U Crnoj Gori postoji izreka: "Sve planine na jednu stranu, Prokletije na drugu".
Najviši masiv venca Dinarida je kosmos za sebe, sa toliko kontrasta da izmiče svakoj definiciji. Prokletije su i surovi kameni visovi i široke zelene livade, Prokletije su i guste šume i goli krševiti vrhovi, Prokletije su i vertikalne, teško savladive litice, i pitomi vidikovci, i nepregledna bespuća koja se za tri života ne mogu upoznati do kraja.
Dolina Grbaje (ili Grebaje), jezičak Crne Gore isplažen od Gusinja skroz do Albanije, možda je i najbolje mesto za prvi (drugi, treći) susret sa mnogim licima Prokletija - sa zapadne strane izlvija se pitomi greben Volušnice, Talijanke i Popadije, sa istočne se izdiže strahotni, naizgled neprobojni zid Karanfila - dva dijametralno suprotna sveta fascinantna svaki za sebe, koji tek zajedno čine jedinstvenu sliku...
U današnje vreme brzog života, brzih puteva i još bržeg protoka informacija, retki su predeli koja još uvek makar prividno odolevaju uticajima ljudske ruke. Vrhovi prokletih planina na večitoj granici između srpskog/crnogorskog i albanskog univerzuma jedno su od takvih mesta.
U doba kad na nekim od najzahtevnijih planinskih vrhova sveta cveta turizam i u planinarstvu praktično ne postoje nerešeni problemi, teško je poverovati da su neki od vrhova oko doline Grbaje prvi put ispenjani pre manje od pola veka, a za neke se broj puta koliko je ljudska noga na njih kročila može izbrojati na prste jedne ruke...
Za to jeste zaslužna specifična politička situacija i ne uvek dobrosusedski odnosi plemena sa dve strane planine, ali mesto koje Prokletije zauzimaju u opštoj istoriji planinarstva svrstava ih među poslednje savladane planinske predele Evrope. Čisto perpektive radi, u trenutku kad je prvi put ispenjan Sjeverni vrh Karanfila već je uveliko bilo osvojeno 11 od 14 najviših vrhova sveta, a to je bio tek početak istraživanja planinskih pustošija oko doline Grbaje.
Nažalost, Grbaja je danas sve manje romantična bestragija koju pohode samo okoreli pustolovi, a sve više turistička destinacija puna najrazličitijih izletnika među kojima je onih koji će samo sedeti u dolini i diviti se visovima do kojih nikad neće ni pokušati da stignu daleko više od onih avanturistički nastrojenijih koji će ispešačiti makar do nekog najmanje zahtevnog vidikovca. A u neku ruku, to je savršena metafora života.
Uskim i vijugavim putem od Gusinja teško je proći bez mimoilaženja sa drugim automobilima (od kojih mnogima i nije mesto u planini), a iako telefonski signal još uvek ne dopire do doline, uz brzi internet u skoro svakom katunu telefonija nikome i ne treba.
Čak i planinarski dom "Branko Kotlajić" beogradskog društva Radnički (nazvan po pioniru planinarstva i alpinizma u Grbaji pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka), do pre samo par godina pomalo izdvojen i izolovan od ostalih objekata, sada u neposrednom susedstvu ima velik i moderan kafe restoran stalno pun gostiju...
To je današnja Grbaja. Ali, planine su još uvek planine.
Greben Volušnice, Talijanke i Popadije jedan je od najpitomijih, ako ne i najpitomiji deo Prokletija, i to ne samo dela iznad Grbaje nego čitavog masiva.
Beskrajne zelene padine kojima se pristupa ovim vrhovima prizor su na koji nikad ne bismo pomislili na pomen Prokletija, kao potpuno dislociran van konteksta, ali ti pejzaži ipak nisu najveća vrednost ovog okrajka prirode. Ono najlepše što ovaj greben nudi namernicima su pogledi na mnogo okrutnije vrhove koji ga okružuju.
Staza od Volušnice do Talijanke pruža se skoro samom ivicom grebena iznad Grbaje, paralelno sa nemilosrdnim Karanfilima, najnepristupačnijom grupacijom crnogorskih Prokletija.
Dalje ka jugu, sam kraj doline zatvaraju atraktivni ali negostoljubivi albanski vrhovi, koji se takođe penju iz Grbaje, Ropojana i drugih dolina na teritoriji Crne Gore.
Svaki korak otvara nove vizure, tek pomalo drugačije od prethodnih, ali sasvim dovoljno da je jako teško otkinuti pogled i vratiti ga samo stazi.
Jedna od specifičnosti ovog grebena je i jedan sada već istorijski spomenik - granični kamen na onoj zamišljenoj liniji između Albanije i države južnih Slovena koja već više od tri decenije postoji samo u udžbenicima, ako i tamo...
 |
| Vrh Volušnica (1876 m.n.v.) |
 |
| Karanfili |
Na suprotnu stranu od Grbaje, greben se nastavlja ka moćnom grebenu Trojana, po kom je srpski živalj sve do XIX veka čitav ovaj masiv nazivao Trojanskim planinama.
Uopšte, etimologija prokletijskih toponima vrlo je zanimljiva i komplikovana, sa imenima srpskog i albanskog porekla koja se prepliću i pretapaju jedna u druga toliko da se danas za retko koje može sa sigurnošću tvrditi od kog naroda potiče. To važi i za samo ime Prokletija (na albanskom Bjeshkët e Nemuna - "proklete planine"), koje je prvobitno označavalo samo jedan uži pojas Trojanskih planina (moguće upravo taj najnepristupačniji deo između dolina Grbaje i Ropojana kojem pripadaju i Karanfili), ali i za imena mnogih drugih lokaliteta poput Volušnice (Maja e Vajushës), a na kraju krajeva i doline Grbaje koju danas skoro svi zovu isključivo albanskim oblikom Grebaje. Naravno, postoje i suprotni primeri, kao što je visoravan Ljubokuć, što na prvi pogled zvuči autentično srpski/crnogorski ali je zapravo izvedeno iz skoro zaboravljenog albanskog naziva Lugo i kuq - "crveno korito"...
 |
| Vrh Talijanka, 2057 m.n.v. (Foto: Zoran Udovčić) |
 |
| Trojan |
Greben Volušnice, Talijanke i Popadije završava se na zapadnoj strani prevojem Ćafa (što je još jedan primer specifične toponimije ovih krajeva - qafa na albanskom znači jednostavno "prevoj"), sa kojeg se staze spuštaju nazad u dolinu Grbaje ili do susednog katuna Popadija podno Trojana, ali se i penje dalje ka severu prema vrhu Karaula, još jednom tehnički nezahtevnom ali i pored toga prilično skrajnutom vrhu.
Međutim, grebenska staza od Ćafe do Karaule sve je osim lagane šetnje. Dok se u prvih par stotina metara još i može pratiti ugaženi trag kroz travu, kako se odmiče dalje tako put postaje sve nejasniji a rastinje sve jače i neprobojnije, sve dok nestane i poslednja naznaka prolaza a tad je povratak nazad već nemoguć i izbor se svodi na dve alternative: gurati dalje po svaku cenu ili se kako-tako spustiti do doline i pokušati nekim drugim putem, što nije nužno ni lakši ni prohodniji način...
 |
| Karaula |
Kojim god putem prošli, završnica uspona na Karaulu ide istim putem - stazom koja preseca strmu istočnu padinu vrha, malo kroz livade, malo kroz šumu, i na kraju preko vrlo malo stene do prostrane zaravni sa koje se pruža jedna od najširih panorama celog poteza oko doline Grbaje, i oba lica grbajskih Prokletija u jednom pogledu!
Karaula je realno najbliži i najpristupačniji vrh iz doline Grbaje, i to malo muke koliko je potrebno do gore višestruko je nagrađeno fantastičnim vizurama. Zašto onda između dva upisa u knjigu uspona u metalnoj kutiji na vrhu ima i po dva meseca razmaka, pitanje je na koje nije tako lako dati odgovor, ali po svoj prilici pored toliko popularnijih lokaliteta u okruženju Karaula naprosto ostaje van fokusa izletnika...
 |
| Vrh Karaula (1915 m.n.v.) |
 |
| (Foto: Zoran Udovčić) |
Ali, Karaula nije jedini nepravedno zapostavljeni vrh u okolini Grbaje.
Sa suprotne strane doline, među vrhovima Karanfila kojim dominiraju veličanstveni Sjeverni i Srednji vrh i impozantni Očnjak koji je mnogima alfa i omega Prokletija, daleko od pažnje planinara stoji Karanfil Ljuljaševića - kondiciono težak, tehnički ne preterano zahtevan (mada u ovakvom okruženju ne postoje staze za potcenjivanje), sa nekim od najlepših pogleda na čitavim Prokletijama, a opet kriminalno ignorisan od strane ogromne većine planinara koji posećuju ove krajeve...
 |
| Očnjak (2185 m.n.v.) |
O tome koliko je Karanfil Ljuljaševića deo kolektivne svesti u Grbaji dovoljno govori to da se njegovo ime pominje samo na jednom putokazu u dolini, a od malo više od četiri kilometra staze od podnožja do vrha markirano je jedva pola, i to samo donja polovina koja služi i za uspon na Očnjak.
Od odvajanja staze za Očnjak markacije su tek sporadične do pomenute visoravni Ljubokuć, a odatle nadalje i sama staza postaje sve nerazgovetnija i konačno potpuno nestaje na nešto manje od kilometar do vrha, ostavljajući planinare da se sami snalaze kroz jedva prohodni krš, sipar i strme useke do završnog platoa bez ikakvog obeležja, na kom je teško zaključiti čak i koja tačka je zapravo najviša...
 |
| Lažni Dimitrije |
Sav taj trud itekako se isplati, jer je vrh Karanfila Ljuljaševića tačka na Prokletijama sa koje se vidi verovatno najveći broj značajnih stvari i drugih znamenitih vrhova.
Osim najbližih Očnjaka i Sjevernog vrha jasno se razaznaje kamena struktura poznata kao Šuplja vrata ili Mačiji poljubac između njih, kao na dlanu se vide obe doline podno Karanfila - Grbaja i Ropojane i vrhovi sa drugih strana dolina, u daljini se nazire Plavsko jezero, a na horizontu se jasno ocrtavaju najviši vrhovi Prokletija - Jezerski vrh iliti Maja Jezerce u Albaniji i Đeravica na teritoriji Kosova...
 |
| Vrh Karanfil Ljuljaševića (2224 m.n.v.) |
 |
| Grbaja |
 |
| Sjeverni vrh |
 |
| Očnjak, iz ne tako često viđene perspektive |
 |
| Šuplja vrata (Mačiji poljubac) |
 |
| Đeravica |
 |
| Maja Jezerce |
 |
| Zov praznine (Foto: Zoran Udovčić) |
Neshvatljivo je da jedan ovako vredan vrh može biti tako nepopularan među planinarima, ali oni koji dospeju do Karanfila Ljuljaševića (namerno, jer na jedno mesto ovako izolovano od glavnih atrakcija nemoguće je dospeti slučajno) umeće to itekako da cene...
A kao i obično kod ovakvih vrhova, silazak pada teže nego uspon, ne toliko zbog strmog i nezgodnog terena koliko zbog saznanja da povratak sa vrha neminovno označava i povratak u civilizaciju i svakodnevicu...
 |
| (Foto: Zoran Udovčić) |
Prokletije, Trojanske planine ili kako god ih zvali, jedan su od najfascinantnijih planinskih terena Balkana i cele Evrope, sa toliko različitih lica - od dobro utabanih staza do još uvek nedovoljno ili uopšte istraženih terena.
Retko gde je to toliko lako uočljivo kao oko doline Grbaje, gde se mogu naći neki od najpristupačnijih i najposećenijih, ali i najsurovijih i najzahtevnijih prokletijskih vrhova. Zato ovaj komad zemlje nikad neće prestati da oduševljava iskrene ljubitelje prirode, planinare, visokogorce, alpiniste, ali i turiste izraženijih avanturističkih afiniteta.
Sve je manje mesta na kojima se još uvek može osetiti barem naizgled iskonski duh netaknute prirode, a još manje je među takvim mestima onih na kojima se u dva dana mogu ostvariti dva potpuno drugačija doživljaja jedne iste planine.
Nažalost, demon urbanizacije već uveliko lupa na vrata Grbaje, ali visine su mu i dalje van domašaja, i po svemu sudeći ostaće još dugo. Na sreću nas koji planiramo da se vraćamo u ove krajeve i iznova otkrivamo dobro poznate ali i nepravedno zapostavljene vrhove. A ni jednih ni drugih ovde ne nedostaje...
Нема коментара:
Постави коментар