Kao jedan od najvećih planinskih masiva Srbije, Stara planina je prepuna staza za svačiji planinarski ukus, od laganih šetnji od par sati pogodnih za svakoga do napornih celodnevnih tura namenjenih samo najistrajnijima.
Uspon na Midžor (2169 m.n.v.), najviši vrh srpskog dela Stare planine, mogao bi se svrstati negde između ove dve krajnosti - iako i najlakša varijanta staze sa šesnaest kilometara dužine u oba smera i preko sedamsto metara uspona nije za potcenjivanje u kondicionom smislu, široki put do vrha bez ikakvih tehničkih detalja dostupan je svima bez obzira na iskustvo i fizičku spremnost, a činjenica da ovaj vrh nosi naslov najvišeg u užoj Srbiji čini ga izuzetno popularnim u svako doba godine.
Najlakša staza do Midžora počinje ispod vrha Babin zub (1758 m.n.v.), koji je uprkos zastrašujućem izgledu iz podnožja takođe moguće popeti vrlo lako i brzo a sa vrha pruža izuzetan pogled na nesvakidašnje stenovite formacije, što ga uz Midžor čini najomiljenijim i najčešće penjanim staroplaninskim vrhom.
Manje poznat, i daleko manje posećen, je vrh Dupljak (2033 m.n.v.), drugi po visini nakon Midžora - izolovaniji, strmiji, stenovitiji, i zbog svega toga često zapostavljen od strane prosečnih izletnika. Međutim, upravo to što se do Dupljaka treba malo više pomučiti, na vrhu nema gužve, a pogledi su bar jednako lepi kao sa Midžora, čini ga apsolutno vrednim skretanja sa staze.
Spajanje sva tri ova vrha u jednu stazu daje celovitu sliku ovog dela Stare planine, možda najpitomijeg i najuređenijeg, ali nikako i dosadnog kakvim ga smatraju mnogi planinarski elitisti. Ova staza definitivno nije za svakog, ali će dovoljno blesavima da se odvaže na takav poduhvat pružiti planinarski ugođaj kakav se retko gde može doživeti...
Budući da se nalazi tačno na granici Srbije i Bugarske, Midžor je podjednako atraktivan planinarima sa obe strane, a pored toga što predstavlja najviši zajednički vrh dve države obe strane imaju i sopstveni razlog više za toliku popularnost - za Srbe je to podatak da je Midžor najviši vrh Srbije van teritorije Kosova (zbog čega ga neki nazivaju i uopšte najvišim vrhom Srbije), dok Bugari prosto nadoknađuju vreme izgubljeno tokom skoro cele polovine XX veka, koliko im je trajala zabrana uspona na pogranične vrhove nametnuta od sopstvene komunističke vlasti.
Sa srpske strane na Midžor se može popeti iz dva pravca, od kojih uspon iz sela Topli Do duboko u dolini ispod njegovih jugozapadnih padina važi za jedan od kondiciono najtežih u Srbiji, sa preko 1400 metara kumulativnog uspona na oko devet kilometara staze. Iako slične dužine, uspon od Babinog zuba ipak savladava duplo manju visinsku razliku, pa nije ništa neobično što ovu početnu tačku koristi nesrazmerno veći broj planinara.
Od Babinog zuba, tačnije nekadašnjeg planinarskog doma u podnožju istoimenog vrha, skoro do samog vrha Midžora vodi jak zemljani put, koji se tek u poslednjih par stotina metara pretvara u kamenitu stazu.
U planinarskom smislu, uspon na Midžor od Babinog zuba nije naročito uzbudljiv, a nekoliko sekundarnih vrhova između kojih put vijuga ne pružaju mnogo lepše vizure od onih sa glavne staze da bi im se posvetila veća pažnja...
Pejzaži su i najveća vrednost ovakvih staza, sa pogledima koji se praktično sa svake tačke na stazi otvaraju ka sve četiri strane sveta.
Nekada su ovaj put koristili samo graničari, o čemu danas svedoče samo ostaci napuštene karaule zidane od kamena tik ispod vrha. Od devedesetih naovamo promenilo se mnogo toga, pa osim toga što za uspon na Midžor više nije potrebna posebna dozvola ni sa srpske ni sa bugarske strane, nekadašnjim patrolnim stazama duž graničnih kamenova umesto vojske sada patroliraju samo planinari.
Mada je prolaz preko zamišljene linije na papiru na Midžoru otvoren sa obe strane, zanimljivo je da na ovom potezu nema ilegalnih migranata kao na nekim drugim vrhovima u okolini, možda najviše zbog toga što je Midžor ipak dosta izolovan od najbližih naselja i sa jedne i sa druge strane...
Bilo da za uspon izaberemo dan kad se održava republička planinarska akcija ili neki drugi, potpuno beznačajan datum, retko će se desiti da Midžor imamo samo za sebe.
Oko betonskog obeležja koji označava ujedno i vrh i državnu granicu uvek će biti nekoga, nebitno da li su to apsolutni početnici ili prekaljeni veterani, slučajni prolaznici ili avanturisti koji znaju tačno šta traže. Jezik kojim se na vrhu govori takođe je nebitan, svi se ovde savršeno razumeju...
 |
| PD Pokret Sremska Mitrovica na republičkoj akciji "Stazama Stare planine" |
Dupljak je već drugačija priča. Iako ga od Midžora deli tek nešto više od tri kilometra vazdušne linije, za ovu distancu samo u jednom smeru treba odvojiti skoro sat i po vremena, gotovo jednako koliko jednoj bržoj grupi treba od Babinog zuba do Midžora.
Razlog za to je prilično velika visinska razlika na tako kratkom rastojanju - staza se prvo spušta više od 400 metara do prevoja na koji izlazi i staza sa bugarske strane, a zatim završni uspon savladava skoro 300 metara na manje od kilometra dužine.
U ovome verovatno treba tražiti i razlog zašto planinari, i pored toga što je blizu Midžora, Dupljak kao da namerno izbegavaju... Ali to nije slučaj samo sa našim planinarima - iako je planinarskom domu hiža Midžur (odakle kreću staze ka Staroj planini sa bugarske strane) Dupljak čak i bliži nego Midžor, i Bugari se ipak daleko ređe odlučuju na ovaj uspon.
Koliko su staze ka Dupljaku uhodane vidi se već u prvim metrima od Midžora - dok do Midžora vodi širok put kojim bi se bez problema moglo proći iole moćnijim automobilom (naravno, sa solidnim klirensom), ka Dupljaku vodi obična stazica prosečena kroz kleku, na kojoj planinari koji idu u suprotnim smerovima moraju da se sklanjaju jedni drugima. Mada, s obzirom na to koliko planinara uopšte i ima u ovom delu Stare planine, mimoilaženja skoro i da nema...
Završni uspon je dosta strm ali tehnički nezahtevan, i što se više približava vrhu to je stenovitiji, do poslednjih par desetina metara skakutanja po ogromnim kamenim blokovima koji deluju kao nabacani po malom zaravnjenom platou oko najviše tačke vrha...
 |
| (Foto: Zoran Udovčić) |
Teško je reći da li je vidik lepši sa Midžora ili Dupljaka, a zanimljivo je koliko su im panorame različite uprkos relativnoj blizini i sličnoj orijentaciji vrhova.
Ali, na koju god stranu se okrenuli sa Dupljaka, bilo prema ravnici severozapadne Bugarske sa Dunavom u zaleđu ili nižim severnim obroncima Stare planine, pogled će na kraju uvek privući silovita gromada Midžora na jugu...
 |
| (Foto: Zdravko Bikicki) |
 |
| (Foto: Zoran Udovčić) |
Koliko god bila neutabana, direktna staza između Midžora i Dupljaka pravi je autoput u poređenju sa stazom koja se sa prevoja ispod Dupljaka penje ka glavnom putu koji spaja Midžor i Babin zub.
Pa ipak, na celoj turi koja povezuje ova tri vrha ovo je verovatno najlepša, a sigurno najkoloritnija deonica (ako se zanemare trnje kleke i bockavi listići borovnice u koje su neki delovi staze pomalo zarasli), i prava je šteta što tako malo planinara, svesno ili ne, uskraćuje sebi priliku da uživa na tih neverovatno slikovitih par kilometara.
Ponovnim izlaskom na put prema Babinom zubu staza se ipak ne završava, jer nazad do popularnog staroplaninskog skijališta ostaje još čitavih šest kilometara tabananja, bez uzbuđenja...
Uspon na Midžor od Babinog zuba kompletna je planinarska akcija sam po sebi, i za prosečnog izletnika sasvim dovoljan celodnevni užitak. Kombinacija sa druga dva vrha, jednim ili oba, možda ne predstavlja avanturu kakva se doživljava jednom u životu ali jeste rezervisana za planinare sa malo više kondicije i izdržljivosti, ali i mnogo više ambicije.
Do vrha Babinog zuba može se stići relativno lagano, širokim zemljanim putem sa zapadne strane vrha do gornje stanice žičare skijališta, ili malo teže - strminom uz skijašku stazu koja se spušta niz istočnu padinu okrenutu ka Midžoru. Kojim god pravcem krenuli, od podnožja do vrha ne treba više od dvadesetak minuta, nogom pred nogu.
Sa jedva kilometar i po staze do vrha pri čemu se savladava oko dvesta metara visinske razlike, Babin zub nije naročito veliko planinarsko dostignuće, ali ono zbog čega se vredi popeti i na ovaj vrh nisu puki statistički pokazatelji.
Praktično do samog vrha sagledavaju se samo pitome južne padine, a jednom kad se izađe do najviše tačke Babinog zuba vidik puca ka severu, istoku i zapadu, na Midžor, Dupljak, ogromno prostranstvo koje čini polovinu srpskog dela Stare planine (a jedva delić cele Balkanske planine koja se proteže još čitavom dužinom Bugarske, skoro sve do Crnog mora), ali najbitnije - na fascinantne kamene stubove po kojima je Babin zub i dobio ime, u prvom planu.
Poneki alpinista ili slobodni penjač možda bi se zaleteo i prema nekom od ovih spomenika, ali običnom planinaru i ovakva panorama više je nego dovoljna nagrada za srazmerno malo truda do vrha...
Jedino što još ostaje je spustiti se do podnožja i nagraditi se okrepom i pogledom na pitome staroplaninske džinove, neke dobro poznate a neke koje tek treba da pustimo da nas osvoje...
 |
| (Foto: Zoran Udovčić) |
Sa skoro stotinu imenovanih planinskih vrhova, isto toliko vodopada, bezbroj vidikovaca i mikrolokacija vrednih makar jednog pogleda, Stara planina će uvek privlačiti posetioce najrazličitijih profila - od turista koji se ne udaljavaju od asfalta do iskusnih pustolova spremnih da se zavuku duboko u njena bespuća još uvek neistražena do kraja - i svako od njih će na ovoj lepotici istočne Srbije pronaći doživljaj po svojoj meri.
Nekome ko je do sada nije posećivao jako je teško preporučiti odakle da počne.
Od vrhova, Midžor kao najviši (a ujedno i jedan od najpristupačnijih), ili Babin zub kao najbrže dostupan, prosto se sami nameću kao logičan izbor. Skrajnuti Dupljak retko ko će staviti visoko na listu stvari koje treba obavezno videti na Staroj planini, ali iskreni zaljubljenici u savladavanje visina uživaće u usponu na ovaj vrh možda i više nego na ove poznatije i posećenije.
Popeti se na sva tri ova vrha u jednom danu nije lako, ali nije ni neizvodljivo - za taj podvig potrebno je preći oko 25 kilometara po kombinovanom terenu sa malo preko 1500 metara kumulativnog uspona, što je danas ostvarivo sve većem broju planinara.
Ali, i kad obiđemo sve vrhove u ovom delu Stare planine, jedva ćemo zagrebati površinu svega onoga što ona ima da ponudi namernicima.
Poziv na avanturu i dalje istraživanje njenih lepota, poznatih atrakcija i skrivenih kutaka, ostaće uvek otvoren, i odazvaćemo mu se vrlo rado!
 |
| (Foto: Zoran Udovčić) |
Нема коментара:
Постави коментар