U drugom planu Homolja: Veliki i Mali Vranj

Kao jedan od brdovitijih a najređe naseljenih predela u celoj Srbiji, Homolje je posebno omiljeno među ljubiteljima planina koje nisu večito u prvom planu.

U poređenju sa najpopularnijim vrhovima istočne Srbije, Homoljske planine ne deluju ni zahtevno ni naročito privlačno, ali samo na prvi pogled. Pravim poznavaocima imena homoljskih visova i čuka itekako znače nešto, ali i među njima postoje neki koji uprkos objektivnoj lepoti večito ostaju u senci drugih.

Među tim zvezdama drugog plana Homolja je i Vranj, krševiti greben koji po atraktivnosti ne samo da ni po čemu ne zaostaje za daleko glasovitijim homoljskim vrhovima, nego ih većinu i prevazilazi. Ali, za Vranj se treba malo više pomučiti jer je manje pristupačan od poznatijih vrhova Homoljskih planina, pa ipak na ovoj turi svaka muka se višestruko nagrađuje uživanjem u raznovrsnim stazama i prelepim vizurama.

Najkraći prilaz grebenu Vranja je iz naselja Krepoljin, otprilike na pola puta od Petrovca do Žagubice. 

Od centra Krepoljina put vuče na sever, uzvodno duž Krepoljinske reke. Varoška ulica brzo prerasta u običan uzani asfaltni put koji se u jednom trenutku bez najave pretvara u makadam.

Na mestu gde se u Krepoljinsku uliva Komnenska reka, podno litice poznate kao Gavranova stena, put se račva na dva kraka. Proširenje sa strane dovoljno je veliko da se parkira nekoliko automobila, ili čak omanji autobus. To je najdalje što se može doći običnim kolima.

Odavde do Vranja ima još oko sedam kilometara, uglavnom širokim, prašnjavim i izlokanim kolskim putem uz Krepoljinsku reku. Sa suprotne strane, od manastira Vitovnica, prilaz dobro poznat učesnicima velike staze Homoljskog maratona čak dvostruko je duži.

Pogled nam privlače vodopadi, pa svako malo strčavamo u korito da se izbliza divimo igri vode i kamena. I najbeznačajnije kaskade u ovim gudurama impozantnije su od većine fruškogorskih vodopada koje na našoj planini smatramo monumentalnim.

Lepo ozidan izvor Krepoljinske reke idealan je za osveženje od pržećeg sunca poslednjeg martovskog vikenda. Odavde kreće malo jači uspon, ali još to nije ono pravo.

Kroz pravo pravcato groblje automobila (kako? zašto?) prilazimo konačno podnožju grebena Vranja. Nasuprot Velikom stoji vrh Mali Vranj, neugledan i sav zarastao u trnje i šiblje. Nije nam trebalo mnogo mozganja.

Veliki Vranj

Do vrha Malog Vranja nema nikakve staze. Strmina je sva u rastinju koje izbija iz kotrljavog sipara, a čim se teren malo raščisti izbije se na nekakvu stenu po kojoj treba zagrebati i rukama. Na samom vrhu nema ama baš ničega što bi opravdalo ovakve muke - ni pogleda, ni prostora da stane više od troje-četvoro ljudi prosečnog gabarita, o nekom obeležju da ne pričamo.

Mali Vranj

(Foto: Goran Tile Tintor)

(Foto: Zoran Udovčić)

(Foto: Zoran Držaić)

Vrh Mali Vranj (756 m.n.v.)

Spust je naravno zanimljiv koliko i uspon - skijanje po kamenju i lišću, slalom između grana, sa izbegavanjem šarenih nagaznih mina...

Sve ovo je očigledno moguće samo još s početka proleća, dok ne počne da izbija lišće, posle toga je Mali Vranj verovatno potpuno nepristupačan, a verovatno je tako i bolje...

(Foto: Goran Tile Tintor)

Veliki Vranj je već potpuno drugačija priča. Lepo markirana i prokrčena staza vodi do otvorenog, stenovitog grebena, oštro odsečenog prema dolini u podnožju. Vidikovci se ređaju kao na traci.

Poslednji koraci do samog grebena mogu se napraviti travnatom serpentinom ili direktno kratkom, gotovo vertikalnom stenovitom deonicom. Kad sam se prvi put penjao na Vranj, ne sećam se ni da sam video tu lakšu stazu. Sada sam svesno odlučio da je ne gledam.

Pogled na Štubej (na horizontu) i Mali Vranj

Kako god se popeli, stenovita kičma Vranja nagradiće vas sjajnim panoramama. Završnih par stotina metara do vrha je ples po kamenu tačno utvrđenih koraka, uz dosta prostora i za improvizaciju. Pravi kameni džez.

Zanimljivo, najviša tačka Velikog Vranja ima samo jednu malu i neupečatljivu kamenu tablicu sa imenom vrha i oznakom nadmorske visine. Najveće obeležje - kamena pečurka - nalazi se na par metara nižem vidikovcu.

Zatičemo na vidikovcu jednu lokalnu planinarku, koja nam priča o nastanku pečurke - nekadašnji član jednog požarevačkog planinarskog kluba odlučio je da napravi ovaj neobični reper zato što se posvađao sa upravom kluba. Ala im je naudio, mislim se...

Ubrzo se pojavljuje i još lokalaca i vrh/vidikovac postaje tesan za sve. Produžavamo svojim putem, nizbrdo, ali umesto da odmah krenemo nazad ka kolima obilazimo i tri pećine koje nam i nisu baš usput.

Veliki Vranj (884 m.n.v.)

Nije teško zaključiti kako je Hajdučka pećina dobila ime, naročito u kraju toliko bogatom predanjima o borbi protiv Turaka da neki čak i sve ove planine zovu zajedničkim nazivom Hajdučke planine. Teže je poverovati da s obzirom na fizionomiju nema neko živopisnije ime...

Hajdučka pećina

Pogana pećina je još zavučenija, ali i manje upečatljiva. Osim "krovnog prozora" u tavanici i nema se šta videti.

Pogana pećina

Poslednja u nizu, Mijucića pećina, jedan je od pravih skrivenih bisera Homolja - pećina u čijoj unutrašnjosti se nalazi jezerce a na ulazu jako kraško vrelo od kog nastaje Komnenska reka - takoreći tri u jedan.

Kažu da je na planinarskim turama uvek dobra ideja ostaviti nešto najlepše za sam kraj, pa je tako i ova naša homoljska tura završena sa jakim utiscima.

Mijucića pećina (donja) i vrelo Komnenske reke

Pred samu pećinu srećemo ponovo one lokalce sa Velikog Vranja. Kažu nam da malo uzbrdo ima još jedna pećina, "ali nije ništa naročito", dodaju. Gornja Mijucića pećina sa spoljne strane ne obećava, ali tunel se proteže više stotina metara u dubinu, do podzemng jezerceta, zatim se lomi i sužava i vijuga još dublje u utrobu zemlje.

Moj jezik koji nije baš često brži od pameti upravo u tom trenutku odlučuje da ispriča priču o tome kako su prošle godine neki planinari u jednoj takvoj homoljskoj pećini iznenadili medveda, ili je on više iznenadio njih. Da to nije samo urbana legenda potvrđuje i nekoliko snimaka medveda iz okoline, hm, Krepoljina? Brže-bolje odustali smo od daljeg istraživanja. Ipak su visine ono što nas više privlači, tešili smo se...

Mijucića pećina (gornja)

Nazad do kola ispratili smo ceo tok Komnenske reke. Iz jedva tri kilometra planinske reke mogla bi se napuniti puna prikolica smeća.

"To je bacio Rio Tinto", kaže Željko cinično.

"Prosečan srpski seljak je protiv mini hidroelektrana samo zato što suvo korito reke neće odneti praznu flašu kad je baci", razmišljam naglas...

Ali kraj staze nije bio i kraj avanture. Još uvek nas je kopkala i ta Gavranova stena, i dok smo se okrenuli Zoki, Tile i ja (ka-tet) smo već bili na uzbrdici, boreći se sa šibljem i trnjem...

Nekoliko mučnih i blago zakrvavljenih minuta kasnije, stajali smo na stenovitom odseku iznad Krepoljinske reke. Pogled ipak nije bio vredan svih ogrebotina, ali istinska sreća ionako nije na vrhu planine nego u načinu savladavanja litica...

Gavranova stena

(Foto: Zoran Udovčić)

Možda Homoljske planine ne zauzimaju visoko mesto na listi najpopularnijih planinarskih destinacija u Srbiji, ali baš zato ih mnogi toliko i vole. Retko kad ćete ovde zateći gužvu kao na nekom Rtnju ili Tremu, pa i to samo na nekoliko najatraktivnijih i najpoznatijih vrhova.

U drugom planu će ostati vrhovi rezervisani za sladokusce izraženog avanturističkog duha.

Ogromnoj većini planinara Veliki Vranj sigurno neće biti prva (ni treća, peta...) asocijacija na Homolje, ali oni koji su imali priliku da ga upoznaju ceniće ga i više od onih vrhova za koje zna većina.

A za one koji su iz prve ruke upoznali i Mali Vranj i Gavranovu stenu verovatno negde postoji adekvatna dijagnoza...

A ako neko slučajno poželi da obiđe ove vrhove i pećine našom stazom, evo ga i GPS trek: https://www.wikiloc.com/hiking-trails/veliki-i-mali-vranj-i-tri-pecine-99115097