Bilten Putnik, jesen 2021.

Kao i obično, sa smenom godišnjih doba dolazi nam i novi broj biltena Putnik, elektronskog glasila u izdanju Planinarskog saveza Vojvodine.

Dobar deo ove godine nisam pisao ni objavljivao nove tekstove (potrudiću se da to nadoknadim u mesecima koji dolaze), pa tako mojih priloga nije bilo ni u prošla dva broja Putnika. Zato me je glavni i odgovorni Vlada Banić zamolio da se iskupim tako što ću umesto jednog za novi broj poslati dva teksta, a treći (gratis!) mi se nekako sam nametnuo kao logičan deo celine.

Povratak na stranice Putnika, na velika vrata, sledi u nastavku.

Ruj: Zabranjena slobodna zona

Državne granice često zamišljamo kao neprobojne zidine, kilometre žice ili neprohodne kanjone i gudure. Slika koju imamo u glavi obično nije pitoma planinska livada kojom vijuga kolski put.

A upravo tako izgleda Ruj.

Samo posmatrajući svet sa ovog vrha, ne možemo imati predstavu da je sve oko nas - osim uskog isečka od nekih četrdesetak stepeni ka severu - Bugarska. Linije koje dele ove padine na naše i njihove postoje samo na karti.

Ipak, ova otvorena panorama samo je privid slobode. Ruj, ujedno i naš i njihov, zabranjena je zona. Prava ničija zemlja.

Ali, zar nije svaka zemlja zapravo - ničija?

Greben planina

Na svom najužem delu, tok reke Jerme oivičen je stenovitim liticama koje sežu skoro hiljadu metara u visinu.

S jedne strane nadvija se gromada Vlaške planine, gotovo vertikalnim odsecima nad kojima se širi varljivo pitomo livadsko bilo.

Sa druge - strahovit, naizgled neosvojiv greben.

Greben planina nije ni najviša ni najprostranija u svom okruženju, a opet sve druge planine u okolini deluju spram nje sićušno i bezazleno. Odakle god je gledali, nazubljena kamena kruna ostavlja bez daha.

Koliko god Stara planina već bila afirmisana kao destinacija aktivnog turizma, toliko cela oblast jugozapadno od Pirota još uvek predstavlja prazninu na outdoor karti Srbije. Ali, sa stidljivih manifestacija koje polako počinju da privlače zaljubljenike u planinarenje u kanjon Jerme sve više se širi glas pun strahopoštovanja o planini Greben - planini sa najtežim usponom u Srbiji.

Vlaška planina

Pomen reke Jerme mnogima ne znači ama baš ništa, ali dobrim poznavaocima zavučenih kutaka Srbije samo njeno ime automatska je asocijacija na avanturu.

Jerma izvire na Vlasinskoj visoravni, jedno vreme teče kroz Bugarsku a zatim se vraća u Srbiju i konačno uliva u Nišavu kod sela Sukovo u blizini Pirota. Na svom toku dugom jedva sedamdesetak kilometara na nekoliko mesta se probija kroz stene i gradi impresivne klance, sa liticama visokim i više stotina metara.

Predeo koji se obično naziva kanjonom Jerme oivičen je sa dva uska klanca u kojima se sudaraju dve moćne planine - Vlaška planina i Greben.

Kanjon Jerme, gledano sa planine Ruj:
levo je Vlaška a desno Greben planina

Vlaško ždrelo

Između ta dva tesnaca, koja lokalno stanovništvo naziva Vlaško i Odorovsko ždrelo, smestio se jedan svet koji kao da ne pripada ovim prostorima i ovim vremenima, koji je vekovima odolevao osvajačima a danas i dalje odoleva pošastima masovnog turizma, i kao takav još uvek je idealna destinacija za putnike koji više vole kozje staze od popločanih šetališta i poglede za koje se treba pomučiti od ulickanih vidikovaca sa prostranim parkinzima...

Kanjon Jerme može se sagledati i doživeti na mnogo načina, ali svakako je najupečatljiviji doživljaj baš iz visine.

I dok uspon na Greben planinu važi za tehnički zahtevan i nije preporučljiv za planinare bez ikakvog iskustva, najbolji način za prvo upoznavanje sa ovim krajem upravo je Vlaška planina - divlja, surova, ali i sasvim dovoljno pristupačna za svakoga, i vredna svake muke...

Jadovnički ultramaraton: Ultra po meri planinara

Na listi najpotcenjenijih prirodnih lepota Srbije, planina Jadovnik zauzela bi vrlo visoko, ako ne i ubedljivo prvo mesto. Nepravedno zapostavljena lepotica na krajnjem jugozapadu Srbije večito stoji u senci poznatijih planina u svom okruženju (pomenimo samo Zlatibor i Zlatar), iako po lepoti pejzaža za njima nimalo ne zaostaje.

Uprkos tome što se na padinama Jadovnika nalazi mnoštvo prirodnih i istorijskih znamenitosti (kao što su slapovi Sopotnice, kanjon reke Mileševke i manastir Mileševa), sama planina čak ni među ljubiteljima prirode nije poznata koliko zaslužuje, o široj javnosti i da ne govorimo.

Sirovu lepotu Jadovnika teško je i približiti prosečnom turisti, jer su osim tih nekoliko najznačajnijih lokaliteta njegovi najupečatljiviji prizori od najbližeg koliko-toliko uređenog puta udaljeni dvocifren broj kilometara i može im se prići samo terenskim vozilima ili pešice.

Jedna od manifestacija koja se trudi da upozna ljubitelje pešačenja i trčanja u prirodi sa Jadovnikom je Jadovnički ultramaraton, koji je ove godine (posle prošlogodišnje korona-pauze) održan šesti put.

Tih i nenametljiv, Jadovnički ultramaraton možda ne privlači one koji jure rezultate i dostignuća, ali iz godine u godinu okuplja sve veći broj iskrenih zaljubljenika u duge staze.