Željin: Zapostavljeni čuvar Župe

Planine Kopaoničke grupe, koje zauzimaju oblast između Zapadne Morave, Ibra i Rasine, oivičen krugom koji opisuju Kraljevo, Raška, Brus, Aleksandrovac i Vrnjačka Banja, prostor su ogromnih kontrasta. Na ovom potezu smestili su se neki od najposećenijih turističkih centara u Srbiji, ali i divlja i pusta prostranstva bez ikakvih naznaka savremene infrastrukture.

Planina Željin u samom centru ove grupacije po mnogo čemu je svojstvena i sama po sebi protivrečna - o njenim bespućima raspredaju se legende teško razlučive od stvarnosti, dobro znane svima u njenoj okolini, a opet žiteljima samo malo daljih mesta potpuno je nepoznata; do njenih vrhova stiže se relativno lako a pogledi se pružaju na sve strane sveta, pa ipak se stiče utisak da je izletnici retko posećuju i nekako zapostavljaju...

A Željin, čuvar Aleksandrovačke Župe, sa svim svojim vrednostima - od kojih se većina može upoznati tokom jedne dnevne ture - zaslužuje da bude nezaobilazna stanica pravih ljubitelja prirode.

Specifičan položaj Željina u odnosu na okolinu uslovio je da ova planina u zaleđu Stolova, Goča i Kopaonika ostane skrajnuta van glavnih puteva i daleko od iole većih naselja, ali upravo tome što se Željin nalazi tu gde jeste Župa može da zahvali na prijatnoj klimi usled koje je ovaj kraj od davnina poznat kao plodno vinogorje.

Vrhovi Željina, koji se ubrajaju među najviše na području uže Srbije, prirodna su granica kotline oko Aleksandrovca sa zapadne strane, i poslednja barijera do koje mogu da se probiju hladni vetrovi sa Prokletija, zaslužni za oštre i duge zime na Pešteru, Kopaoniku, Goliji...

Međutim, baš zato što se na Željinu vreme lomi i menja, njegovi vrhovi su često obavijeni maglom - naročito s proleća...

Uspon na Željin može se izvršiti sa više strana, a planinari najčešće polaze iz sela Ploča. Do vrhova Željina to je najkraći put, ali je i dalje potrebno savladati skoro osamsto metara visinske razlike na jedanaest kilometara u jednom pravcu.

Staza je doduše prilično lagana: do šumske kuće na više od pola puta do vrha vodi jak makadamski put, pa se po suvom vremenu dotle može doći i sasvim prosečnim automobilom.

Kamena šumska kuća nije otvorena za izletnike, ali je planinarima ipak omiljeno mesto za predah i skupljanje snage pred strmiji i kondiciono teži završetak staze. Sa česme se može dotočiti i voda; dobri poznavaoci prirode reći će da je Željin jedna od vodom najbogatijih planina u Srbiji, ali to se na usponu od Ploče ne bi reklo na prvi pogled...

Kod šumske kuće se silazi sa makadama na zemljanu stazu, a do tada sporadične markacije postaju češće i jasnije.

Odavde do livadskog dela planine podno vrhova postoje dve vrste oznaka: standardna crveno-bela "Knafelčeva" markacija, koju održava planinarsko društvo "Ljukten" iz Trstenika, ali i plavo-beli trouglovi kojima je stazu obeležila policija (koja u blizini Željina ima svoj trenažni centar), preko svog bivšeg planinarskog kluba "Policajac - Josif Pančić" (danas samo "Josif Pančić") iz Beograda.

Ove dve staze ne prate nužno istu trasu, ali su razlike minorne. Koju god markaciju pratili, svejedno se ubrzo izlazi iz šume na deo pod blažim nagibom, pod travom, sitnim rastinjem i nepreglednim žbunjem borovnice...

Dva vrha Željina, skoro jednake visine, deli tek nešto više od trista metara vazdušne linije. Na oba vrha se pristupa sa prostrane zaravni, odakle se ka dvema najvišim tačkama planine izdiže završnih nekoliko desetina metara stenovitog terena.

Viši, severni vrh - Rogavska čuka (1785 m.n.v.), nazvan je tako po selu Rogavčina prema kojem je orijentisan, dok niža Pločka čuka (1779 m.n.v.) ime očigledno duguje selu Ploča.

Rogavska čuka označena je betonskim geodetskim stubom, čiji zaštitni znak je već neko vreme kravlja lobanja. Na Pločkoj čuki nema nikakvog obeležja.

Po vedrom danu, sa Željina bi trebalo da se vide sve planine Kopaoničke grupe, ali i Jastrebac, planine čačanskog kraja, čak i Prokletije, i naravno čitava Župa kao na dlanu. Po maglovitom prolećnom vremenu jedva se i dva vrha Željina mogu dogledati među sobom...

Međutim, uprkos velikoj apsolutnoj visini, zbog toga što je zavučen tako duboko između drugih planina, sam Željin se ne može tako lako videti iz velike daljine. Kažu da se prepoznatljiva dva kupasta vrha najbolje sagledavaju baš iz Župe i Aleksandrovca, i da gledano odatle silueta Željina podseća na ženske grudi.

Po jednoj teoriji, od silne želje župskih momaka za devojačkim oblinama nastalo je i ime planine.

Druga verzija kaže da je ime nastalo tako što su ovi vrhovi u davna vremena iz doline izgledala nedostižno, pa su Župljani mogli samo da žele da se popnu na njih. Ali, s obzirom na pristupačnost blagih željinskih padina lakše je poverovati u prvu priču...

Pločka čuka

Za Željin se vezuje još legendi, a često se prepričavaju bajke o željinskom zmaju koju je živeo na planini i štitio Župu od vetrova i nevremena.

Prvobitno dobroćudan, zmaj je voleo da spava u jezeru ispod vrhova planine, a kada se okrenuo protiv ljudi seljani su ga se rešili tako što su preko jezera i usnulog zmaja zakucali teške drvene daske tako da on više nije mogao da izađe. Ovaj deo planine, južno od Rogavske čuke, i danas poneko naziva "Okovano jezero", i na tom mestu neki planinari tvrde da su zaista nalazili ostatke drvenih dasaka ukucane u zemlju dugačkim klinovima.

"Okovano jezero" zapravo je tresetište u kom se taloži voda sa okolnih vrhova i odatle otiče dalje u dolinu, i čitav teren je s proleća močvaran i teško prohodan, pa je po svemu sudeći daskama (ako su ikad stvarno postojale) nekada davno popločan put za izlazak stoke na visoke pašnjake...

Kao i drugde, legende sa Željina zvuče fantastično i tajnovito, ali je za razliku od mnogih drugih mesta ujedno i jako lako naći im uporište u realnosti.

Da li zbog zmaja zaštitnika, geografskog položaja ili obilja izvora (od kojih se najviši nalazi podno samih vrhova), potoka i rečica koje nikad ne presušuju, nema sumnje da je Željin presudno uticao na povoljnu klimu Župe i da poznata vina i maline iz ovog kraja duguju mnogo ovoj ne tako poznatoj planini.

"Okovano jezero"

Da bi se krug do početne tačke pešačenja zatvorio, može se ići nazad istim putem ili produžiti malo dalje na jug do zaravni zvane Sutelica, na kojoj se još od turskih vremena svake godine održava veliki narodni sabor, prve subote nakon Petrovdana.

Ali, da bi se upoznalo i "vodeno" lice Željina najbolje je uhvatiti pravac između dve najuhodanije varijante i spustiti se u dolinu jedno vreme prateći tok takozvane Konjske reke, koja na trenutke izgleda kao da se u nju sliva voda iz svakog kamena, toliko da je prosto nemoguće poverovati sopstvenim očima koliko se vode može cediti sa jedne planine...

Ovaj pravac nije markiran, ali se nazad do šumske kuće može ispratiti jako lako, a skroz do doline malo teže, uz otvaranje četvoro očiju da se ne bi promašili puteljci urasli u visoku travu... Pa opet, kao i uvek, putevi kojima se ređe ide nagradiće nas više nego dobro utabane staze. Ako ničim drugim, bar osećanjem da smo videli nešto što ne viđa baš svako.

Mada, nepravedno potcenjeni Željin sam po sebi se ne viđa tako često kao neke druge planine, čak i one njemu najbliže...

Poslednjih godina, kako broj izletnika u prirodi Srbije neprestano raste, sve je teže pronaći planinu na kojoj se može provesti čitav dan a da se ne sretne ljudsko biće, pogotovo tako blizu popularnih destinacija planinskog turizma, a da je pritom sama ta zapostavljena planina zaista vredna posete ne samo kao kuriozitet već kao jedno stvarno lepo mesto, raznovrsnog terena, lepog pejzaža i - kad ih ima - širokih vizura.

Jedno od takvih mesta je i Željin, čuvar blagorodne Župe, planina koja ima praktično sve može da čini jednu planinu - šume, livade, stene, staze, reke - sve to tako lako dostupno a opet skriveno za sve osim za one koji za cilj imaju baš njegove visove.

Željin verovatno nikad neće biti atrakcija u rangu nekih planina u njegovom najdirektnijem okruženju, ali ljubitelje prirode koji mu daju šansu neće razočarati. Naprotiv.