Fruška gora za decu, oktobar 2021.

Mnoga planinarska društva u Srbiji, naročito u manjim sredinama, imaju problem sa sve većom prosečnom starošću članstva.

Društva često osnivaju istomišljenici, okupljeni oko zajedničke vizije i ideje boravka u prirodi, i kako vreme prolazi novi planovi se prilagođavaju sve starijoj ekipi, pa čak i ako u sredini u kojoj društvo deluje ima zainteresovanih mladih članova, oni se brzo okreću ka većim klubovima koji nude dinamičnije i atraktivnije sadržaje.

Nažalost, primeri da se društva u takvim situacijama na kraju gase i prestaju sa radom nisu neviđeni.

Takođe, vrlo mali broj planinarskih klubova aktivno radi sa najmlađima, i kod većine se učešće dece u akcijama svodi na nekolicinu koja prate roditelje na turama koje nisu posebno prilagođene mlađem uzrastu, i to tako uglavnom funkcioniše do puberteta, kada deca koja do juče nisu propuštala akcije počinju da gube interesovanje.

Bilten Putnik, jesen 2021.

Kao i obično, sa smenom godišnjih doba dolazi nam i novi broj biltena Putnik, elektronskog glasila u izdanju Planinarskog saveza Vojvodine.

Dobar deo ove godine nisam pisao ni objavljivao nove tekstove (potrudiću se da to nadoknadim u mesecima koji dolaze), pa tako mojih priloga nije bilo ni u prošla dva broja Putnika. Zato me je glavni i odgovorni Vlada Banić zamolio da se iskupim tako što ću umesto jednog za novi broj poslati dva teksta, a treći (gratis!) mi se nekako sam nametnuo kao logičan deo celine.

Povratak na stranice Putnika, na velika vrata, sledi u nastavku.

Kučke planine

Severoistočno od Podgorice, duž crnogorsko-albanske granice, prostire se Kučka krajina. Surova i nepristupačna visoravan postojbina je jednog od najglasovitijih crnogorskih plemena, po kom je i dobila ime, a neplodna zemlja prošarana katunima i danas je mnogima dom.

Srce te jalove a dične oblasti čini jedna skupina planina oštrih i istaknutih golih vrhova. Neki ih smatraju najzapadnijim delom Prokletija, drugi ih svrstavaju uz obližnje Komove. A one stoje kao zaseban svet, kršne i ponosne kao i sami Kuči.

Crna Gora je prepuna divljih mesta, netaknute lepote. Nažalost, sa sve bržim razvojem planinskog turizma sve je manje onih u kojima možete da uživate u iskonskim pejzažima, i da se makar na trenutak osetite kao sami u celom svemiru.

Jedno od takvih mesta još uvek su Kučke planine.

Asenovo kale

Zvonačka banja, nekada jedan od najvećih turističkih aduta jugoistočne Srbije, danas je napuštena i tužna. Svojevremeno velelepno i luksuzno zdanje hotela "Mir", centralnog objekta banje, potpuno je ruinirano, i umesto da vrvi od života kao osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka banja se svela na prolaznu tačku retkih putnika koji se još uvek služe ovim pravcem između Babušnice i Dimitrovgrada.

Iako je obližnji kanjon Jerme poslednjih godina sve popularniji među ljubiteljima aktivnosti u prirodi, tek poneki od planinara koji u ovaj kraj dolaze pre svega zbog Vlaške planine i planine Greben produži i do Zvonačke banje.

Ono što planinare dovodi ovamo nisu ni termalni izvori ni banjski turizam, već ponajviše vrh Asenovo kale, ne toliko poznat ali vrlo atraktivan vrh koji na malom prostoru spaja istorijske i geografske znamenitosti sa tajanstvenošću karakterističnom za ove predele...

Ruj: Zabranjena slobodna zona

Državne granice često zamišljamo kao neprobojne zidine, kilometre žice ili neprohodne kanjone i gudure. Slika koju imamo u glavi obično nije pitoma planinska livada kojom vijuga kolski put.

A upravo tako izgleda Ruj.

Samo posmatrajući svet sa ovog vrha, ne možemo imati predstavu da je sve oko nas - osim uskog isečka od nekih četrdesetak stepeni ka severu - Bugarska. Linije koje dele ove padine na naše i njihove postoje samo na karti.

Ipak, ova otvorena panorama samo je privid slobode. Ruj, ujedno i naš i njihov, zabranjena je zona. Prava ničija zemlja.

Ali, zar nije svaka zemlja zapravo - ničija?