Novogodišnji Bilten Putnik (zima 2022/2023)

Došlo je polako i vreme da se oprostimo od 2022... Bila je ovo jedna blago konfuzna godina, puna iznenađenja i neočekivanih obrta, što nas ipak nije sprečilo da uživamo u svakom trenutku koji smo mogli da iskoristimo.

U prilog svemu tome ide i neka moja lična statistika za godinu na izmaku, koja broji 42 planinska vrha (bukvalno prosek na nivou poslednjih nekoliko godina), od čega samo tri iznad 2000 metara nadmorske visine (baš slabo), ali i samo oko 650 kilometara pešačenja i trčanja po planinama, računajući i Fruškogorski ultraekstremni maraton (134 km) i Bastionsku transverzalu (70 km)... Šta god ja pričao, fali mi treking i kvalitativno i kvantitativno, ali opet lagao bih ako bih rekao da mi ovogodišnji tempo nije prijao...

U 2022. bilo je trenutaka koje ću sigurno dugo pamtiti, kao i onih koje bih voleo da mogu da zaboravim, ali da mogu verovatno ne bih pokušavao da promenim mnogo toga. U tom smislu, godina kao svaka druga...

I onda kao i svake druge godine, na samom kraju dolazi i bilten Putnik, medijsкo sredstvo za promociju planinarstva, ostalih sportova na otvorenom i svega što ima veze sa aкtivnim boravкom u prirodi. Kao šlag na tortu ili prosto kao apendiks, zavisi od toga kako gledamo na celu godinu.

A kao i obično, u Putniku je i jedan moj tekst, ovog puta o Kajmakčalanu, koji možda nije bio među najčitanijima ove godine ali je definitivno jedan od tekstova koji je izazvao najpozitivnije reakcije čitalaca. (Ako nekoga to interesuje, najčitaniji tekst iz 2022. godine je Rtanj na teži način: Sitna stena i Super sever).

U nastavku sledi izvod iz Putnika. Uživajte.

Na planini, na Jelici... (jesenje impresije)

Jugozapadnim obodom Čačanske kotline, kao prirodna granica između Šumadije i starovlaških planina, prostire se planina Jelica. Na prvi pogled neupečatljiv šumoviti greben u senci mnogo poznatijih Kablara i Ovčara, Jelica je čuvenija po četničkim pesmama nego kao planinarska destinacija, ali u krugovima ljubitelja prirode zaslužuje mnogo jaču reputaciju od toga.

Jelica nije planina superlativa, ali ima praktično sve što bi se moglo poželeti na jednom planinarskom izletu: šume, stene, vidikovce, lagane i zahtevne, markirane i nemarkirane staze, i mnogo jedinstvenih mikrolokacija kakve postoje samo ovde i nigde drugde...

Zamak Korvina u Hunedoari

U turističkom smislu, susedna Rumunija bi se mogla bez mnogo razmišljanja nazvati jednom od najpotcenjenijih država Evrope. Planinska prostranstva, primorske destinacije i lepo uređeni gradovi čine je idealnim izborom kako za ljubitelje aktivnosti na otvorenom tako i za klasične izletnike koji traže nešto malo drugačije od najočiglednijih "mainstream" atrakcija.

Jedna od specifičnosti turističke ponude Rumunije su i dvorci Transilvanije, monumentalna zdanja fortifikacione arhitekture karakterističnog gotičkog oblikovanja, koja se po mnogo čemu mogu meriti sa daleko poznatijim dvorcima Bavarske, Loare...

Svaki od preko pedeset transilvanijskih dvoraca zanimljiv je na svoj način, ali ako bi se nabrajalo samo nekoliko onih koji se posebno ističu lepotom, veličinom i utiskom koji ostavljaju u samom vrhu te liste morao bi se naći i zamak Korvina u Hunedoari.

Tometino polje u jesenji dan

Složićemo se svi verovatno da je Srbija zemlja puna prirodnih lepota, ali se ipak ljubitelji prirode u Srbiji često dele u dva tabora - na one koji preferiraju njene zapadne delove i one kojima više leže istočniji predeli.

Nema neke prevelike mudrosti zašto je to tako. Iako oba ova kraja obiluju i divljinama i pitominama, planine zapadne Srbije čine se nekako pristupačnijim, ukroćenijim, i uglavnom evociraju zatalasana mora šume iz kojih tek ponekad sevne neki vidikovac, dok su prva asocijacija na istok surova, nepregledna prostranstva, otvorena dokle god pogled seže.

Pa opet, izuzeci su tu da potvrde pravilo, pa kao što u istočnoj Srbiji možemo zabasati u guste šume tako i na zapadu postoje mesta koja nas preplavljuju svojom širinom i panoramama kojima je granica samo horizont.

Jedno od takvih mesta je i Tometino polje, visoravan u podnožju Maljena koja u sebi spaja najbolje odlike dva dijametralno suprotna kraja Srbije - lako dostupne, lepo uređene staze i konfiguraciju terena koja neodoljivo podseća na mnogo veće i surovije visine...

Mračni turizam: Muzej kraljevskih grobnica, Vergina

Gradić Vergina u severnom delu Grčke postoji jedva malo duže od sto godina, ali prostor na kom je osnovan ima jednu od najdužih tradicija naseljavanja na čitavom Balkanu.

Pre skoro tri hiljade godina, na mestu današnje Vergine nalazio se grad Aigeja (ili Aigai, grčki Αἰγέαι), prva prestonica antičke Makedonije. Fizičkih ostataka Aigeje danas je vrlo malo, ali ono što je od nje došlo do našeg vremena svrstava se među najvrednije arheološke spomenike ne samo u Grčkoj već u celom svetu.

Centralnu tačku kompleksa u Vergini predstavlja Muzej kraljevskih grobnica - drevni tumulus kraljevske dinastije Argijada, u kom se između ostalih nalazi i grobnica Filipa II Makedonskog.

Oni na kojima svet ostaje: Fruška gora za decu, oktobar 2022.

Poslednjih godina u Srbiji je sve popularniji boravak u prirodi, pogotovo planinarenje kao aktivnost dostupna praktično svakome. Ali, iako planinarskih društava i udruženja ima sve više, još uvek nema baš mnogo onih koji ciljano rade sa najmlađom populacijom.

U oktobru 2021. godine planinarski klub Borkovac Ruma prvi put je napravio akciju na Fruškoj gori posebno namenjenu deci, a ove godine uverili smo se da prošlogodišnji odziv nije bio slučajan i da za planinarske ture za decu i u ravnom Sremu itekako ima interesovanja.

Bilten Putnik, jesen 2022.

Jesen je uveliko stigla i kalendarski i meteorološki, ali smena godišnjih doba je kompletna tek sa novim brojem biltena Putnik. Ove jeseni se elektronsko glasilo Planinarskog saveza Vojvodine nalazi pred čitaocima već 120. put, a u novo izdanje je kao i uvek prepuno planinarskih i avanturističkih priča sa svih meridijana.

Oni koji ga već nisu pročitali ranije, u jesenjem Putniku (između ostalog) mogu naći i moj članak o Bastionskoj transverzali u okolini Zaječara, koju smo letos prešli u cugu. U nastavku sledi taj prilog.

Kajmakčalan, mit koji traje. (Juče i danas. Septembar i magla.)

Kopnena granica Grčke proteže se dužinom od preko hiljadu kilometara teško prohodnim planinama koje kao prirodni bedem dele najjužniju balkansku državu od njenih severnih suseda.

Najviša od tih pograničnih planina stoji na međi sa današnjom Severnom Makedonijom. Treća najviša planina Grčke - Voras (ili Nidže, kako je zvana sa suprotne strane granice), daleko je poznatija po imenu svog najvišeg vrha koga jednako zovu i Grci i Makedonci - Kajmakčalan.

Zavidne visine od preko dve i po hiljade metara iznad mora, vrh Kajmakčalan ipak nije značajan u planinarskom smislu koliko predstavlja mesto istorijskog hodočašća, kao poprište jedne od najslavnijih epizoda srpske istorije - Kajmakčalanske bitke.

Tornička Bobija i par vidikovaca (filozofsko-boemsko-pragmatična tura)

Nekim planinarima bitne su samo brojke. Nadmorska visina vrha, kilometraža staze, metri uspona. Što više to bolje. Moram da priznam da sam i sâm nekad govorio da mi se ne isplati da ustajem iz kreveta za manje od petnaest kilometara šetnje.

Ali, planinarenje nisu samo vrhovi i vidikovci, pa ni staze između njih koje ih spajaju. Često je od onoga gde si bitnije s kim si. 

Da mi je pre par godina neko rekao da ću u jednom danu voziti preko petsto kilometara zbog sedam i po kilometara pešačenja, rekao bih mu da nije normalan. Do pre par godina bio bih duboko ubeđen da nije vredno tolikog truda.

Baš takav jedan dan proveli smo na Bobiji (i u putu do nje), u sjajnom društvu. I itekako je vredelo.

Transilvanijski Alpi: Retezat

Kao jedan od najdužih planinskih venaca Evrope, Karpati obuhvataju nebrojeno mnogo pojedinačnih planina i vrhova, od Visokih Tatri na krajnjem severozapadu do Rtnja kao najjužnije tačke. Međutim, srpskim planinarima je obično prva asocijacija na pomen Karpata susedna Rumunija.

Rumunski Karpati (ili Transilvanijski Alpi, kako ih još zovu) nepregledno su prostranstvo teško pristupačnih i negostoljubivih planina, gustih šuma, retkih naselja i surovih kamenih vrhova. Jedan od masiva rumunskih Karpata je i planina Retezat, koju smo imali prilike da posetimo u organizaciji beogradskog planinarskog društva Orfej.

Reč, dve o bezbednosti i odgovornosti na planinarenju

Planinarske krugove u Srbiji poslednjih nekoliko nedelja potresle su vesti o više nevezanih nezgoda sa tragičnim ishodom, čak i na planinama koje se obično ne smatraju zahtevnim i opasnim.

Planinarstvo često podrazumeva izvesne rizike i nesreće se mogu dogoditi svakome, ali možemo da uradimo nešto i kako bismo ih izbegli.

Kod organizovanih planinarskih akcija, prvenstveno je vodič odgovoran za bezbednost grupe, ali on ipak nije dužan da drži planinare za ruku i da brine o svakoj njihovoj stopi umesto njih, i postoje stvari na koje učesnici akcija moraju sami da obrate pažnju.

U vreme kada se sve više ljudi bez prethodnog iskustva okreće planinarenju i boravku u prirodi, dešava se da početnici precene svoje mogućnosti ili potcene uslove okruženja, naročito da zanemaruju ili ne prepoznaju potencijalne opasnosti, što nekad može da ima katastrofalne posledice.

Mnogi zaboravljaju i da uspon na vrh predstavlja samo pola puta. Povratak sa vrha neki smatraju za puku formalnost, ali je u stvarnosti jedan uspon uspešno završen tek na samom kraju staze, dolaskom u smeštaj ili prevoz, a ne na vrhu niti po završetku (samo) najtežih i najkritičnijih delova staze.

Ogromna većina nezgoda na planinarenju (po nekim procenama čak 80-90%) dešava se upravo prilikom silaska, što usled umora i smanjene koncentracije što zbog euforije koja nas čini manje opreznim i zato pri spuštanju sa vrha treba biti još obazriviji nego tokom uspona.

Čak i na najpitomijim planinama i najuređenijim stazama, priroda je mnogo surovija nego što nam se čini, i jako često ne oprašta greške.

Boravak u prirodi obično posmatramo kao rekreaciju i uživanje, ali on podrazumeva i ličnu odgovornost koju niko ne može preuzeti umesto nas. Kako bismo u prirodi bili što bezbedniji, nije neophodno da uvek budemo deo organizovanih grupa ali jeste da sve vreme budemo pažljivi i da razmislimo o svakom koraku pre nego što ga načinimo.

Život nije video igra, nema pauze i snimanje pozicije, ne može se vratiti unazad i pokušati ponovo. Nekada je samo delić sekunde dovoljan da napravimo glupost koja bi nas mogla skupo koštati.

Ono što možemo - i moramo - da učinimo da bismo to izbegli je da sve vreme budemo apsolutno svesni svog okruženja i svojih ograničenja.

Ništa više. Toliko je jednostavno. Ali ponekad upravo sitnice prave ogromnu razliku.

Na primer, između života i smrti...

Bastionska transverzala 2022. - U cugu!

U vreme kada većina izletnika u prirodi juri za instant uzbuđenjima, lokalitetima čija atraktivnost značajno prevazilazi količinu uloženog napora, planinarske transverzale su oblik aktivnosti koji lagano zamire.

Dok su, kako se čini, samo pešačenje i/ili trčanje na duge staze u prirodi popularniji nego ikad (zahvaljujući raznim ultramaratonima, trejlovima, skajraningu), ideja o prelaženju dugih staza samo zarad prelaska staze (bez teških finišerskih medalja, ITRA bodova, okrepe, žurki...) sve manje deluje primamljivo čak i tradicionalno nastrojenim planinarima.

Zato deluje neverovatno da je u takvoj atmosferi u Srbiji trenutno aktivno petnaestak transverzala, a još neverovatnije da je pre nekoliko godina otvorena jedna potpuno nova staza ovakvog tipa - Bastionska transverzala!

Bilten Putnik, leto 2022.

Ove godine leto je kasnilo nedelju dana; prosto dok nema Putnika ne može ni da se promeni godišnje doba. Ali, sad kad je tu i novi broj elektronskog biltena Planinarskog saveza Vojvodine i leto konačno može da počne!

U novom Putniku se naravno našao i jedan moj tekst (jer kako odbiti odgovornog urednika Vladu Banića kad te lepo zamoli, više puta), ali ovaj put sa moje strane ide i jedan mali presedan: čini mi se da prvi put još od prvih tekstova prenetih u Putniku (a ima tome više godina) šaljem nešto staro godinu dana umesto ganc novih utisaka.

Razlog je banalan - od poslednjih par objavljenih tekstova nijedan mi se ne dopada dovoljno da ga vidim i u Putniku, a iako sam dobio baš dosta pozitivnih komentara na priču sa Koziakasa (po običaju, uglavnom od ljudi za koje nikad ne bih pomislio da čitaju nešto što napišem) rekao sam da to neću više deliti i po tom pitanju nameravam da ostanem čovek od glupih principa.

Dakle, u novom broju Putnika ide tekst o Šomrdi i najvišim vrhovima nacionalnog parka Đerdap. Ako u Srbiji još uvek postoje nedovoljno posećena i istražena planinska prostranstva, to bi moralo biti tamo negde...

Uživajte.

Rudnik: Niko zaista ne želi dosadne ture

Zaboravljamo ponekad da planinarenje ne mora uvek da bude avantura. Ne moramo se uvek lomatati po stenju i kamenju ili zavlačiti po bespućima. Ponekad nam treba nešto opuštenije, jedan mali reset.

Posle nekoliko vezanih akcija koje nisu baš išle po planu, poželeo sam jednu laganu turu bez ikakve potrebe za improvizacijom. (Dobro, priznajem, rekao sam dosadnu turu, ali niko zaista ne želi dosadne ture, zar ne?) I kao pravi izbor lokacije Rudnik se sam nametnuo.

Najviša planina Šumadije dovoljno je blizu da ima smisla posetiti je na jedan dan, dovoljno velika da zadovolji naše apetite za pešačenje, puna raznih zanimljivosti (niko zaista ne želi dosadne ture), a opet pitoma i kao stvorena za puštanje mozga na pašu.

Na Rudniku sam ranije bio samo jednom, i to u maglenom zimskom ambijentu u kom nismo uspeli ništa naročito da vidimo, i ostala je želja da ovu planinu obiđemo i u toplije doba godine, i uverimo se u sve njene znamenitosti i lepote koje su tada ostale skrivene od naših očiju. I tako, bez previše najavljivanja, došao je na red i na to...

Koziakas (subjektivni osećaj)

Na nekim mestima ti ostane srce, i poželiš da im se vraćaš iznova i iznova. Za neka mesta ne želiš više nikad da čuješ, a deo tebe će zauvek ostati na njima kao utvara...

Planina Koziakas predstavlja jedan izduženi greben u širem masivu Pinda, koji se pruža pravcem sever-jug zapadnim obodom Tesalije. Najviši vrh Koziakasa dostiže visinu od 1901 metra iznad mora, ali se ne smatra naročitim tehničkim dostignućem.

Ali, to ne znači da ova planina ne može da pruži pravu pravcatu avantura onima koji je traže. Jednu od onih koje će neki od nas uvek pamtiti, mada bismo možda želeli da je zaboravimo...

Ovu priču nisam želeo da napišem. Univerzum mi je, na samo sebi svojstven način, rekao da treba. I onda, evo je...

45. Fruškogorski maraton - dokumentarni film

Dokumentarni film o 45. Fruškogorskom maratonu koji je napravio legendarni dr Slobodan Lalić Dele iz Adaševaca, u kom se sticajem okolnosti pojavljujem kao jedan od glavnih aktera na stazi Ultra ekstremnog maratona (133,614 kilometara dužine, 5954 metra ukupnog uspona).

Moram da priznam da sam koncept shvatao malo drugačije dok smo razgovarali pre maratona, i nisam bio baš oduševljen idejom da me neko prati kamerom na stazi kao da sam Geri Robins ili Kilijan, ali krajnji rezultat je ispao sasvim simpatično i sigurno će mi za desetak godina značiti više nego sada...

Osim toga, čini mi se da je ovo redak primer u svetu ultramaratona da je neko posvetio film autsajderima koji se jure sa limitom umesto onima koji se bore za prva mesta. Lako je navijati za pobednike...

Žao mi je jedino što Zoki, Tile i ja nismo uspeli da ostvarimo svoj naum i pređemo celu stazu zajedno. Prvih par kilometara je obećavalo sjajnu zabavu, onda smo se rasturili kao Bitlsi... No dobro, biće prilike...

Spremite kokice i uživajte u tuđoj muci.

Rtanj na teži način: Sitna stena i Super sever

Prirodne lepote retko kada mogu biti precenjene, ali ako u Srbiji postoji mesto nerealno preuveličane atraktivnosti to je definitivno Rtanj.

Rtanj nije ni najviša planina u Srbiji, ni najteža za penjanje, ne pruža najlepše prizore sa svojih vidikovaca (a da se ne lažemo nema ni oblik pravilne piramide koji mnogi iz nekog razloga umišljaju)... Pa opet, za većinu srpskih planinara Rtanj među planinama Srbije drži neprikosnoveno prvo mesto, postoje planinari koji su ga pohodili i trocifren broj puta (potpisnik ovih redova "tek" tangira dvocifren), a za neke druge planine kao i da ne postoje.

Nije teško zaključiti da jedna tako prostorno ograničena planina, sa prilično malim brojem planinarskih staza, lako može da dosadi izletnicima koji ne vole da posećuju ista mesta iznova i iznova.

Srećom, osim standardnim i dobro utabanim stazama do vrha Rtnja može se stići i nekim pravcima kojima se ređe ide, koji među prosečnim planinarima važe za teške a zapravo su samo malo zahtevniji ali i mnogo atraktivniji od puteva kojima ide većina.

Za najteže staze za uspon na Rtanj važe Sitna stena (direktan pristup severoistočnom padinom) i Super sever (od sela Lukovo do samog kraja grebena Rtnja i dalje grebenom do vrha). Postoji mnogo dobrih razloga zašto se ove dve staze obično ne spajaju u jednu akciju, ali one koji se odvaže na ovaj poduhvat očekuje pravo planinarsko uživanje!

Taorska vrela i Taorska brda, iza atrakcije

Proleće je omiljeno godišnje doba mnogih ljubitelja prirode, koji nestrpljivo čekaju prve toplije dane da ponovo izmile iz gradova. Ipak, niko se proleću ne raduje toliko kao ljubitelji vodopada, vrela i sličnih vodenih pojava koje su u to doba godine u naponu snage.

Jedno od najomiljenijih mesta ovog tipa za prolećni izlet su Taorska vrela, spomenik prirode u podnožju Povlena koji naročito u aprilu i maju privlači posetioce iz čitave Srbije.

Ali, iako su Taorska vrela prizor koji je zaista lepo videti, opšti utisak koji ostavljaju je ipak nekako neubedljiv, nedorečen, i to ne zbog same prirode nego zbog svega onoga što se vidi (ili ne vidi) iza atrakcije...

Avala - Velika očekivanja

Evo jednog potpuno ličnog i krajnje nepopularnog mišljenja: ne volim proleće!

Ne volim vreme koje se stalno menja, ne volim polen, ne volim to što se svi nečemu lažno raduju, a najviše od svega ne volim masovne planinarske akcije kad svi izmile iz kuće posle zimskog sna, sa velikim očekivanjima.

Dva puta smo otkazivali prolećnu akciju na Avali. Dve godine se ljudi raspituju za Avalu kao da je Akonkagva. Otkazali smo i neke mnogo atraktivnije akcije pa za njih niko i ne pita.

Dve godine velikih očekivanja sumirano u sto dva imena na spisku!

Nisam imao tremu kad sam vodio planinare na neke staze koje bi se mogle nazvati zahtevnim i ozbiljnim. Imao sam tremu pred Avalu!

Bilten Putnik, proleće 2022.

Proleće je stiglo na severnu hemisferu, a to znači i da stiže prolećni broj biltena "Putnik".

Udarni prilozi medijskog sredstva za promociju planinarstva, ostalih sportova na otvorenom i svega što ima veze sa aktivnim boravkom u prirodi ovog puta su posvećeni skupštini Planinarskog saveza Vojvodine na kojoj je izabrano novo rukovodstvo saveza.

Lutke sa naslovne strane su odlazeći i dolazeći predsednik PSV, a u novom broju može se pročitati i kratka planinarska biografija novog predsednika - sve ono što nikad niste želeli da saznate o meni, ali niko vas ništa nije pitao...

U drugom planu Homolja: Veliki i Mali Vranj

Kao jedan od brdovitijih a najređe naseljenih predela u celoj Srbiji, Homolje je posebno omiljeno među ljubiteljima planina koje nisu večito u prvom planu.

U poređenju sa najpopularnijim vrhovima istočne Srbije, Homoljske planine ne deluju ni zahtevno ni naročito privlačno, ali samo na prvi pogled. Pravim poznavaocima imena homoljskih visova i čuka itekako znače nešto, ali i među njima postoje neki koji uprkos objektivnoj lepoti večito ostaju u senci drugih.

Među tim zvezdama drugog plana Homolja je i Vranj, krševiti greben koji po atraktivnosti ne samo da ni po čemu ne zaostaje za daleko glasovitijim homoljskim vrhovima, nego ih većinu i prevazilazi. Ali, za Vranj se treba malo više pomučiti jer je manje pristupačan od poznatijih vrhova Homoljskih planina, pa ipak na ovoj turi svaka muka se višestruko nagrađuje uživanjem u raznovrsnim stazama i prelepim vizurama.

Neplanski Povlen. U belom.

Sjajan je to bio plan. Dva i po sata vožnje, dobar makadam od Debelog brda do ispod doma na Bobiji, onda kružić od desetak kilometara i nazad kući pre mraka. Iskoristiti poslednje trzaje zime za laganu šetnjicu. Ali, najbolji planovi miševa i ljudi...

Već na izlazu iz Valjeva brda su počela da se bele. Do Debelog brda smo uveliko bili u oblaku. Makadam preko Jablanika do Bobije potpuno zavejan, neprohodan i pešice a kamoli kolima. Otvaraju se karte, pregledaju trekovi. Dođavola, sve je sad predaleko.

Eto ga Povlen preko puta... Ma daj, opet Povlen. Koji već put?! Ima li neko pametniju ideju? Dakle - Povlen...

Vlasina na teži način: Vardenik, Čemernik, Gramada - zimi

U najhladnije doba godine, neke planinske destinacije su očigledan izbor. Lako dostupne, pune raznovrsnih sadržaja i popularnih atrakcija, bez mnogo truda privlače posetioce izdaleka.

Vlasina nije jedna od njih.

Visoravan u najpasivnijim predelima pasivnog jugoistoka Srbije leti je idealno mesto za bekstvo iz urbane sredine za one koji ne traže mnogo udobnosti. Tokom zime, turisti su ovde anomalija. 

Oni naviknuti na uređena zimovališta ovde nemaju šta da traže. Dve prodavnice (od kojih jedna radi do prvog mraka a druga po pozivu na telefon na koji se niko ne javlja), jedan restoran (koji bira kojim danima radi, a obično ne radi) i dva zamandaljena hotela, to je sve čime raspolaže Vlasina Rid, jedan od centara na obalama Vlasinskog jezera.

Oni manje probirljivi naći će za sebe već neki smeštaj sa par zvezdica od kojih je minimum jedna dobijena na lepe oči, ali jedino što im ostaje od zanimacija su okolne planine, okovane snegom dubokim preko metra koji mesecima niko nije ugazio.

A to je već naše igralište...

Trebević: Zimske razglednice sa olimpijske planine kontrasta

Od četiri sarajevske olimpijske planine, Trebević je najlakše potceniti.

Dok Jahorina i Bjelašnica već duže vreme grade imidž mondenskih skijališta a Igman je više legenda nego stvarna planina, Trebević se često smatra za obično izletište - svojevrsnu sarajevsku Avalu - pogotovo otkako je pre nekoliko godina obnovljena žičara kojom se iz strogog centra za samo desetak minuta stiže do planinskih vidikovaca.

Ali, Trebević je mnogo više od pukog mesta za predah od gradske vreve. To je planina sasvim dostojna poštovanja, prepuna kontrasta - istovremeno pitoma i surova, uređena i netaknuta, opuštena ali i nimalo naivna...

Igmanski marš, osamdeset godina kasnije

Istorija Narodnooslobodilačke borbe na teritoriji bivše Jugoslavije puna je pripovesti epskih razmera, od kojih su mnoge nakon rata poprimile gotovo mitološke dimenzije.

Jedna od takvih epizoda je i Igmanski marš.

U noći između 27. i 28. januara 1942. godine, Prva proleterska brigada prešla je planinu Igman po dubokom snegu i velikoj hladnoći, kako bi zaobišla Sarajevo pod upravom okupatora i stigla do Foče koju su tada držali partizani.

Sećanje na ovaj događaj živo je i danas. Poslednje januarske subote 2022. godine, na Velikom polju na Igmanu obeleženo je osamdeset godina od Igmanskog marša.

Šidski Novogodišnji maraton 2022.

Prvi dan godine po julijanskom kalendaru u trekerskim tefterima rezervisan je za Šidski Novogodišnji maraton. Jedna od najosobenijih trka u prirodi na ovim prostorima poslednje dve godine se, u senci korone, održava sa značajno manjim brojem učesnika, ali beskompromisno i nepokolebljivo kao i uvek.

I četrnaesti januar 2022. privukao je najupornije među domaćim ljubiteljima planinarsko-pešačkih maratona u najzapadnije fruškogorske atare, a nakon prošlogodišnje prinudne pauze ponovo je organizovana i trka na četrdeset dva kilometra.

Ako postoji bolji način da se započne trail sezona, ja ga još nisam saznao.