Homolje iz prvog plana: Mali i Veliki Vukan (grebenom)

Sa mnoštvom raznovrsnih staza za svačiji ukus, Homoljske planine su sigurno jedan od najzanimljivijih planinskih terena u Srbiji. Ali, kad bi od desetina homoljskih vrhova planinari birali najomiljenije, na prvom mestu bi se nesumnjivo našli Mali i Veliki Vukan.

Ovi vrhovi nisu ni najviši ni najlepši na Homolju, ali jesu među najpristupačnijim sa glavnih puteva i - što je bitnije - na maloj kilometraži imaju toliko sadržaja da većini namernika druge homoljske staze nisu ni potrebne.

A osim toga, mogućnost izbora težine uspona (od širokog kolskog puta, preko grebenske ture sa nekoliko tehničkih detalja, do via ferate i alpinističkih smerova) čine Mali i Veliki Vukan atraktivnim za sve ljubitelje aktivnog boravka u prirodi. Zato i ne čudi to što su ova dva vrha praktično sinonim za Homoljske planine, i za mnoge nešto najlepše što Homolje ima da ponudi.

Za klasične planinare, verovatno najbolja kombinacija staza na Malom i Velikom Vukanu je uspon grebenom od česme "Četiri lule" nedaleko od manastira Gornjak i spuštanje širokim putem kroz šumu.

Ove staze pružaju skoro sve što se na jednoj planinarskoj turi može poželeti: stene, šume, livade, fantastične vidikovce, istorijsko-arheološke spomenike, razigrane i blago zahtevne deonice na usponu i lagan silazak za opuštanje na samom kraju.

(Foto: Goran Tile Tintor)

Česma "Četiri lule"

Gornjačka klisura, koju reka Mlava useca između masiva Vukana i Ježevca, istorijski je bila poznata po velikom broju manastira zavučenih među strme i teško pristupačne litice. Osim i danas aktivnih manastira Gornjak i Ždrelo, u podnožju Vukana mogu se videti ostaci još dva manastirska kompleksa - nesvakidašnji manastir Blagoveštenje u stenovitoj okapini i ruševine Мitropolije braničevskih episkopa na samom početku uspona na Mali Vukan.

Mitropolija je bila aktivna od XIV do sredine XV veka, i nakon rušenja nikad nije obnavljana. Danas su na terenu vidljivi temelji dve crkve, obe očigledno u moravskom stilu preovlađujućem u vreme gradnje, kao i delovi konaka.

Arheološka istraživanja i konzervacija kompleksa sprovedeni su tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, ali osim povremenih radova Мitropolija još uvek čeka na ozbiljniju restauraciju...

Ostaci manastira Blagoveštenje

Ostaci Mitropolije

Neposredno iznad ostataka manastira, staza ka Malom Vukanu račva se na dva kraka - jak kolski put vuče na desno, a leva staza (označena na putokazu kao "teška") odmah počinje da vuče strmo uzbrdo slabo utabanim stenovitim puteljkom.

Nazvati ovu stazu teškom sasvim je relativna stvar. Nekoliko mesta gde se treba malo pomoći rukama za izvlačenje preko stene nekima mogu biti nepremostive prepreke, dok će nekima biti samo dodatna zanimljivost na lepoj i upečatljivoj stazi za pravo planinarsko uživanje.

(Foto: Zdravko Bikicki)

Na jednom od najstrmijih detalja (čak ne ni najstrmijem) radi lakšeg penjanja postavljen je lančani gelender, koji kao i obično na ovakvim mestima služi samo kao psihološka ispomoć a u fizičkom smislu ne znači skoro ništa...

(Foto: Svetlana Jovanović)

(Foto: Goran Tile Tintor)

Najzahtevniji deo uspona završava se na platou koji je u XIII veku zauzimalo utvrđenje, nekadašnja prestonica bugarskih velikaša Drmana i Kudelina, dva brata koji su se odmetnuli od bugarskog carstva i uz pomoć vojske sastavljene od Bugara, Tatara, Kumana i raznih nomadskih plaćenika redovno napadali i pljačkali svoje susede. Posle više neuspešnih napada, Drmana i Kudelina su 1291. godine udruženim snagama konačno pobedila braća Dragutin i Milutin Nemanjić, nakon čega se Bugarima gubi svaki istorijski trag...

Od tvrđave koja se nekad smatrala neosvojivom danas stoji samo jedan zid, uz još nekoliko fragmenata na okolnim brdima, koji jednako svedoče o ogromnom strateškom značaju koji je ovo područje imalo pre mnogo vekova i neumitnoj prolaznosti vremena...

Ostaci Drmanove i Kudelinove tvrđave

Dalje uzbrdo ka Malom Vukanu više nema penjačkih uzbuđenja, ali kamenita staza uz samu ivicu grebena otvara prelepu panoramu ka jugoistoku koja je i više nego dobra kompenzacija.

Možda pogledu na zatalasana homoljska brda (od kojih nijedno ne prelazi hiljadu metara nadmorske visine) nedostaju upečatljivi i dramatični oblici, ali ga zato odlikuje neverovatna širina, sve do masiva Beljanice, Kučajskih planina, Velikog krša, a bliži Homoljski vrhovi poput Sumorovca, Vranja i Štubeja deluju kao da se mogu dodirnuti rukom...

(Foto: Goran Tile Tintor)

(Foto: Dragana Ilić)

Sam vrh Mali Vukan nije posebno upečatljiv: u pitanju je mala zaravan na ivici šume koja bi se lako mogla prevideti na stazi da nema natpisa na kamenu sa imenom vrha i nadmorskom visinom.

Pa ipak, Mali Vukan je daleko posećeniji od Velikog. Kojom god stazom krenuli iz Gornjačke klisure, do Malog Vukana ćemo proći sve najatraktivnije lokalitete, pogled sa vrha je lep i većini izletnika je od jedne planinarske akcije i toliko više nego dovoljno.

Mali Vukan (752 m.n.v.)

Staza do Velikog Vukana više nema velikih zanimljivosti. Prvo se kroz šumu spušta stotinak metara do prevoja, a potom nadoknađuje izgubljenu visinu plus još sedamdesetak metara, postepeno se otvarajući ovog puta ka severu i nepreglednim braničevskim ravnicama.

Ipak, pogled sa najviše tačke Velikog Vukana ne razlikuje se mnogo od onog sa Malog, pa i nije toliko neshvatljivo što mnogi odlučuju da na nižem vrhu proglase uspešan kraj svoje avanture. A opet, pravim planinarima će tura bez uspona na oba vrha ostati nedovršena i nedorečena...

U prvom planu Veliki Vukan, u drugom planu Veliki Sumorovac

Iako se i nazad u dolinu može spustiti na više načina, možda je i najbolja opcija izabrati najlakši, širokim kolskim putem kroz šumu, i do podnožja pustiti mozak na pašu.

Prijatna monotonija eventualno se može razbiti izlaskom na skrajnuti vidikovac na otprilike pola puta do dole, odakle se kao na dlanu sagledava dobar deo Gornjačke klisure, ali i skoro čitav greben Vukana. I ako nam do tada to nije bilo jasno, odavde ćemo sigurno shvatiti zašto su baš Mali i Veliki Vukan najomiljeniji od svih homoljskih vrhova, i zašto se o ovim vrhovima istovremeno govori sa fascinacijom i strahopoštovanjem...

(Foto: Zdravko Bikicki)

(Foto: Zoran Udovčić)

Mali i Veliki Vukan nisu najviši vrhovi Homoljskih planina, verovatno ni najlepši ni najatraktivniji, ali to što su mnogima prvi - pa čak i jedini - izbor u tom ogromnom prostranstvu prepunom interesantnih planinarskih lokaliteta nije bez razloga.

Za prvi susret sa Homoljem teško da postoji bolji način, ali ni posle više ponavljanja Mali i Veliki Vukan neće izgubiti svoju draž. Uostalom, kao ni mnogi drugi homoljski vrhovi...

A da bismo ove predele upoznali toliko da možemo da kažemo da ih zaista poznajemo, ni čitav život nije dovoljan...