Bilten Putnik, proleće 2024.

Smena godišnjih doba nije to bez novog broja biltena Putnik. A kako Putnik u poslednje vreme sve češće kasni, navikli smo da kod nas godišnja doba počinju kasnije, pa tako i proleće dočekujemo nedelju dana posle ostatka sveta. Ali, za kvalitetno štivo uvek je pravo vreme.

Prolećni broj elektronskog glasila Planinarskog saveza Vojvodine po običaju je pun priča sa planinarskih akcija i aktivnosti na otvorenom sa svih meridijana, za prekraćivanje vremena do odlaska u prirodu.

A na stranicama novog Putnika je i jedan moj tekst, o manje poznatoj strani najpoznatije srpske planine.

Uživajte.

Druga strana Zlatibora: Greben Tornika

Neke planine imaju tu nesreću da budu privlačne i dostupne mnogima. A što je neka planina popularnija među širokim masama, to je u kolektivnoj svesti manje doživljavamo kao opipljivu prirodnu lepotu a više kao metaforu nekih apstraktnijih koncepata.

U Srbiji, najočitiji primer ovoga je Zlatibor. Čini se da naizgled većina ovaj park prirode sa istoimenim turističkim naseljem posmatra kao arhetip prekomerne urbanizacije prirodne sredine, pa opet konstantno rastući broj hotela, pansiona, apartmana, svih mogućih i nemogućih sadržaja svedoči da onih kojima Zlatibor predstavlja statusni simbol ipak ima mnogo više. 

Između ove dve krajnosti, stiče se utisak da retko ko gleda Zlatibor dalje od centra naselja i solitera od betona, čelika i stakla, a da gotovo niko ne vidi njegovu drugu stranu, koja je i njegov najveći deo - prelepa, potcenjena priroda, puna vrednosti i zanimljivosti, rezervisana za one koji tačno znaju šta traže, i koji će tamo pronaći i više od toga.

Biser Julijskih Alpa: Šta sve možeš na Bledu za jedan vikend

Poslednjih godina, među preporukama turistički najpotcenjenijih destinacija Evrope sve češće se pominje Slovenija, i to s razlogom.

Sa vrlo raznovrsnim pejzažima, od primorskih gradića mediteranskog duha do alpskih visina, reklo bi se da slike iz Slovenije mogu da stoje ravnopravno sa prizorima viđenim u nekim dosta popularnijim državama, pa je tako negde čak nazivaju i "Evropa u malom", a neka od mesta u Sloveniji svrstavaju se među najživopisnija na celom starom kontinentu.

Jedno od takvih odredišta je i Bled - "biser Julijskih Alpa" - jedinstvena kombinacija prirodnih lepota, stvorenih vrednosti i prijatne, opuštene atmosfere koja čini ovu najveću turističku atrakciju Slovenije mestom koje stvarno vredi posetiti i doživeti.

Memorijal Ignjata Pavlasa

Tradicionalne planinarske akcije mogu se rangirati na više načina: od najstarijih ka najmlađim, od najmasovnijih do najmanje posećenih... Ali, neke imaju višestruki značaj koji nadilazi puke numeričke pokazatelje i kao takve često se mogu posmatrati samo u sopstvenom kontekstu, bez poređenja sa drugim manifestacijama.

Takvo posebno mesto u kalendaru tradicionalnih akcija Planinarskog saveza Vojvodine ima Memorijal Ignjata Pavlasa - manje zbog toga što ova akcija otvara planinarsku sezonu u Vojvodini, a više zato što je posvećena sećanju na čoveka koji se smatra utemeljivačem vojvođanskog planinarstva.

Homolje iz prvog plana: Ježevac, Kozjim grbom

Mnoge planine u Srbiji, ma koliko pitome, imaju tu jednu stazu o kojoj se raspredaju prave planinarske bajke. Nazvali ih napornim, zahtevnim ili opasnim, zajedničko im je to što su navodno nedostupne baš svima, pa tako planinari koji i pričaju o njima te preuveličane priče dižu sebi rejting u očima drugih, koji su se na iste vrhove penjali nekim lakšim, "običnijim" stazama.

Ta svojevrsna planinarska mitologija obuhvata uspone na Rtanj preko Sitne stene, na Kablar preko Noževa, na Stolove iz doline Ibra, ali i na Ježevac, jedan od najomiljenijih vrhova Homoljskih planina, preko stenovitog grebena koji lokalci zovu Kozji grb.

Za stazu preko Kozjeg grba planinari često kažu da je izuzetno strma, divlja i u većem delu godine prepuna otrovnih zmija, pa zato nije ništa čudno što za uspon na Ježevac obično biraju neke druge pravce. Ali, u kasnu jesen i suvi deo zime, kad se nabujalo rastinje povuče a gmizavci uđu u stanje brumacije, uspon na Ježevac Kozjim grbom prava je planinarska poslastica - kratka staza za kratke dane, za pravo planinarsko uživanje.

10 godina

Prema nekim istraživanjima, prosečan životni vek jednog sajta na internetu iznosi oko dve i po godine, a među sajtovima sa najkraćim očekivanim trajanjem su blogovi - tek nešto više od godinu dana.

Jedanaesti januar je za mene značajan datum iz mnogo razloga, između ostalog i zbog toga što sam na taj dan započeo avanturu zvanu perpetuuM Mobile blog, koja traje evo već punih deset godina!

Da budem iskren, u početku nisam imao skoro nikakvu viziju kako bi taj blog trebalo da izgleda i čemu bi sve trebalo da bude posvećen. Prvih godina bilo je tu sadržaja koji su meni bili zanimljivi ali za koje sada znam da realno malo koga drugog interesuju (pre svega arhitektura i istorija umetnosti; čovek se uči dok je živ), da bi blog postepeno prerastao u planinarsko-pešačko-putopisnu hroniku sa akcentom na doživljaj iz prve ruke, bez senzacionalizma, bez maske, bez filtera; na internetu ionako ima previše stranica koje šminkaju realnost do neprepoznatljivosti.

Ne znam da li je i koliko blog promenio moj život, ali je sigurno da sam zahvaljujući celoj toj priči upoznao mnogo dobrih ljudi i posetio mnogo lepih mesta za koje verovatno nikad ne bih ni čuo da se nisam na ovaj način otvorio za neke nove vidike. Ne smatram sebe uspešnim blogerom (ne smatram sebe ni stvarno dobrim blogerom što se toga tiče), ali smatram za uspeh to što s vremena na vreme sretnem nekoga kome ovo što radim zaista znači nešto, u bilo kom smislu. I zadovoljan sam, ako se to računa.

Hvala svima vama koji sve ove godine činite da ova priča traje. Nikad nisam pisao samo zbog publike, ali bez čitalaca bi sve ovo bilo pričanje u prazno, a praznih priča je na internetu ionako previše.

Razmišljao sam i o nekom prigodnom poklončiću za ovu priliku, ali valjda je dovoljno i to što već deset godina dajem sve ovo od sebe, sviđalo se to nekome ili ne. I ne nameravam da prestanem. Opet, sviđalo se to nekome ili ne...

Za prvih deset godina, i još onoliko koliko nas Put bude trpeo.

Bilten Putnik, zima 2023.

Iako je kalendarska zima počela pre deset dana, vreme napolju još uvek izgleda kao kasna jesen, i po svoj prilici snežne čarolije ćemo morati još malo da sačekamo.

Ali, nema više čekanja na novi broj biltena Putnik, koji nam je u poslednjim satima 2023. godine glavni i odgovorni urednik Vlada Banić ubacio u inbokse kao Deda Mraz u dimnjak, u pravo vreme za čitanje i uživanje preko praznika.

Kao i obično, u novom Putniku i jedan moj tekst - o Đeravici kao bivšem najvišem vrhu Srbije (doduše, pisan još letos ali mislim da je dovoljno evergreen, da ne kažem zimzelen, da se čita i u zimskom ambijentu), a pored njega još mnogo tekstova stalnih i omiljenih pisaca priča sa planina i svih meridijana, za razbijanje dokolice i novogodišnjeg mamurluka.

U nastavku sledi moj prilog u zimskom Putniku. Uživajte.

Međunarodni dan planina 2023.

Od 2003. godine, 11. decembar se obeležava kao Međunarodni dan planina, prema odluci Generalne skupštine Ujedinjenih nacija koja je ustanovila je ovaj dan na inicijativu Organizacije za hranu i poljoprivredu (Food and Agriculture Organization - FAO), sa ciljem podizanja globalne svesti o značaju planina i ukazivanja na izazove sa kojima se suočavaju planinske oblasti.

Svake godine Međunarodni dan planina posvećen je drugom problemu, a ovogodišnja tema je obnavljanje planinskih ekosistema, u skladu sa Decenijom obnavljanja ekosistema 2021-2030 Ujedinjenih nacija, koju sprovode FAO i Program životne sredine Ujedinjenih nacija (UN Environment Programme - UNEP), a čija ideja je ubrzanje obnove svetskih ekosistema kroz politički aktivizam, naučna istraživanja i finansijska ulaganja.

Nažalost, u Srbiji se Međunarodni dan planina ne obeležava zvanično, ni pod okriljem Organizacije Ujedinjenih nacija niti pod bilo kojom drugom relevantnom institucijom. Sve nezvanične objave na ovaj datum svode se na prazne floskule iz oblasti planina i planinarstva u najopštijem smislu bez osvrta na aktuelne godišnje teme ili osnovnu ideju FAO, što je posebno poražavajuće s obzirom na ovogodišnju temu koja u Srbiji ne postoji ni na teoretskom nivou, štaviše iz dana u dan smo svedoci sve intenzivnije degradacije prirode Srbije, od čega nisu izuzete ni planinske oblasti.

Forsiranjem isključivo sportske dimenzije planinarstva, mnoge planinarske organizacije u Srbiji potpuno zanemaruju ekološke aspekte boravka u prirodi, neodvojivog od planinarstva kao aktivnosti, koji su osnovni preduslov za stvaranje i očuvanje planinarskih terena.

U kontekstu Međunarodnog dana planina 2023. godine, da bi došlo do obnavljanja planinskih ekosistema potrebno je prvo zaustaviti njihovo uništenje i prekomernu eksploataciju, u šta bi planinarske organizacije morale da se uključe u mnogo većoj meri nego do sada, bilo kroz konkretne akcije ili samo podizanje svesti o problemima sa kojima najšira javnost možda nije dovoljno upoznata.

Bez zdravih planina ne može se razvijati ni zdravo planinarstvo.

A ako nekad u budućnosti dođemo do toga da obnavljanje planinskih ekosistema u Srbiji postane sistematsko a ne na nivou izolovanih i prostorno strogo ograničenih slučajeva, i mnogo više primenjeno u praksi nego u frazama, onda možemo jedni drugima da čestitamo svakog dana...

Kablar, Eleninom stazom (do onog što je ostalo od vidikovca)

Mada o tome ne postoji zvanična i opšte prihvaćena evidencija, obično se uzima da u Srbiji ima oko 160 planina i 3000 planinskih vrhova. Ovčarsko-kablarska klisura obuhvata tek nekoliko (pored Ovčara i Kablara tu su i Debela gora, Orovica i još par nižih i manje poznatih brda), ali se sa vidikovaca iznad Zapadne Morave pružaju neki od najlepših prizora u centralnoj Srbiji.

Planina Kablar ima dva vrha, oba bez nekog posebnog vlastitog imena. Viši, "pravi" vrh na 889 metara nadmorske visine malo je skrajnut u odnosu na većinu markiranih staza, tako da ga ređe posećuju i planinari, a većina urbanih izletnika ne zna ni da postoji. Drugi vrh, koji lokalci nazivaju i "komercijalnim", niži je tek četiri metra i nekada je bio poznat po fantastičnom pogledu, pre svega na meandre Zapadne Morave.

Danas, niži vrh Kablara je gradilište, reljefa izmenjenog do neprepoznatljivosti i pogleda zaklonjenog zaštitnim ogradama i priručnom nadstrešnicom sklepanom od dasaka i cirade.

Na najlepšem vrhu jednog od najlepših predela Srbije počinje gradnja ružne skalamerije od čelika i stakla koja nije potrebna nikome osim onih čija noga ovde nikad nije kročila, sa panoramskom terasom, info centrom, kafićem, asfaltnim putem i parkingom za desetine automobila, po državnom projektu u predelu pod strogom zaštitom iste te države.

Instant priroda za one koji bi voleli da odu u prirodu, ali tako da zapravo ne odu u prirodu...

Homolje iz prvog plana: Mali i Veliki Vukan (grebenom)

Sa mnoštvom raznovrsnih staza za svačiji ukus, Homoljske planine su sigurno jedan od najzanimljivijih planinskih terena u Srbiji. Ali, kad bi od desetina homoljskih vrhova planinari birali najomiljenije, na prvom mestu bi se nesumnjivo našli Mali i Veliki Vukan.

Ovi vrhovi nisu ni najviši ni najlepši na Homolju, ali jesu među najpristupačnijim sa glavnih puteva i - što je bitnije - na maloj kilometraži imaju toliko sadržaja da većini namernika druge homoljske staze nisu ni potrebne.

A osim toga, mogućnost izbora težine uspona (od širokog kolskog puta, preko grebenske ture sa nekoliko tehničkih detalja, do via ferate i alpinističkih smerova) čine Mali i Veliki Vukan atraktivnim za sve ljubitelje aktivnog boravka u prirodi. Zato i ne čudi to što su ova dva vrha praktično sinonim za Homoljske planine, i za mnoge nešto najlepše što Homolje ima da ponudi.

Kapri: 7 istina i zabluda o najglamuroznijem ostrvu Italije

Kad su u pitanju morske destinacije, mnogi preferiraju ostrva u odnosu na letovališta na kopnu. Iako to nije pravilo, ostrva obično odlikuje dramatičniji reljef koji povećava njihovu atraktivnost, ali i veći troškovi transporta usled čega su generalno skuplja za boravak, pa se tako letovanje na nekim ostrvima smatra više znakom prestiža nego pukim odmorom.

Osim Sicilije i Sardinije, ostrva Italije uglavnom su mala, i samim tim dostupna manjem broju posetilaca, što neka od njih čini elitnim odredištima i neostvarenim snom mnogih turista, a za verovatno najglamuroznije italijansko ostrvo važi Kapri, čije samo ime odmah asocira na letnje uživanje.

Međutim, realnost ovakvih destinacija često se razlikuje od ugleda koji im prethodi, pa ni Kapri po tome nije izuzetak. Tako je vremenom o ovom ostrvu stvorena slika puna zabluda, koje su davnih godina širene prepričavanjem i preterivanjem a danas se samo podgrevaju ušminkanim objavama na društvenim mrežama.

A jednom kad kročimo na njegovo tlo, Kapri neke od njih sam razbija, ili potvrđuje...

Bilten Putnik, jesen 2023.

Čini mi se da je ove godine svaki broj biltena Putnik malo kasnio, a zna se da novo godišnje doba ne može da počne bez jednog od najvećih zbornika tekstova na temu aktivnog boravka u prirodi na ovim prostorima. Zato se i leto malo produžilo, na radost onih koji ga vole (i na žalost nas koji volimo jesen), ali sad kad je Putnik konačno stigao može da se dogodi i smena godišnjih doba...

Za podsećanje na najtoplije godišnje doba, u novom broju je i jedna moja topla letnja priča, sa ukusom peska u ustima. U nastavku sledi par stranica Putnika. Uživajte?!

Jedi, moli, voli, navijaj: Šta sve možeš u Napulju za nekoliko dana

Sa gradovima prepunim sadržaja i istorijskih znamenitosti, Apeninsko poluostrvo predstavlja idealan izbor za ljubitelje city break putovanja. Živopisni Napulj jedna je od najatraktivnijih destinacija ovog tipa, i svakodnevno privlači hiljade posetilaca željnih mediteranskog duha, romantične atmosfere i gastronomskih užitaka.

Ali, stvarni Napulj potpuno je drugačija priča od našminkanih dvodimenzionalnih prikaza iz turističkih brošura - to je jedan živ grad sa mnogo vrlina i još više mana, u kom će nespremni putnik doživeti kulturni šok pre nego blaženstvo, grad u koji je teško zaljubiti se na prvi pogled ali koji će putnicima otvorenog duha umeti da se zavuče pod kožu i ostavi svoj trag čak i za samo nekoliko dana...

Risi: Iz Poljske u Slovačku kroz srce Tatri

Sa više od dvesta vrhova iznad 2000 metara nadmorske visine (od čega oko trideset preko 2500 metara), Visoke Tatre su jedan od najimpresivnijih planinskih venaca Evrope, kojem bi se bukvalno mogao posvetiti čitav život.

Ali, u savremeno doba hroničnog nedostatka vremena retko ko osim lokalnog stanovništva može sebi da priušti luksuz da ih obilazi duže od nekoliko dana ili eventualno nedelja, a kako je jedno ovakvo prostranstvo nemoguće iole bolje upoznati u tako kratkom roku iz plejade zanimljivih i atraktivnih lokaliteta izdvajaju se neki koje neizostavno treba uvrstiti u tatranski itinerar, naročito prilikom prve posete ovim krajevima.

Jedno od takvih mesta je i Risi - masiv u samom srcu Tatri, sa stazom koja pravi možda i najbolji presek kroz sve ono što Visoke Tatre imaju da ponude namernicima: šume, stene, jezera, vidikovce, vodopade, planinarske domove, dugo pešačenje, lagane tehničke detalje i na sve to - dva vrha u dve države.

Teško da se na jednoj pravoj planinarskoj akciji može poželeti još nešto.

Stolovima u pohode

U poređenju sa turistički popularnim destinacijama na istoku i zapadu, planine centralne Srbije često ostaju u drugom planu. Dok će i najslabije informisan prolaznik umeti da nabroji više toponima uz istočne i zapadne granice, planine više povučene u unutrašnjost od najznačajnijih puteva manje su poznate čak i u širim krugovima ljubitelja prirode.

Među ta nepravedno zapostavljena odredišta ubrajaju se i planine oko reke Ibar, koje bi se po mnogo čemu mogle svrstati među najlepše u Srbiji.

A verovatno najbolje mesto za početak istraživanja ovog kraja su Stolovi - planina narcisa, konja i osunčanih livada.

Đeravica: Bivši najviši vrh Srbije

Na Đeravicu, drugi vrh po visini u čitavom vencu Prokletija, planinari iz Srbije najčešće pristupaju od crnogorskih katuna, najdužim i najtežim mogućim putem, iz razloga koji su sve osim planinarski. Možda je to nekada bio samo planinski vrh, ali danas je pre svega politički simbol.

Na jednom papiru, država u kojoj se nalazi Đeravica i dalje se zove Srbija. Na drugom, zove se Kosovo.

Zato Đeravica danas privlači mnoge koji osim čisto planinarskih gaje i drugačije, prizemnije motive. Nekima je od uspešnog izlaska na vrh bitnije da razviju zastavu ili ispišu nacionalističku poruku u knjizi uspona ili na betonskom stubu koji označava najvišu tačku.

A na terenu, tamna krševita brda ne poznaju nacionalne distinkcije. Ali, malo koji pohodnik ume da se mentalno izmesti dovoljno da ih tako i posmatra...

Bilten Putnik, leto 2023.

I ove godine leto malo kasni za kalendarom... Ali, kad su već stale dosadne kiše koje su natopile skoro ceo jun, za smenu godišnjih doba čekao se samo bilten Putnik.

Izgleda da ovo proleće nije bilo toliko inspirativno za putopisce, pa ovaj broj elektronskog glasila Planinarskog saveza Vojvodine em što je kasnio nekoliko dana em što je po obimu manji od nekoliko poslednjih brojeva...

Iskreno, za ovaj broj nisam ni planirao da šaljem nešto od priloga. Naravno, planinarilo se kao i obično, ali pošto gledam da bar za Putnik pišem o mestima koja nisu toliko u fokusu domaćih planinara činilo mi se nekako suviše passé da objavljujem tekstove o turama na mnogima dobro poznatoj Šar planini ili Atlasu koji možda zvuči kao egzotična destinacija ali ga godišnje poseti sigurno nekoliko stotina planinara iz Srbije i regiona, a neki su i pisali o njemu poslednjih godina...

Ipak, nagovoren od strane glavnog i odgovornog urednika Vlade Banića, morao sam da ličnim primerom privučem i druge autore da malo više naoštre olovke - a i da doprinesem kvantitetu - pa tako u novom Putniku možete pročitati čak dva moja teksta...

U nastavku slede stranice Putnika sa mojim prilozima.

Na ramenima marokanskog titana (Sremske novine, 5.7.2023.)

Članovima rumskog planinarskog kluba "Borkovac" jun 2023. godine obeležila je tura u Maroku, krunisana usponom na najviši vrh severne Afrike - Džebel Tubkal na planini Atlas.

Najveći visokogorski uspeh rumskog kluba (pojedinci su imali i bolje rezultate, ali u organizaciji drugih klubova) zasluženo je privukao pažnju lokalnih i regionalnih medija, među kojima su naravno i Sremske novine. Oduvek sam govorio da čovek može da smatra da je uspeo u životu kad izađe u Sremskim novinama (a da to nije na strani sa čituljama), ali koliko puta su rumski planinari uspeli u životu polako već prestajem da brojim...

Izvod iz novina sledi u nastavku.

Zahvaljujem se Sofiji Belotić na čiju inicijativu se moj tekst našao i u najtiražnijem listu Srema, kao i na tome što ga je redigovala i skratila po meri prosečnog čitaoca, da se baš ne pretvori u feljton...

Kao i obično, integralnu verziju sa mnogo više fotografija možete pročitati na blogu, na sledećoj adresi: https://www.perpetuummobile.blog/2023/06/visoki-atlas.html

Do nekog sledećeg uspeha u životu.

Uzud: Vodopad u carstvu majmuna

Mnogima je prva asocijacija na Maroko i uopšte sever afričkog kontinenta - pustinja. Od saharskih dina preko nepreglednih prašnjavih dolina do golih visokih planina, zemlje Magreba najčešće zamišljamo kao pustoš i golet, sa tek relativno uređenim naseljima usred ničega.

U takvom okruženju, uvek nas iznenade zelene oaze bogate vegetacijom i najrazličitijim oblicima života, a pogotovo velike reke snažnog toka koje ne očekujemo da vidimo na jednom takvom mestu.

Upravo tako izgleda vodopad Uzud - surova moć vode skrivena u stoletnoj suptropskoj šumi, kojom suvereno vladaju - majmuni.

Tako mnogo nesvakidašnjih prizora na tako malom prostoru čine Uzud jednom od najposećenijih prirodnih atrakcija u Maroku - i to s punim pravom.

Ait Ben Hadou: Utvrđeni grad u srcu berberske zemlje

Svaka destinacija koju možemo posetiti na ovoj našoj maloj planeti, blizu ili daleko, ima neki svoj specifičan duh koji možemo doživeti na mnogo načina: kroz priče, tradicije, umetnost, hranu... Međutim, često nam o prošlosti nekog mesta i načinu života ljudi koji tu žive bolje od bilo čega drugog govori univerzalni jezik arhitekture.

Ait Ben Hadou, utvrđeni grad u istočnom podnožju planine Atlas, izuzetan je primer fortifikacione arhitekture marokanskih Berbera, i kao takav upisan je na listu Svetske baštine UNESCO-a, kao jedan od devet takvih lokaliteta na teritoriji Maroka.

Iako ne predstavlja turističku atrakciju u rangu nekih drugih mesta u Maroku, Ait Ben Hadou pruža fascinantan uvid u berbersku istoriju, i za putnike željne autentičnog doživljaja nezaobilazna je stanica na putu ka pustinjskim kampovima na obodu Sahare.

Usta puna peska: Erg Čebi, marokanska Sahara

Među raznovrsnim prirodnim ambijentima Maroka i najprekaljeniji putnik pronaći će nešto što ne može videti na mnogo drugih mesta. Bilo da su to visoke kamenite planine, talasi okeana ili suptropska prostranstva, svako ovde može doživeti nešto nikad ranije viđeno, a među omiljenim izletima iz gradskih centara su i putovanja u peščane pustare dublje ka unutrašnjosti afričkog kontinenta.

Marokanski ergovi - oblasti potpuno prekrivene peščanim dinama - najnegostoljubivije su oblasti u ovoj severnoafričkoj državi, ali ih upravo to čini privlačnim turistima željnim egzotičnih pejzaža.

Većina ergova u Maroku izolovana je daleko od stalnih naselja, ali se jedan ipak našao dovoljno blizu ljudskoj infrastrukturi da postane omiljena destinacija za one koji žele da osete bar delić duha Sahare - Erg Čebi nalazi se nadomak gradića Merzuga, skoro na samoj granici sa Alžirom, i namernicima nudi instant iskustvo najveće peščane pustinje na svetu u malom...

Na ramenima marokanskog titana: Visoki Atlas

U evropskoj planinarskoj tradiciji, četiri hiljade metara nadmorske visine često se smatra granicom koja razdvaja ozbiljne planinare od šetača i rekreativaca. Alpski vrhovi okovani večitim snegom i ledom, nedostižni baš svakome, večito su raspaljivali maštu onih koji gledaju iz doline, a uspešni usponi iznad te nevidljive ravni i danas izazivaju divljenje i poštovanje.

Ali, odmaknemo li se samo malo dalje od Starog kontinenta, možemo se lako naći u okruženju gde su tako visoke planine mnogo pristupačnije, a njihovi vrhovi savladivi i bez alpinističkih veština.

Među takve takozvane "treking vrhove" koje odlikuje velika apsolutna visina ali ne i tehnička zahtevnost svrstavaju se i neke od najviših tačaka afričkog kontitenta, a poslednjih godina jedan takav vrh postaje i sve omiljenija destinacija planinara iz Srbije - Džebel Tubkal na planini Atlas u Maroku, najviši vrh severne Afrike...

Šar planina: Titov vrh

U današnje vreme sveopšte popularizacije i komercijalizacije aktivnosti u prirodi, retke su planine koje nas još uvek podsećaju na pravu avanturu, a da ne moramo da pređemo pola sveta da bismo došli do njih.

Jedno od takvih mesta je Šar planina, čije ime je praktično sinonim za nepregledna prostranstva koja ne pružaju gostoprimstvo svakome, ali koja će dovoljno odvažnima otvoriti vrata u svet prepun surove lepote kakve je sve manje u nama bliskim predelima...

Bilten Putnik, proleće 2023.

Čitaoci biltena Putnik znaju da godišnja doba ne mogu da se smene dok ne izađe novi broj ovog glasila Planinarskog saveza Vojvodine, a ove godine zima je to shvatila doslovno i umesto sunca poslala sneg za početak aprila... Ali sad kad je novi broj pred nama proleće može konačno da počne!

Novi Putnik po običaju donosi planinarske i druge priče iz prirode sa svih meridijana, a iako je ovo prolećno izdanje malo manje obimno nego nekoliko prethodnih kvalitet priloga je i dalje na istom nivou.

Između ostalog, u novom broju čitajte i moj tekst o februarskoj turici na Lefkadi čiji pravi prolećni ambijent može da posluži kao privremena kompenzacija za ova obrnuta godišnja doba napolju. U nastavku sledi izvod iz Putnika.

Uživajte.

U drugom planu Homolja: Sumorovac

Na prostoru punom zanimljivih planinarskih staza poput Homoljskih planina, normalno je da neki vrhovi budu popularniji od drugih.

Mnogo je faktora koji odlučuju o tome, pa su tako pristupačni i atraktivni Mali i Veliki Vukan praktično sinonim za Homoljske planine, lako dostupni Ježevac daleko je posećeniji od dosta uzbudljivijeg ali pomalo zavučenog Vranja, istočniji vrhovi poput Zdravče i Kupinove glave (sa kojih se pružaju možda i najlepši pogledi na cele masive Homolja i Kučaja) predstavljaju pravu egzotiku u izleničkim krugovima, a izmešteni Oman (iliti Čoka Drmoksa) toliko je van svih glavnih ruta da većina planinara ni ne zna da je to zapravo najviši vrh Homoljskih planina...

Iza svakog vrha čije ime je urezano duboko u kolektivnu svest planinara stoji bar još jedan čiji pomen većini ne znači ništa, a koji namerniku može da pruži jednako lep doživljaj.

Jedan od tih vrhova iz drugog plana Homolja je i Sumorovac - zanemaren, potcenjen, ali ništa manje vredan obilaska nego neki drugi vrhovi u njegovoj okolini.

Mečki na rupu: Inđija trejl #5

Dvanaest godina nakon prvih treking takmičenja u Srbiji, oni koji prate ovu priču od samih početaka mogu da primete dve stvari.

Prva je da su ovakva planinarska takmičenja definitivno zaživela i kod nas, pa tako pored dve zvanične treking lige imamo i sve više planinarskih maratona, ultramaratona, trejl i skajraning trka, sve češće se pojavljuju neki novi organizatori na nekim novim lokacijama, i svaka od tih novih trka obično privuče više učesnika nego što ih je bilo na najposećenijim kolima treking lige pre nekoliko godina.

Druga je da, paradoksalno, sam treking u svom izvornom obliku u kom je i prvi put prenet u Srbiju (takmičenja na postojećim markiranim planinarskim stazama sa orijentacijom uz pomoć štampane karte) ipak nije uspeo da se održi, pa se i današnji treking u Srbiji pre može nazvati klasičnim trejlom, jer niti se takmičenja više održavaju na postojećim stazama niti se iko više oslanja na kartu u eri u kojoj su GPS trekovi i privremene markacije postali nezaobilazni sastavni deo trka u prirodi.

Očigledno iz tog razloga i dojučerašnja Treking liga Srbije od sezone 2023. nosi i odrednicu trejl u svom punom nazivu, ali to ne znači i da se u smislu takmičenja promenilo mnogo toga.

Naprotiv, visoki standardi po kojima pamtimo neke ranije trke kao izuzetke od proseka danas su uobičajeni. Nema više organizacije po principu "lako ćemo" i uz pomoć štapa i kanapa, više ne može da se desi da neko za uplaćenu kotizaciju ostane gladan i žedan na stazi, može da se izgubi samo neko ko baš ne gleda kuda ide, i generalno se stiče utisak da treking i trejl takmičenja više nećemo pamtiti po dobroj markaciji i okrepi (ili nedostacima istih) nego baš po onom po čemu bi i trebalo - stazama.

A napraviti atraktivne staze u ravnom delu Srema koji na papiru deluje kao jedan od najdosadnijih mogućih poligona za trčanje u prirodi samo po sebi je uspeh, koji planinarski klub Železničar Inđija postiže već petu godinu zaredom.

"Međunarodni dan planinara", 7. mart?

 

Poslednjih nekoliko godina na društvenim mrežama se mogu primetiti razne objave povodom "međunarodnog dana planinara" koji se navodno obeležava 7. marta.

Kao i kod većine viralnih pojava na internetu nemoguće je utvrditi odakle potiče ovaj podatak, ali je zato moguće i vrlo lako proveriti da nijedna relevantna institucija iz oblasti planinarstva nema tačno određen datum posvećen planinarima, kako u svetu tako i kod nas.

U čitavom svetu postoje dva datuma posvećena planinama.

Japanci obeležavaju Dan planina (山の日) 11. avgusta, kao neradni praznik kada se organizuju masovni planinarski izleti za celu populaciju, u svrhe promocije planina i prirode Japana.

Na inicijativu Organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO), generalna skupština Ujedinjenih nacija proglasila je 11. decembar za Međunarodni dan planina, sa ciljem podizanja globalne svesti o značaju planina i ukazivanja na probleme sa kojima se suočavaju planinske oblasti, prvenstveno usled negativnog ljudskog delovanja.

Osim ova dva praznika, na određenom broju američkih univerziteta svake godine se održava takozvani "Dan planina" ("Mountain Day"), kada umesto na predavanja studenti organizovano odlaze na planinarenje. Ali, ovaj "Dan planina" ne pada na isti datum svake godine niti ga različiti univerziteti realizuju u isto vreme, pa tako i ne može da se nazove praznikom u pravom smislu reči, već pre samo lepom tradicijom.

Planinari celog sveta, još uvek, nemaju svoj dan nigde osim u objavama na društvenim mrežama.

Ali, to naravno ne sprečava nikoga da slavi šta želi, i kad želi.

Pravi planinari će ionako svaki dan iskoristiti na pravi način. Bio međunarodni ili ne.

Skaros - skrivena Lefkada

Primorske destinacije obično nas ne asociraju na planinarske avanture.

Gledajući ka kopnu iz morskih talasa, pogled nam privlače samo istaknutije planine kojima odavno znamo imena, a brda koja se uzdižu u zaleđu obala posmatramo samo kao kulise i retko kad se zapitamo čega sve može biti na njihovim padinama.

Lefkada, ostrvo ekstrema, gde su goli kameniti visovi udaljeni tek jednocifren broj kilometara od tirkizne pučine Jonskog mora a najuređenije plaže od netaknute divljine ponekad deli bukvalno nekoliko koraka, prepuna je tako neuglednih mesta, pored kojih turisti prolaze svakodnevno i ne obraćajući pažnju na njih, a koje će bogato nagraditi one koji im posvete samo malo vremena.

Jedna od takvih čuka je i planinica Skaros, koja na Lefkadi ne uspeva da dođe do izražaja ali bi na nekom drugom mestu predstavljala pravu atrakciju!

O razumevanju prirode. O vidikovcima, platformama, kafićima, trim stazama...

Razumem ja to.

Svaki dan si u gradu. Sediš u nekoj kutiji bez dnevne svetlosti. Ne pamtiš kad si poslednji put čuo pticu. Buku saobraćaja više i ne registruješ. Na pauzama visiš na društvenim mrežama, gledaš slike prijatelja (ili "prijatelja") i poželiš i ti da imaš profilku sa nekog lepog vidikovca.

Sve ja to razumem.

Ne razumem ovo: hoćeš da ideš u prirodu, ali zapravo nećeš da ideš u prirodu.

Nećeš da zgaziš na travu ili zemlju. Isprljaćeš patike.

Hoćeš da se popneš kolima na vrh planine. Nećeš peške, umorićeš se. Oznojaćeš se pa ćeš da smrdiš kad posle odeš u kafić.

Naravno da želiš i kafić na vrhu planine, da predahneš. Nećeš vodu i jabuku iz ranca, hoćeš frapućino i čizkejk. Cigareta je obavezna. (Ništa lepše nego zapaliti jednu u prirodi.)

Hoćeš da se slikaš na steni iznad provalije, ali zapravo nećeš da stojiš na steni iznad provalije. Šta ako padneš? Treba ti ograda, ali staklena, da se nekako ne vidi na slici. I da se uklopi u izgled popločane platforme.

I sad si ti kao pobegao iz grada u prirodu.

Razumem da misliš da urbanije automatski znači i bolje. Jednostavno ne znaš drugačije. Rođen i odrastao u radijatoru. (Burazer je jednom prilikom pričao kolegama u velikom gradu kako smo kao klinci jeli zelene kajsije. Pitali su ga, mrtvi ozbiljni, gde smo ih kupovali...)

Razumem da si u većini. Razumem da misliš da će nekome finansijski značiti to što ćeš ti doći kolima na vrh planine, platiti ulaznicu na vidikovac (!) i popiti svoj frapućino (cigareta je obavezna).

Ono što ti ne razumeš: ta jedna stena koja je suviše neravna da bi ti po njoj hodao (zapećeš! pašćeš!) je nečiji dom i nečiji način života. Nekome je i drvena ograda koja sad stoji tamo previše.

Nekome je lep pogled i više nego dovoljan za uživanje. Ne trebaju mu asfalt, parking, šetalište, terasa, kafić i restoran.

Reći ćeš, ali uređenih vidikovaca ima svuda u svetu. Ima ih gomila u Alpima, u Velikom kanjonu... I neko će klimati glavom. Neko ko nema pojma koliko su veliki Alpi, a koliko je mala jedna šumadijska planinica koja ima samo jedan vrh i jedan vidikovac, baš taj na kom ti želiš da se slikaš za profilnu. Baš kao što ni ti nemaš pojma.

Reći ćeš, lepi pogledi treba da budu dostupni svima. I neko će klimati glavom. A zapravo nećeš misliti na roditelje sa malom decom, na starije i slabo pokretne. Mislićeš na svoju lenju guzicu. A nećeš ni sam biti svestan toga.

Možda ne razumeš da će neko mesto koje ćeš ti urediti po svojoj gradskoj meri time prestati da bude priroda.

Bežaćeš iz jednog betonskog kaveza u drugi betonski kavez. Ili stakleni. Potpuno nebitno.

A kad ponestane vidikovaca za asfaltiranje i vrhova na kojima još uvek nema kafića, šta ćeš tad? Kad budeš zaista morao da protegneš noge da bi došao do malo svežeg vazduha? Kad budeš zaista morao da se umoriš, da se oznojiš?

Hoćeš li tada reći, "ma lepo je meni i u gradu"? Jer jeste, tebi jeste lepo u gradu. Ali ne i u gradu, nego samo u gradu. To je ono što ti zapravo ne razumeš.

A onaj koji je zamislio da te privuče u prirodu tako što će ti asfaltirati put do tamo i natakariti kafić ili neku skalameriju na vrhu planine, taj ne razume ništa. Ni grad, ni prirodu, ni tebe, ni mene.

Ne razume da vidikovce ne čine platforme i rampe već pogledi, slike koje ne pravi čovek nego priroda.

Ne razume da ne postoji bolja i prirodnija podloga za trim staze u prirodi od one koja tamo već postoji.

Ne razume da postoje svetovi koji mogu da se samo ovlaš dodiruju, ali ne i da postoje u isto vreme na istom mestu. Kao dva balona od sapunice. Kao prirodna i urbana sredina.

Kad on to bude razumeo, i kad ti to budeš razumeo, biće možda prekasno.

Ako nešto znam, to je da smo u prirodu svi dobrodošli. Ali samo pod njenim uslovima. Ne moramo je razumeti, ali da je poštujemo, to moramo. Da je sačuvamo, još više od toga.

Pokušaj to da shvatiš. Pa onda možemo da pričamo o čemu god hoćeš. O vidikovcima, platformama, kafićima, trim stazama...

Ali, kad to budeš shvatio - a shvatićeš, samo ako pokušaš - neće biti potrebno da pričamo.

Razumećemo se bez reči.

Januar u tri slike

Proširujući granice svoje zone komfora, uhvatimo sebe ponekad kako neke doživljaje koje bi neko drugi smatrao pravim avanturama posmatramo kao obične, skoro svakodnevne.

Za sve ove godine koliko beležim utiske sa putovanja i planinarskih akcija, nije malo tura o kojima nisam napisao ni reč. Neke mi nisu bile dovoljno inspirativne, za neke sam prosto mislio da nikoga ne bi ni zanimale. A opet, uvek bi me iznenadilo kad bi neki tekst koji nisam smatrao uspelim u bilo kom smislu izazvao pozitivne reakcije (ali i - češće - obrnuto).

Ovog januara, iako sam svakog vikenda bio negde, pisao sam samo o novoj Krletovoj stazi na Fruškoj gori, a propustio sam da se osvrnem na neke jače i zahtevnije akcije i što više razmišljam o tome sve mi se više čini da bi ipak trebalo ispraviti tu nepravdu... A kako sam o januarskim tradicionalnim usponima već pisao više puta, mislim da će sada jedan tekst biti sasvim dovoljan - januar 2023. u tri slike. 

Krletova staza - Nova memorijalna staza na Fruškoj gori

Šetajući planinarskim stazama, retko kad se zapitamo kako one nastaju i zašto naše omiljene maršrute izgledaju baš tako kako izgledaju. Dok iza većine planinskih terena stoji mnoštvo entuzijasta koji ih uređuju i održavaju, retki su pojedinci bez čijeg doprinosa mnoga mesta koja uzimamo zdravo za gotovo ne bi ni postojala u svom današnjem obliku.

Jedan od takvih pojedinaca je bio i Svetozar Kokić Krle.

Izletišta oko manastira Beočin, Pavlasov čot, Brankovac, dolina Dumbovačkog potoka, gotovo da ne postoji lokalitet u okolini Beočina na kom Krle nije ostavio neizbrisiv trag svojim delovanjem. Međutim, mesto za koje se njegovo ime najčešće vezuje je izletište Rim i šumska kuća u vlasništvu beočinske Šumske zajednice, koju su zajedno vodili Krle i njegova supruga Sonja Kokić.

Svetozar Kokić Krle napustio nas je prošle godine, nakon kraće bolesti koja je digla na noge planinare u Vojvodini i šire, koji ipak nisu uspeli da pomognu dragom kolegi da pobedi u toj bici...

Memorijalna Krletova staza, otvorena početkom decembra, najbolji je način na koji su planinari mogli da mu se oduže za sve što je učinio za Frušku goru.

2023

Novogodišnji Bilten Putnik (zima 2022/2023)

Došlo je polako i vreme da se oprostimo od 2022... Bila je ovo jedna blago konfuzna godina, puna iznenađenja i neočekivanih obrta, što nas ipak nije sprečilo da uživamo u svakom trenutku koji smo mogli da iskoristimo.

U prilog svemu tome ide i neka moja lična statistika za godinu na izmaku, koja broji 42 planinska vrha (bukvalno prosek na nivou poslednjih nekoliko godina), od čega samo tri iznad 2000 metara nadmorske visine (baš slabo), ali i samo oko 650 kilometara pešačenja i trčanja po planinama, računajući i Fruškogorski ultraekstremni maraton (134 km) i Bastionsku transverzalu (70 km)... Šta god ja pričao, fali mi treking i kvalitativno i kvantitativno, ali opet lagao bih ako bih rekao da mi ovogodišnji tempo nije prijao...

U 2022. bilo je trenutaka koje ću sigurno dugo pamtiti, kao i onih koje bih voleo da mogu da zaboravim, ali da mogu verovatno ne bih pokušavao da promenim mnogo toga. U tom smislu, godina kao svaka druga...

I onda kao i svake druge godine, na samom kraju dolazi i bilten Putnik, medijsкo sredstvo za promociju planinarstva, ostalih sportova na otvorenom i svega što ima veze sa aкtivnim boravкom u prirodi. Kao šlag na tortu ili prosto kao apendiks, zavisi od toga kako gledamo na celu godinu.

A kao i obično, u Putniku je i jedan moj tekst, ovog puta o Kajmakčalanu, koji možda nije bio među najčitanijima ove godine ali je definitivno jedan od tekstova koji je izazvao najpozitivnije reakcije čitalaca. (Ako nekoga to interesuje, najčitaniji tekst iz 2022. godine je Rtanj na teži način: Sitna stena i Super sever).

U nastavku sledi izvod iz Putnika. Uživajte.

Na planini, na Jelici... (jesenje impresije)

Jugozapadnim obodom Čačanske kotline, kao prirodna granica između Šumadije i starovlaških planina, prostire se planina Jelica. Na prvi pogled neupečatljiv šumoviti greben u senci mnogo poznatijih Kablara i Ovčara, Jelica je čuvenija po četničkim pesmama nego kao planinarska destinacija, ali u krugovima ljubitelja prirode zaslužuje mnogo jaču reputaciju od toga.

Jelica nije planina superlativa, ali ima praktično sve što bi se moglo poželeti na jednom planinarskom izletu: šume, stene, vidikovce, lagane i zahtevne, markirane i nemarkirane staze, i mnogo jedinstvenih mikrolokacija kakve postoje samo ovde i nigde drugde...

Transilvanija za početnike: Zamak Korvina u Hunedoari

U turističkom smislu, susedna Rumunija bi se mogla bez mnogo razmišljanja nazvati jednom od najpotcenjenijih država Evrope. Planinska prostranstva, primorske destinacije i lepo uređeni gradovi čine je idealnim izborom kako za ljubitelje aktivnosti na otvorenom tako i za klasične izletnike koji traže nešto malo drugačije od najočiglednijih "mainstream" atrakcija.

Jedna od specifičnosti turističke ponude Rumunije su i dvorci Transilvanije, monumentalna zdanja fortifikacione arhitekture karakterističnog gotičkog oblikovanja, koja se po mnogo čemu mogu meriti sa daleko poznatijim dvorcima Bavarske, Loare...

Svaki od preko pedeset transilvanijskih dvoraca zanimljiv je na svoj način, ali ako bi se nabrajalo samo nekoliko onih koji se posebno ističu lepotom, veličinom i utiskom koji ostavljaju u samom vrhu te liste morao bi se naći i zamak Korvina u Hunedoari.

Tometino polje u jesenji dan

Složićemo se svi verovatno da je Srbija zemlja puna prirodnih lepota, ali se ipak ljubitelji prirode u Srbiji često dele u dva tabora - na one koji preferiraju njene zapadne delove i one kojima više leže istočniji predeli.

Nema neke prevelike mudrosti zašto je to tako. Iako oba ova kraja obiluju i divljinama i pitominama, planine zapadne Srbije čine se nekako pristupačnijim, ukroćenijim, i uglavnom evociraju zatalasana mora šume iz kojih tek ponekad sevne neki vidikovac, dok su prva asocijacija na istok surova, nepregledna prostranstva, otvorena dokle god pogled seže.

Pa opet, izuzeci su tu da potvrde pravilo, pa kao što u istočnoj Srbiji možemo zabasati u guste šume tako i na zapadu postoje mesta koja nas preplavljuju svojom širinom i panoramama kojima je granica samo horizont.

Jedno od takvih mesta je i Tometino polje, visoravan u podnožju Maljena koja u sebi spaja najbolje odlike dva dijametralno suprotna kraja Srbije - lako dostupne, lepo uređene staze i konfiguraciju terena koja neodoljivo podseća na mnogo veće i surovije visine...

Mračni turizam: Muzej kraljevskih grobnica, Vergina

Gradić Vergina u severnom delu Grčke postoji jedva malo duže od sto godina, ali prostor na kom je osnovan ima jednu od najdužih tradicija naseljavanja na čitavom Balkanu.

Pre skoro tri hiljade godina, na mestu današnje Vergine nalazio se grad Aigeja (ili Aigai, grčki Αἰγέαι), prva prestonica antičke Makedonije. Fizičkih ostataka Aigeje danas je vrlo malo, ali ono što je od nje došlo do našeg vremena svrstava se među najvrednije arheološke spomenike ne samo u Grčkoj već u celom svetu.

Centralnu tačku kompleksa u Vergini predstavlja Muzej kraljevskih grobnica - drevni tumulus kraljevske dinastije Argijada, u kom se između ostalih nalazi i grobnica Filipa II Makedonskog.

Oni na kojima svet ostaje: Fruška gora za decu, oktobar 2022.

Poslednjih godina u Srbiji je sve popularniji boravak u prirodi, pogotovo planinarenje kao aktivnost dostupna praktično svakome. Ali, iako planinarskih društava i udruženja ima sve više, još uvek nema baš mnogo onih koji ciljano rade sa najmlađom populacijom.

U oktobru 2021. godine planinarski klub Borkovac Ruma prvi put je napravio akciju na Fruškoj gori posebno namenjenu deci, a ove godine uverili smo se da prošlogodišnji odziv nije bio slučajan i da za planinarske ture za decu i u ravnom Sremu itekako ima interesovanja.

Bilten Putnik, jesen 2022.

Jesen je uveliko stigla i kalendarski i meteorološki, ali smena godišnjih doba je kompletna tek sa novim brojem biltena Putnik. Ove jeseni se elektronsko glasilo Planinarskog saveza Vojvodine nalazi pred čitaocima već 120. put, a u novo izdanje je kao i uvek prepuno planinarskih i avanturističkih priča sa svih meridijana.

Oni koji ga već nisu pročitali ranije, u jesenjem Putniku (između ostalog) mogu naći i moj članak o Bastionskoj transverzali u okolini Zaječara, koju smo letos prešli u cugu. U nastavku sledi taj prilog.

Kajmakčalan, mit koji traje. (Juče i danas. Septembar i magla.)

Kopnena granica Grčke proteže se dužinom od preko hiljadu kilometara teško prohodnim planinama koje kao prirodni bedem dele najjužniju balkansku državu od njenih severnih suseda.

Najviša od tih pograničnih planina stoji na međi sa današnjom Severnom Makedonijom. Treća najviša planina Grčke - Voras (ili Nidže, kako je zvana sa suprotne strane granice), daleko je poznatija po imenu svog najvišeg vrha koga jednako zovu i Grci i Makedonci - Kajmakčalan.

Zavidne visine od preko dve i po hiljade metara iznad mora, vrh Kajmakčalan ipak nije značajan u planinarskom smislu koliko predstavlja mesto istorijskog hodočašća, kao poprište jedne od najslavnijih epizoda srpske istorije - Kajmakčalanske bitke.