Mnogima je prva asocijacija na Maroko i uopšte sever afričkog kontinenta - pustinja. Od saharskih dina preko nepreglednih prašnjavih dolina do golih visokih planina, zemlje Magreba najčešće zamišljamo kao pustoš i golet, sa tek relativno uređenim naseljima usred ničega.
U takvom okruženju, uvek nas iznenade zelene oaze bogate vegetacijom i najrazličitijim oblicima života, a pogotovo velike reke snažnog toka koje ne očekujemo da vidimo na jednom takvom mestu.
Upravo tako izgleda vodopad Uzud - surova moć vode skrivena u stoletnoj suptropskoj šumi, kojom suvereno vladaju - majmuni.
Tako mnogo nesvakidašnjih prizora na tako malom prostoru čine Uzud jednom od najposećenijih prirodnih atrakcija u Maroku - i to s punim pravom.
Sa oko 110 metara visine, vodopad Uzud najviši je u Maroku i u čitavoj severnoj Africi.
Ali, iako se na mnogo mesta na internetu i u literaturi može pročitati da je to drugi najviši vodopad Afrike uopšte, u realnosti se na toj listi ne svrstava ni u prvih dvadeset. Druga pogrešna informacija koja se ponavlja na mnogo mesta je da se vodopad nalazi na reci El-Abid, dok ga zapravo pravi reka Tisakt, njena pritoka.
Sve ovo ipak ne kvari utisak koji ostavlja vodopad Uzud, pa tako izlet do ovog mesta (koje je udaljeno bar pedesetak kilometara od najbližeg gradskog naselja) vredi svakog odvojenog trenutka.
Ime Uzud, izvedeno iz berberskog "wuzud", moglo bi se ugrubo prevesti kao "mlevenje žita". Istoimeno selo nadomak vodopada ukazuje na to da je ovaj kraj nekada bio pun vodenica, za koje kažu da se još ponegde mogu videti.
Možda bi ih najpre trebalo tražiti u gornjem toku, iznad vodopada, gde pitoma rečica ni ne sluti nailazeći dramatični odsek, nego donjem gde se korito reke Tisakt transformiše u pravi kanjon visokih litica, pun kaskada i virova.
U zemlji koju često zamišljamo kao suvu i sprženu suncem, vodopad Uzud prosto je neverovatna slika.
Pristup vodopadu uređen je sa gornje strane, sa zemljanog parkinga čija veličina ne nagoveštava broj posetilaca koji je moguće zateći na vodopadu u jednom trenutku. Tek kad staza počne da se spušta nizbrdo počinju da se vide i terase restorana, kafići, suvenirnice i gužva na vidikovcima i oko jezerca u podnožju glavnog vodopada.
Ništa od toga ne može da umanji lepotu koja već odavde počinje da se ukazuje. Glavni slap vodopada toliko je moćan da zasenjuje sve ostalo u vidokrugu.
Nakon prvih vidikovaca na ivici stene staza ponovo ulazi u šumu, i jedno vreme se vodopad više ne vidi. Zato su tu uz stazu raspoređeni prodavci suvenira i rukotvorina koje ipak nisu ni toliko originalne ni toliko autentične kao na nekim drugim mestima u Maroku - uglavnom su to stereotipne panafričke figurice od mermera i abonosa, korpe od pletene slame sumnjivog kvaliteta izrade, ali i marame i čitavi marokanski ćilimi koje ovde verovatno niko nikad neće kupiti (i vući na leđima nazad uzbrdo uz vodopad)...
Tu su naravno i kafići sa toplim i hladnim napicima - i neizbežnim sveže ceđenim sokom od pomorandže - iz kojih se pružaju lepi pogledi na podnožje vodopada.
Jezerce u podnožju najživlja je tačka u okolini, sa stenama za poziranje ispred monumentalnog slapa, ispustima sa kojih se može ući u vodu i brčnuti u plićaku i platformom od koje kreću brodići-splavovi koji voze turiste skoro do samog slapa.
Jedina prednost te plovidbe u odnosu na posmatranje vodopada sa obale je to što se mnogo više oseti prskanje hladne vode, ako je nekome to presudno za uživanje...
Međutim, ono što vodopad Uzud izdvaja od drugih sličnih spomenika prirode je velika populacija majmuna od kojih vrve okolne šume! Majmuni - preciznije berberski makaki - zaštitni znak su vodopada, i sve je podređeno njima u tolikoj meri da s pravom možemo reći da smo ovde gosti u njihovom carstvu.
Ali, iako su majmuni mnogima praktično sinonim za afričku faunu, samo prisustvo makakija na ovom podneblju nije uobičajeno. Prirodno stanište makakija je južna hemisfera, i jedina mesta severno od ekvatora gde se mogu videti u prirodi su krajnji sever Alžira, Gibraltar i upravo Uzud!
To što su majmuni Uzuda prirodna rekost privlači još više turista na ionako vrlo atraktivne vodopade.
Toga su naravno svesni i lokalci koji na toj činjenici itekako kapitalizuju, ali ne otvoreno već nekako na kvarnjaka. Na primer, samo fotografisanje majmuna nije zabranjeno, ali za slikanje sa posebno (delimično) pripitomljenim majmunom lokalci traže da se životinji dâ malo hrane - semenke, kikiriki, sveže voće... To možete kupiti na licu mesta, i to za relativno sitne pare, ali ako pokušate da im date istu takvu hranu iz svog ranca to vam neće dozvoliti, uz izgovor da vaš kikiriki (ma koliko bio isti kao taj koji oni prodaju) može smetati delikatnoj majmunskoj probavi, a u tom slučaju nema ni slikanja... Zašto prosto ne istaknu cenu za fotografisanje, to valjda samo oni znaju...
Ipak, ako ova majmunisanja ostavimo po strani, ostaje i dalje više nego dovoljno načina da se uživa u igri simpatičnih primata, pa eventualno i ukrade neki zanimljiv kadar...
Nesvakidašnja kombinacija prirodnih lepota i retkosti, u upečatljivom kontrastu u odnosu na šire okruženje, čine vodopad Uzud odredištem koje bi ljubitelji prirode neizostavno trebalo da uvrste u svoj marokanski itinerar.
Tim pre što je u poređenju sa nekim drugim atrakcijama u ovoj severnoafričkoj državi ovo mesto pristupačnije i fizički i finansijski (sam prilazak vodopadu se ne plaća, a lokalni vodiči uzimaju samo bakšiš), ne zahteva ni mnogo vremena za obilazak, a ono što pruža zaista se ne može videti bilo gde.
Moćni vodopad visok preko sto metara okružen gustom šumom usred pustinje, kojim caruju majmuni - pa gde još postoji nešto slično?!
Нема коментара:
Постави коментар