih država, pa čak i nekih u okruženju, planinarske transverzale nikad nisu dostigle punu afirmaciju u Srbiji, a umesto da se sve više razvijaju one s vremenom privlače sve manje planinara i polako izumiru... Jedan od razloga za to je i što ih sama društva koja ih održavaju ne shvataju dovoljno ozbiljno: trekovi se crtaju napamet, iz fotelje, staze se uređuju dokle je zgodno a markiraju se samo tamo gde ima prikladno drvo (gde nema drveća šta da se radi), a cele trase - pa još "u cugu" - obilaze samo retki zaluđenici...

U bilo kojoj oblasti ljudskog delovanja, razvoj ne znači okrenuti se samo budućnosti i inovacijama; ako se ponekad ne osvrnemo iza sebe i sačuvamo ono što vredi iz prošlosti, onda nikakav napredak nema smisla jer i današnje najsavremenije tendencije mogu u budućnosti da se nadaju samo - zaboravu...

KT 7 - Izvor reke Ljig

Ni pravac od Kojića koma prema izvoru reke Ljig u početku nije markiran, ne poklapa se baš ni sa trekom a ni sa digitalnom topografskom podlogom. Po treku, između kontrolnih tačaka ima malo više od pet i po kilometara.

Selo Ba, poznato svim ljubiteljima ukrštenica, najniža je tačka transverzale, pa je i deonica ka njemu konstantno u spustu, prvo oštrijem, po kolskom putu nasutom krupnim kamenjem, a zatim nešto blažem - asfaltom koji ovde neverovatno prija posle mnogo kilometara neravnog i teško prohodnog terena... Deonica koja sledi nakon KT 7 da bi se zatvorio krug - i cela transverzala - ponovo se penje skoro do samog vrha Rajca i najduži je i najnaporniji uspon na celoj stazi, pa svesno odlučujemo da se odvojimo sa staze i okrepimo u jedinoj baškoj prodavnici, jednoj od onih koje u asortimanu imaju deset artikala od kojih su četiri pivo...

Istorijski značaj sela Ba ogleda se u tome što je ovde u januaru 1944. održan takozvani Svetosavski kongres Jugoslovenske vojske u otadžbini Draže Mihailovića (kao reakcija na Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu), na kom su pripadnici četničkog pokreta usvojili svoje ideje za državno uređenje po završetku rata... Iz današnje perspektive, teško je poverovati da je jedna ovakva pustara odabrana za ovaj skup zato što je Ba u ono vreme bilo jedno od najbogatijih i najrazvijenijih šumadijskih sela... Zgrada škole u kojoj je održan kongres postoji i danas, ali malo toga svedoči o ovom događaju, čak i u ovom kraju tradicionalno naklonjenom četnicima...

Ali, i pored utiska zapuštenosti, i Ba ima svojih iskupljujućih momenata, pre svega u vidu nekoliko lepo održavanih starih kuća. Seoska crkva, posvećena Svetom Iliji, potiče s kraja XIV veka i vezuje se za ime despota Stefana Lazarevića.

Sat vremena (i brdo nesuvislih razgovora sa lokalcima koji su deo inventara prodavnice) kasnije, overavamo i poslednju kontrolnu tačku na našoj stazi. Za razliku od svih drugih kontrolnih tačaka na transverzali, pečat KT 7 nije na nekom lako dostupnom mestu već se nalazi kod čuvara vodovoda izgrađenog na izvoru reke Ljig. Samim tim, od izvora se nema ni šta videti. Kuriozitet su dve česme, od kojih na jednu teče voda iz vodovoda a na drugu direktno iz izvora, verovatno poređenja radi. Ne postavlja se pitanje koju od dve slavine nismo ni odvrnuli...

(Foto: Zoran Udovčić)

(Foto: Zoran Udovčić)

Uspon od sela Ba, ponovo skoro do samog vrha Rajca, savladava oko četiristo metara na oko četiri i po kilometra, prvo asfaltnim serpentinama pa onda stazama kroz šumarke i livade, i onda još oko sto na sledeća dva kilometra, pre nego što konačno popusti i vrati obilaznike na početnu tačku, u planinarski dom. Kojim god redosledom overavali kontrolne tačke, "Čika Duškove rajačke staze" tu se završavaju.

Možemo i da se napravimo pametni i za kraj još jednom pređemo preko vrha (za "ispisivanje"), ali možda je uputnije zadovoljiti se i sa "samo" dvadeset metara manjom nadmorskom visinom...

(Foto: Zoran Udovčić)

(Foto: Jelena Arađanin)

Još jednom, iako bi se po zvaničnoj dužini od oko 45 kilometara moglo brzopleto zaključiti da je "Čika Duškove rajačke staze" moguće preći u jednom danu, nezvanično izmerenih 63 kilometra kažu nešto sasvim drugačije, a kad se na to doda i izmerenih preko 2500 metara ukupnog uspona sasvim je jasno da ovde nije reč ni o kratkoj ni o laganoj stazi, i da će se svako ko joj priđe sa potcenjivačkim stavom neprijatno iznenaditi.

One koji rajačkoj transverzali pristupe sa respektom, adekvatno pripremljeni i opremljeni (a više od standardne opreme za pešačenje spram odgovarajućih atmosferskih uslova i nije potrebno), biće nagrađeni očekivanim i neočekivanim lepotama, ali pre svega osećanjem ispunjenosti nakon uspešno pređene staze i/ili pomerenih sopstvenih granica. Uostalom, kao i svaka dobra planinarska staza.

"Čika Duškove rajačke staze" po mnogo čemu vredi prelaziti - bilo samo parcijalno, bilo kao celu transverzalu - i pored svih nedostataka koji se ne mogu zanemariti, ali kojih verovatno ne bi ni bilo da je cela staza posećenija i uhodanija, i da oni koji je održavaju na papiru osećaju veću potrebu da to zaista i čine na terenu.

Jednoj transverzali (bilo kojoj) nije dovoljno da je prelaze tri-četiri planinara godišnje, ali ako naše malo društvo može da animira čak devetoro da se usude da pređu jednu transverzalu (bilo koju) - "u cugu" ili ne, svejedno - onda drugi mogu i više od toga. I ako naš primer uspe makar nekoga da inspiriše da pređe neku transverzalu (bilo koju), onda ovo što radimo ima i dublji smisao od pukog peakbagginga i zadovoljavanja lične planinarske sujete.

Transverzale ne postoje bez transverzalaca, i obrnuto.