Šar planina: Rudoka - vrh iznad politike

Od pamtiveka, ljudi se na planine penju iz najrazličitijih pobuda.

Neki vrhovi penju se zato što su lepi, neki zato što je lep pogled s njih na druge planine. Neki se penju zato što su laki, neki baš zato što su teški.

A onda postoje i vrhovi sa nekim značajem prizemnijim od onog kojim ih je priroda obdarila. Vrhovi koji postaju simboli, ne apstraktnih ideala poput večite ljudske težnje za visinama već niskih nagona kao što su zadovoljavanje lične sujete, verske i političke izjave.

Nažalost, među ovim poslednjim nalazi se i Rudoka, zvanično najviši vrh Srbije, vrh vredan posete iz najčistijih planinarskih razloga, ali i vrh koji mnogi ne umeju da posmatraju van političkog konteksta...

U državi u kojoj su u poslednjih tridesetak godina nekoliko puta menjane granice, a još više puta vršene (često besmislene i unazađujuće) obrazovne reforme, nije neobično da većina prolaznika na ulici ne bi umela da dâ odgovor na pitanje koji je njen najviši planinski vrh.

Ali, u slučaju Srbije ovo pitanje je samo naizgled jednostavno i kod mnogih nažalost zavisi od političkih stanovišta mnogo više nego od egzaktne geografije.

Za vreme SFRJ, i mnogo godina kasnije, za najviši vrh Srbije smatrana je Đeravica (2656 m.n.v.) u kosovskom delu Prokletija. Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, jedan deo javnosti u Srbiji vrlo brzo je izbrisao iz kolektivne svesti vrhove na području južne pokrajine, i proglasio Midžor (2169 m.n.v.) na Staroj planini za najviši vrh Srbije. To je danas i zvaničan podatak u onom delu sveta koji priznaje nezavisno Kosovo.

Međutim, najširoj javnosti malo je poznato da je "Ugovorom između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Makedonije o protezanju i opisu državne granice" iz 2001. godine teritoriji SRJ, a analogno tome Srbije i Kosova, pripao do tada ni po čemu posebno značajan vrh Rudoka, peti po visini na Šar planini, samo par metara viši od Đeravice (na starijim kartama upisana je visina od 2658 m.n.v. a 2011. godine makedonski geodeti izvršili su novo merenje kojim je kao apsolutna visina vrha utvrđeno 2660,48 m.n.v., što su prihvatili srpski geografi ali ne i kosovski, pa tako na samom vrhu još uvek stoji ispisana ta manja visina).

Ali, iz nekog razloga, skoro četvrt veka kasnije ovaj podatak još uvek nije u potpunosti dopro do prosečnog Srbina, a ni na Kosovu situacija nije mnogo drugačija. Stiče se utisak da, za razliku od Đeravice oko koje se još uvek lome nacionalistička koplja, Rudoka uživa jednu mirniju sudbinu u kojoj je uspon dozvoljen svakome, bez prethodnih najava i odobrenja, što ipak ne znači i da je sam vrh potpuno oslobođen političke konotacije i ikonografije.

Danas je Rudoka vrh koji svojataju i Srbi i Albanci, od kojih prvi više pričom a drugi više delima, ali ujedno i vrh na koji se možemo popeti razmišljajući do poslednjeg koraka samo o njegovoj surovoj lepoti, ako tako želimo...

Lomnica

Budući da se Rudoka nalazi tačno na granici Srbije/Kosova i Severne Makedonije, pristup vrhu je moguć sa obe strane, podjednako atraktivnim stazama kroz alpski krajolik.

Planinari iz Srbije češće se penju sa makedonske strane, iz različitih razloga među kojima su manje bitni logistički (jer uprkos onome što se može čuti u medijima i prilaz sa Kosova je sasvim bezbedan, sudeći po izveštajima planinara iz prve ruke) a više sportski.

Iako staza nema pravih tehničkih detalja, u svakom slučaju savladava se sasvim solidna visinska razlika, ali čitavih 600 metara više uspona iz sela Lomnica na makedonskim padinama čine taj pravac znatno izazovnijim, i ne baš svakome savladivim...

Do Lomnice, opustelog albanskog sela visoko u šarplaninskim gudurama, vodi sasvim solidan ali i prilično uzan asfaltni put, na kom lokalci nemaju nameru da ustupaju prvenstvo posetiocima. Ipak, utisak da namernici ovde nisu dobrodošli prilično je varljiv. Ako ništa drugo, šačica žitelja Lomnice prema planinarima je praktično ravnodušna: iako će rado ukazati na lakši put uzbrdo, radije će se prosto skloniti na svoju stranu.

Za razliku od nekih drugih ruralnih krajeva Balkana u kojima se planinarske grupe doživljavaju kao atrakcija, lomnički gorštaci okrenuti su sopstvenom uskom svetu čije granice dosežu negde do Crnog jezera na platou visoko iznad sela, na oko 2170 metara nadmorske visine, a sve iznad toga za njih je "daleko, Kosovo, Albanija", makar to bilo samo na desetak kilometara od sela...

Shodno tome, niže padine, posebno strmine oko rečice koja izvire iz jezera, prepune su ogromnih stada koja se ne daju ni prebrojati, dok iznad jezera vlada pustoš... To možda ima veze sa pristupačnošću ovih predela, jer se do podnožja rečice još može prići bar terenskim vozilom, a od jezera do vrhova Rudoka i Borislavec koji ga okružuju ima još bar pola kilometra visinske razlike, što se može preći samo peške ili eventualno na konju...

Put od Lomnice do Rudoke samo se uslovno može nazvati obeleženim. Od sela do širokog kolskog puta koji izbija do rečice prepliće se mnoštvo šumskih staza koje se račvaju i spajaju na najneočikivanije načine i na kraju sve izbijaju na put koji kao žila kucavica povezuje pašnjake u visinama sa selima ispod.

Markacije se pojavljuju i nestaju, nepotrebno guste na pravcima sa kojih je nemoguće sići slučajno, nepostojeće na račvanjima i skretanjima na dragocene prečice kojima se staza skraćuje i po nekoliko kilometara.

Ipak, uspon na Rudoku sasvim je logičan i saglediv, i po pravilu ona putanja za koju intuitivno zaključimo da vodi u pravom smeru zaista i vodi kuda treba. Pa opet, baš zbog toliko različitih opcija potrebno je stalno biti koncentrisan, jer iako će nas svi putevi i staze na kraju uvek izvesti tamo gde smo naumili, pronaći najkraći i najlakši put ponekad je prava umetnost...

Samo po sebi ne tako lako dostupno, Crno jezero (albanski: Liqeni Zi) pravi je skriveni biser Šar planine čije prizore treba zaslužiti naporom, i nije nimalo čudno što ga stanovnici mesta u dolini preporučuju kao nešto što najviše vredi videti na ovoj planini. Pogled na jezero sve je lepši što se više penjemo, kako se više sagledava kraško polje prepuno meandrirajućih rečica i potočića...

I bez distinkcije najvišeg vrha ove ili one države, Rudoka je vrh koji vredi doživeti najpre zbog izuzetnih prirodnih lepota, a tek potom zbog bilo čega drugog...

Završni uspon od jezera vodi zatravljenim ledinama bez prave utabane staze, ali je i ovde pravi put sasvim jasan. I ovde se markacije pojavljuju i nestaju, ali kad znamo na koju stranu da krenemo više ne možemo promašiti cilj - kupa od kamena i suvkaste trave koja samo naizgled deluje kao da se uz nju može lagano uzverati sa bilo koje strane neumoljivo nas privlači sve dok više nema kuda uvis i vidik pukne u skoro pun krug po horizontu.

Na prvi pogled prepoznaju se obližnji vrhovi Šare, pre svih Titov vrh sa nepogrešivom siluetom kule na najvišoj tački. Daleko u dubini, Vardar krivuda kroz ravnicu na čijoj suprotnoj strani Suva gora krije kanjon reke Treske, poznatiji kao Matka.

Pravi, iskreni ljubitelj prirode na jednom ovakvom mestu zaboravlja i politiku i ideologiju i religiju. Kamen, lišaj, trava i prašina koji fizički čine jedan visoki vrh, ma koliko delovali prizemno, daleko su iznad svega toga...

Očigledno od skoro, Rudoka ima obeležje u obliku dvoglavog orla sa albanskog grba, koje se kroz političku prizmu može posmatrati na dva načina - kao legitimno isticanje nacionalne simbolike ili kao nacionalistička provokacija - u zavisnosti ko i sa koje strane to posmatra.

Iole upućenom planinaru neće promaći poređenje sa (opominjućom) lakrdijom oko skidanja i vraćanja makedonske i albanske zastave sa vrha Golem Korab, koga ove dve države dele kao zajedničku najvišu tačku, ali ni ironični podtekst u tome što se na najvišem vrhu Prokletija i drugom po visini u Albaniji (Maja Jezerce) nalazi tri metra visok - krst...

Nekome ko pokušava da se izdigne iznad te tipično balkanske šovinističke kaljuge, više će značiti albanski naziv vrha ispisan rukom na kamenu ispod graničnog kamena - Maja e Njerit - Vrh Čoveka. Smisao možda ostaje nedorečen do kraja, ali mnogo je zdravije umesto prepucavanja da li je neki vrh albanski/kosovski, srpski ili makedonski doživeti ga kao nešto što pripada prosto - čoveku.

A možda je još bolje osvrnuti se na koren srpsko/makedonskog naziva Rudoka, što po nekim izvorima potiče od rudih (kudravih) jaganjaca kojih su padine Šare prepune, i čoveka potpuno izostaviti iz priče...

Povratak sa Rudoke, nazad u svakodnevicu, ide istim putevima i bespućima kao i uspon, ali - kao i uvek - vizure su drugačije. Da li samo zbog drugačijeg ugla gledanja, drugačije igre svetlosti i senke, sunca i oblaka, ili zbog toga što nas svaki vrh (ma koliko neosetno) makar malo iskustveno menja.

Pre uspona, dok ne zagrebemo đonovima kamen i prašinu njihovih staza, planine često doživljavamo kao apstraktne ideje. Nakon uspona, neke planine ostaju apstraktnije nego pre.

Neshvatljive, neopisive.

Jedino u šta uvek možemo biti sigurni je da ne postoji ta zastava, ta linija na papiru kojom ćemo jednu takvu silu prirode proglasiti svojim vlasništvom.

Rudoka - onakva kakva jeste - iznad je svake nacije, iznad svake religije, iznad politike.

Svačiji i ničiji vrh, kao uostalom i priroda sama po sebi.

Ako je tako posmatramo, jedino što možemo da osetimo je ogromno strahopoštovanje spram kojeg je osećanje nacionalnog ponosa potpuno trivijalno.

Kao i sve na ovom svetu, planine i njihovi vrhovi imaju ono značenje koje im mi sami dodelimo. Ako neke vrhove doživljavamo kao simbole, oni će za nas to i biti. Ali, ono što su za nekoga viši ideali za nekog drugog su banalni, bezvredni porivi, i obrnuto.

Bio to najviši vrh neke države, ili samo peti po visini na nekoj planini, Rudoka - pusta, divlja, surova, a opet prelepa - vrh je koji stvarno vredi doživeti, koje god nas pobude vukle do tamo.

Ipak, doživeti je u njenom najsirovijem pojmovnom obliku, kao silu prirode iznad sitnih ljudskih previranja, rasterećeno od nacionalizma i politike, sigurno je najlepši način.