Druga strana Zlatibora

Neke planine imaju tu nesreću da budu privlačne i dostupne mnogima. A što je neka planina popularnija među širokim masama, to je u kolektivnoj svesti manje doživljavamo kao opipljivu prirodnu lepotu a više kao metaforu nekih apstraktnijih koncepata.

U Srbiji, najočitiji primer ovoga je Zlatibor. Čini se da naizgled većina ovaj park prirode sa istoimenim turističkim naseljem posmatra kao arhetip prekomerne urbanizacije prirodne sredine, pa opet konstantno rastući broj hotela, pansiona, apartmana, svih mogućih i nemogućih sadržaja svedoči da onih kojima Zlatibor predstavlja statusni simbol ipak ima mnogo više. 

Između ove dve krajnosti, stiče se utisak da retko ko gleda Zlatibor dalje od centra naselja i solitera od betona, čelika i stakla, a da gotovo niko ne vidi njegovu drugu stranu, koja je i njegov najveći deo - prelepa, potcenjena priroda, puna vrednosti i zanimljivosti, rezervisana za one koji tačno znaju šta traže, i koji će tamo pronaći i više od toga.

Geografski gledano, Zlatibor bi se pre mogao definisati kao predeo sastavljen iz više izdvojenih planinskih celina nego kao jedinstvena planina. Kao posebne celine raspoređene oko visoravni u kojoj se nalazi glavno naselje jasno se izdvajaju brda koja gledaju ka Tari na severozapadu, grebeni Čigote na istoku i Tornika na jugu, kao i mnoštvo drugih, nižih vrhova i gudura.

Iako svaki od ovih delova zavređuje pažnju, turisti i izletnici najčešće pominju Tornik, što zbog skijališta na njegovim severnim padinama što kao najviši vrh Zlatibora, pristupačan na toliko načina da bi se s pravom mogao svrstati u najposećenije planinske vrhove u Srbiji uopšte.

Većini ipak ostaje nedostupna i nevidljiva druga strana Tornika - njegove južne padine i greben koji se spušta ka zapadu - a upravo to je možda i nešto najlepše što Zlatibor ima da ponudi pravim ljubiteljima prirode.

Pravi planinarski uspon na Tornik počinje iz okoline sela Dobroselica. Do vrha se može doći kraćim putem, stazom koja vodi direktno uz greben, ali je naravno interesantnije ići dužom, dolinom Dobroseličke reke koja krije više zanimljivosti.

Jedna od najvećih prirodnih znamenitosti ovog kraja nalazi se pri samom početku staze: Dobroselička prerast, negde poznata i kao Ječmenska prerast ili Točkovička pećina.

Dobroselička prerast jedini je spomenik prirode ove vrste u celoj zapadnoj Srbiji. Mada u širem okruženju postoje slični otvori u steni, samo u Dobroselici postoji i vodotok (ma koliko slab), kao neizostavan uslov da bi se takvo kameno okno moglo nazvati prerastom.

Ali, uprkos tome što Dobroselička prerast ni po čemu ne zaostaje za daleko poznatijim prerastima istočne Srbije (za koju su ovakvi oblici reljefa mnogo karakterističniji), pa i tome što se do nje bukvalno može prići i kolima, ovo mesto praktično je nepoznato u širim krugovima...

(Foto: Igor Dešić)

Od prerasti do Dobroseličke reke prelazi se brdo, a sam spust do doline nije toliko impresivan (pokoji potočić za preskočiti, poneka kuća i podosta blata) koliko pogled na Tornik.

Najviši vrh Zlatibora tek se odatle doživljava kao pravi planinarski cilj, moćan vrh do kog treba poteći neki put i savladati neku visinu, za razliku od pitomog utiska koji ostavlja kad se posmatra sa severa, iz centra naselja.

(Foto: Igor Dešić)

Sama Dobroselička reka slika je koju nikad ne bismo asocirali sa najurbanizovanijom planinom Srbije.

Sirova, skoro nedirnuta priroda, duboko u šumi do koje ne dopiru zvukovi spoljnog sveta. Skakutanje s kamena na kamen, s jedne obale na drugu. Provlačenje između popadalih grana. Šljapkanje po plitkoj vodi i svežem blatu.

Jedino što bi se moglo zameriti ovoj deonici je da je - prekratka. Vodotok bi se mogao pratiti i dalje uzvodno, koritom takozvanog Dumaće potoka, ali bismo tim odvajanjem sa markirane staze bili uskraćeni za još prizora za koje inače nikad ne bismo poverovali da se nalaze na naizgled toliko pitomom Zlatiboru...

Zavučeno daleko od svakog pomena uređene sredine, južni obronci Zlatibora kriju i jedno minijaturno bigreno vrelo.

Koraćevo vrelo samo je delimično pristupačno i da bi se sagledalo u punoj meri potrebno je malo se probiti kroz rastinje, a koliko je taj pogled zaista vredan zavisi od oka posmatrača. Za prosečnog posetioca Zlatibora nikakav spektakl, ali oni koji uopšte stignu do ovog mesta svakako se ne mogu nazvati prosečnim izletnicima...

A malo iznad vrela izdiže se vertikalan stenoviti zid, terajući nas da se na trenutak zapitamo gde smo to zapravo, u bezizlaznoj divljini van svih civilizacijskih tokova ili jedva desetak kilometara daleko od popločane promenade naše najposećenije planinske destinacije...

(Foto: Goran Tile Tintor)

(Foto: Jelena Arađanin)

Guste šume sa visinom brzo ustupaju mesto širokim livadama, vidici se otvaraju, i deluje da će poslednji kilometar do vrha biti lagana šetnja.

Ali, kako se više primičemo njegovoj najvišoj tački, Zlatibor nam sve više daje do znanja koliko je pun kontrasta: sa lakše strane, izlazak na Tornik je prelak; sa teže, to je jedan pravi planinarski uspon koji zahteva solidnu kondiciju, kamenitom kozjom stazom koja na poslednjih petsto metara dužine savladava čitavih dvesta metara visinske razlike...

Najviši vrh Zlatibora, Tornik (ili drugačije Bandera) jedan je od onih vrhova na kojima svrhu vidimo samo u savladavanju uspona.

Jer, čim kročimo na njegov plato kao da smo uronili u jedan svet u kom važe neka potpuno drugačija pravila, svet u kom je normalno "popeti se" na planinu žičarom, gondolom, autom ili kvadom, svet u kom najviši vrh jedne planine nije dovoljno zanimljiv sam po sebi ako nema još gomilu sadržaja za ublažavanje pandemije nedostatka pažnje...

Svet kojem iskreni zaljubljenici u prirodu nikad neće pripadati...

Tamo gde bi neki od onih koji samo na vrhu vide svrhu proglasili pobedu, planinari znaju da su tek na pola puta.

Ono što ostaje do kraja je spust nazad do početne tačke, ovog puta direktno niz greben Tornika, uskom stazicom koja već posle par stotina metara deluje kao drugi univerzum u odnosu na gužvu na vrhu.

Ali, planinari znaju i da je spust retko kada samo spust, i da na povratku u podnožje nekad treba popeti i na neke vrhove niže od onog glavnog. Na grebenu Tornika ima ih dva, Vrščić i Ravni Tornik.

Možda ova dva vrha nisu atraktivni kao najviši vrh Zlatibora, možda sa njih nema nikakvog pogleda ka dolinama, ali su zato povezani prelepim puteljcima punim zanimljivih prizora, što fantastičnih panorama što sićušnih, efemernih vinjeta pored kojih bi mnogi prošli i ne osvrćući se...

Greben Tornika staza je kojom zaista vredi proći, ne samo zbog toga što takva kakva je uopšte postoji u širem okruženju, već i van konteksta Zlatibora sa svim pozitivnim i negativnim konotacijama.

Ovako lepa i očuvana mesta u prirodi sve je teže pronaći, čak i daleko od najruralnijih sredina a kamoli jedva par kilometara dalje od nagužvanih turističkih lokaliteta. Ipak, reklo bi se da za greben Tornika za sada nema bojazni - ovakve staze su svetlosnim godinama daleko od interesovanja prosečnog posetioca zlatiborskih atrakcija, a za one koji nisu spremni da makar na dva-tri sata protegnu noge potpuno je nedostižna...

Južno od grebena Tornika nalazi se jedan Zlatibor koji mnogi njegovi redovni posetioci nikad neće doživeti - druga strana Zlatibora, i bukvalno i figurativno.

Ne ono što zamišljamo u glavi kad kažemo Zlatibor, već ono što zamišljamo kad kažemo planina.

Neke planine, kao i ljudi, retko kada otkrivaju sva svoja lica odjednom. Ma koliko mislili da ih poznajemo, neka njihova strana ostaće daleko od pogleda, za većinu možda zauvek. A opet, ako uspemo da pobedimo obostranu nepoverljivost i dopremo do te njihove druge strane, gotovo uvek bićemo samo nagrađeni.

Ali, za to ipak moramo makar malo da stisnemo petlju i iskoračimo van zone komfora. Koliko smo spremni na to, tolika će biti i naša nagrada...