Tornička Bobija i par vidikovaca (filozofsko-boemsko-pragmatična tura)

Nekim planinarima bitne su samo brojke. Nadmorska visina vrha, kilometraža staze, metri uspona. Što više to bolje. Moram da priznam da sam i sâm nekad govorio da mi se ne isplati da ustajem iz kreveta za manje od petnaest kilometara šetnje.

Ali, planinarenje nisu samo vrhovi i vidikovci, pa ni staze između njih koje ih spajaju. Često je od onoga gde si bitnije s kim si. 

Da mi je pre par godina neko rekao da ću u jednom danu voziti preko petsto kilometara zbog sedam i po kilometara pešačenja, rekao bih mu da nije normalan. Do pre par godina bio bih duboko ubeđen da nije vredno tolikog truda.

Baš takav jedan dan proveli smo na Bobiji (i u putu do nje), u sjajnom društvu. I itekako je vredelo.

Transilvanijski Alpi: Retezat

Kao jedan od najdužih planinskih venaca Evrope, Karpati obuhvataju nebrojeno mnogo pojedinačnih planina i vrhova, od Visokih Tatri na krajnjem severozapadu do Rtnja kao najjužnije tačke. Međutim, srpskim planinarima je obično prva asocijacija na pomen Karpata susedna Rumunija.

Rumunski Karpati (ili Transilvanijski Alpi, kako ih još zovu) nepregledno su prostranstvo teško pristupačnih i negostoljubivih planina, gustih šuma, retkih naselja i surovih kamenih vrhova. Jedan od masiva rumunskih Karpata je i planina Retezat, koju smo imali prilike da posetimo u organizaciji beogradskog planinarskog društva Orfej.

Reč, dve o bezbednosti i odgovornosti na planinarenju

Planinarske krugove u Srbiji poslednjih nekoliko nedelja potresle su vesti o više nevezanih nezgoda sa tragičnim ishodom, čak i na planinama koje se obično ne smatraju zahtevnim i opasnim.

Planinarstvo često podrazumeva izvesne rizike i nesreće se mogu dogoditi svakome, ali možemo da uradimo nešto i kako bismo ih izbegli.

Kod organizovanih planinarskih akcija, prvenstveno je vodič odgovoran za bezbednost grupe, ali on ipak nije dužan da drži planinare za ruku i da brine o svakoj njihovoj stopi umesto njih, i postoje stvari na koje učesnici akcija moraju sami da obrate pažnju.

U vreme kada se sve više ljudi bez prethodnog iskustva okreće planinarenju i boravku u prirodi, dešava se da početnici precene svoje mogućnosti ili potcene uslove okruženja, naročito da zanemaruju ili ne prepoznaju potencijalne opasnosti, što nekad može da ima katastrofalne posledice.

Mnogi zaboravljaju i da uspon na vrh predstavlja samo pola puta. Povratak sa vrha neki smatraju za puku formalnost, ali je u stvarnosti jedan uspon uspešno završen tek na samom kraju staze, dolaskom u smeštaj ili prevoz, a ne na vrhu niti po završetku (samo) najtežih i najkritičnijih delova staze.

Ogromna većina nezgoda na planinarenju (po nekim procenama čak 80-90%) dešava se upravo prilikom silaska, što usled umora i smanjene koncentracije što zbog euforije koja nas čini manje opreznim i zato pri spuštanju sa vrha treba biti još obazriviji nego tokom uspona.

Čak i na najpitomijim planinama i najuređenijim stazama, priroda je mnogo surovija nego što nam se čini, i jako često ne oprašta greške.

Boravak u prirodi obično posmatramo kao rekreaciju i uživanje, ali on podrazumeva i ličnu odgovornost koju niko ne može preuzeti umesto nas. Kako bismo u prirodi bili što bezbedniji, nije neophodno da uvek budemo deo organizovanih grupa ali jeste da sve vreme budemo pažljivi i da razmislimo o svakom koraku pre nego što ga načinimo.

Život nije video igra, nema pauze i snimanje pozicije, ne može se vratiti unazad i pokušati ponovo. Nekada je samo delić sekunde dovoljan da napravimo glupost koja bi nas mogla skupo koštati.

Ono što možemo - i moramo - da učinimo da bismo to izbegli je da sve vreme budemo apsolutno svesni svog okruženja i svojih ograničenja.

Ništa više. Toliko je jednostavno. Ali ponekad upravo sitnice prave ogromnu razliku.

Na primer, između života i smrti...

Bastionska transverzala 2022. - U cugu!

U vreme kada većina izletnika u prirodi juri za instant uzbuđenjima, lokalitetima čija atraktivnost značajno prevazilazi količinu uloženog napora, planinarske transverzale su oblik aktivnosti koji lagano zamire.

Dok su, kako se čini, samo pešačenje i/ili trčanje na duge staze u prirodi popularniji nego ikad (zahvaljujući raznim ultramaratonima, trejlovima, skajraningu), ideja o prelaženju dugih staza samo zarad prelaska staze (bez teških finišerskih medalja, ITRA bodova, okrepe, žurki...) sve manje deluje primamljivo čak i tradicionalno nastrojenim planinarima.

Zato deluje neverovatno da je u takvoj atmosferi u Srbiji trenutno aktivno petnaestak transverzala, a još neverovatnije da je pre nekoliko godina otvorena jedna potpuno nova staza ovakvog tipa - Bastionska transverzala!

Bilten Putnik, leto 2022.

Ove godine leto je kasnilo nedelju dana; prosto dok nema Putnika ne može ni da se promeni godišnje doba. Ali, sad kad je tu i novi broj elektronskog biltena Planinarskog saveza Vojvodine i leto konačno može da počne!

U novom Putniku se naravno našao i jedan moj tekst (jer kako odbiti odgovornog urednika Vladu Banića kad te lepo zamoli, više puta), ali ovaj put sa moje strane ide i jedan mali presedan: čini mi se da prvi put još od prvih tekstova prenetih u Putniku (a ima tome više godina) šaljem nešto staro godinu dana umesto ganc novih utisaka.

Razlog je banalan - od poslednjih par objavljenih tekstova nijedan mi se ne dopada dovoljno da ga vidim i u Putniku, a iako sam dobio baš dosta pozitivnih komentara na priču sa Koziakasa (po običaju, uglavnom od ljudi za koje nikad ne bih pomislio da čitaju nešto što napišem) rekao sam da to neću više deliti i po tom pitanju nameravam da ostanem čovek od glupih principa.

Dakle, u novom broju Putnika ide tekst o Šomrdi i najvišim vrhovima nacionalnog parka Đerdap. Ako u Srbiji još uvek postoje nedovoljno posećena i istražena planinska prostranstva, to bi moralo biti tamo negde...

Uživajte.