Koziakas (subjektivni osećaj)

Na nekim mestima ti ostane srce, i poželiš da im se vraćaš iznova i iznova. Za neka mesta ne želiš više nikad da čuješ, a deo tebe će zauvek ostati na njima kao utvara...

Planina Koziakas predstavlja jedan izduženi greben u širem masivu Pinda, koji se pruža pravcem sever-jug zapadnim obodom Tesalije. Najviši vrh Koziakasa dostiže visinu od 1901 metra iznad mora, ali se ne smatra naročitim tehničkim dostignućem.

Ali, to ne znači da ova planina ne može da pruži pravu pravcatu avantura onima koji je traže. Jednu od onih koje će neki od nas uvek pamtiti, mada bismo možda želeli da je zaboravimo...

Ovu priču nisam želeo da napišem. Univerzum mi je, na samo sebi svojstven način, rekao da treba. I onda, evo je...

45. Fruškogorski maraton - dokumentarni film

Dokumentarni film o 45. Fruškogorskom maratonu koji je napravio legendarni dr Slobodan Lalić Dele iz Adaševaca, u kom se sticajem okolnosti pojavljujem kao jedan od glavnih aktera na stazi Ultra ekstremnog maratona (133,614 kilometara dužine, 5954 metra ukupnog uspona).

Moram da priznam da sam koncept shvatao malo drugačije dok smo razgovarali pre maratona, i nisam bio baš oduševljen idejom da me neko prati kamerom na stazi kao da sam Geri Robins ili Kilijan, ali krajnji rezultat je ispao sasvim simpatično i sigurno će mi za desetak godina značiti više nego sada...

Osim toga, čini mi se da je ovo redak primer u svetu ultramaratona da je neko posvetio film autsajderima koji se jure sa limitom umesto onima koji se bore za prva mesta. Lako je navijati za pobednike...

Žao mi je jedino što Zoki, Tile i ja nismo uspeli da ostvarimo svoj naum i pređemo celu stazu zajedno. Prvih par kilometara je obećavalo sjajnu zabavu, onda smo se rasturili kao Bitlsi... No dobro, biće prilike...

Spremite kokice i uživajte u tuđoj muci.

Rtanj na teži način: Sitna stena i Super sever

Prirodne lepote retko kada mogu biti precenjene, ali ako u Srbiji postoji mesto nerealno preuveličane atraktivnosti to je definitivno Rtanj.

Rtanj nije ni najviša planina u Srbiji, ni najteža za penjanje, ne pruža najlepše prizore sa svojih vidikovaca (a da se ne lažemo nema ni oblik pravilne piramide koji mnogi iz nekog razloga umišljaju)... Pa opet, za većinu srpskih planinara Rtanj među planinama Srbije drži neprikosnoveno prvo mesto, postoje planinari koji su ga pohodili i trocifren broj puta (potpisnik ovih redova "tek" tangira dvocifren), a za neke druge planine kao i da ne postoje.

Nije teško zaključiti da jedna tako prostorno ograničena planina, sa prilično malim brojem planinarskih staza, lako može da dosadi izletnicima koji ne vole da posećuju ista mesta iznova i iznova.

Srećom, osim standardnim i dobro utabanim stazama do vrha Rtnja može se stići i nekim pravcima kojima se ređe ide, koji među prosečnim planinarima važe za teške a zapravo su samo malo zahtevniji ali i mnogo atraktivniji od puteva kojima ide većina.

Za najteže staze za uspon na Rtanj važe Sitna stena (direktan pristup severoistočnom padinom) i Super sever (od sela Lukovo do samog kraja grebena Rtnja i dalje grebenom do vrha). Postoji mnogo dobrih razloga zašto se ove dve staze obično ne spajaju u jednu akciju, ali one koji se odvaže na ovaj poduhvat očekuje pravo planinarsko uživanje!

Taorska vrela i Taorska brda, iza atrakcije

Proleće je omiljeno godišnje doba mnogih ljubitelja prirode, koji nestrpljivo čekaju prve toplije dane da ponovo izmile iz gradova. Ipak, niko se proleću ne raduje toliko kao ljubitelji vodopada, vrela i sličnih vodenih pojava koje su u to doba godine u naponu snage.

Jedno od najomiljenijih mesta ovog tipa za prolećni izlet su Taorska vrela, spomenik prirode u podnožju Povlena koji naročito u aprilu i maju privlači posetioce iz čitave Srbije.

Ali, iako su Taorska vrela prizor koji je zaista lepo videti, opšti utisak koji ostavljaju je ipak nekako neubedljiv, nedorečen, i to ne zbog same prirode nego zbog svega onoga što se vidi (ili ne vidi) iza atrakcije...

Avala - Velika očekivanja

Evo jednog potpuno ličnog i krajnje nepopularnog mišljenja: ne volim proleće!

Ne volim vreme koje se stalno menja, ne volim polen, ne volim to što se svi nečemu lažno raduju, a najviše od svega ne volim masovne planinarske akcije kad svi izmile iz kuće posle zimskog sna, sa velikim očekivanjima.

Dva puta smo otkazivali prolećnu akciju na Avali. Dve godine se ljudi raspituju za Avalu kao da je Akonkagva. Otkazali smo i neke mnogo atraktivnije akcije pa za njih niko i ne pita.

Dve godine velikih očekivanja sumirano u sto dva imena na spisku!

Nisam imao tremu kad sam vodio planinare na neke staze koje bi se mogle nazvati zahtevnim i ozbiljnim. Imao sam tremu pred Avalu!