Svi putevi vode na Frušku goru

Globalna pošast zvana korona još uvek nije prošla, ali je kretanje (bar po Srbiji) ponovo dozvoljeno. Posle dva meseca sedenja kod kuće, planinari su jedva dočekali da se dokopaju prirode. A gde će Sremci drugde nego na Frušku goru?

Rađanje Fruške gore

Geološka istorija Fruške gore dugo je smatrana kratkom i relativno jednostavnom. Međutim, već prva kartiranja fruškogorske geologije krajem XIX veka otkrila su složenu situaciju punu problema koji su ukazivali na mnogo stariju i kompleksniju građu jedine sremske planine. Sistematska istraživanja u drugoj polovini XX i početkom XXI veka još uvek nisu donela kompletno razumevanje morfoze Fruške gore, ali su doprinela jasnijoj slici o njenom nastanku. Jedan deo pravog blaga predmeta koji svedoče o njenoj istoriji dostupan je javnosti u obliku zbirke pod naslovom "Rađanje Fruške gore".

Zakorači u bajku: Zagajička brda

Za mnoga mesta u prirodi često se vezuju epiteti "fantastična", "bajkovita", "nestvarna", ali što je čovek više upoznaje to više uviđa da je priroda sama po sebi jedna bajka prepuna prelepih prizora koji mogu delovati neverovatno nekome nenaviknutom na napuštanje zone komfora između četiri zida. Pa opet, postoje neka mesta koja svojim izgledom mogu da iznenade i one iskusnije, koji su se nagledali prirode i njenih lepota. Jedno od takvih mesta sigurno su i Zagajička brda, omaleni ali predivni lokalitet u južnom Banatu.

Obedska bara

Prolazeći širokom ravnicom između Srema i Mačve, reka Sava vrluda i meandrira, nimalo ne žureći da se ulije u Dunav. Moćna i samo naizgled mirna reka kao da se hiljadama godina predomišlja kuda da prođe u svojim poslednjim kilometrima, pa na ovom potezu ostavlja za sobom mnoštvo napuštenih rukavaca. U nekima od njih voda se zadržava preko cele godine, pa čine pravi mali raj za barsku floru i faunu, ali i za izletnike. Od jednog takvog rukavca Save nastala je i Obedska bara, biser prirode donjeg Srema.

Na Drini ćuprija

"Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala. Samo na nekoliko mesta rečnog toka njene se obale proširuju u otvorene doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, župne, delimično ravne, delimično talasaste predele, podesne za obrađivanje i naselja. Takvo jedno proširenje nastaje i ovde, kod Višegrada, na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog i uskog tesnaca koji stvaraju Butkove Stijene i Uzavničke planine. Zaokret koji tu pravi Drina neobično je oštar a planine sa obe strane tako su strme i toliko ublizu da izgledaju kao zatvoren masiv iz koga reka izvire pravo, kao iz mrkog zida. Na tom mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona."

Ivo Andrić, "Na Drini ćuprija" (1945)