16. 7. 2022.

Bastionska transverzala 2022. - U cugu!


U vreme kada većina izletnika u prirodi juri za instant uzbuđenjima, lokalitetima čija atraktivnost značajno prevazilazi količinu uloženog napora, planinarske transverzale su oblik aktivnosti koji lagano zamire.

Dok su, kako se čini, samo pešačenje i/ili trčanje na duge staze u prirodi popularniji nego ikad (zahvaljujući raznim ultramaratonima, trejlovima, skajraningu), ideja o prelaženju dugih staza samo zarad prelaska staze (bez teških finišerskih medalja, ITRA bodova, okrepe, žurki...) sve manje deluje primamljivo čak i tradicionalno nastrojenim planinarima.

Zato deluje neverovatno da je u takvoj atmosferi u Srbiji trenutno aktivno petnaestak transverzala, a još neverovatnije da je pre nekoliko godina otvorena jedna potpuno nova staza ovakvog tipa - Bastionska transverzala!


Bastionska transverzala pravi krug od oko 70 kilometara oko Zaječara, i spaja 11 kontrolnih tačaka, od kojih osam čine takozvani zaječarski bastioni - utvrđenja srpske vojske građena krajem XIX veka kao sistem odbrane grada u doba previranja koja će nekoliko decenija kasnije eskalirati Balkanskim ratovima. 

Istorija utvrđenja u okolini Zaječara seže još u doba Prvog srpskog ustanka, kada je Karađorđe naredio Hajduk Veljku i njegovim ustanicima da izgrade šančeve oko doline Timoka kako bi se sprečio prodor turske vojske ka unutrašnjosti Srbije. Pola veka kasnije, za vreme vladavine kneza Mihaila, donosi se odluka o izgradnji novih utvrđenja na granicama sa Osmanskim carstvom, u obliku takozvanih fortova ili forova, manjih tvrđava na većem međusobnom rastojanju koje su funkcionisale samostalno, za razliku od dotadašnjih gradskih bedema koji su u XVIII i XIX veku postajali sve manje otporni na artiljerijsku vatru.

Plan rasporeda ovih novih utvrđenja napravio je tadašnji ministar vojni, francuski general Ipolit Monden, koji je predložio i da se ovi bastioni izgrade po ugledu na francuske fortove tog vremena, pa je tako njihova arhitektura jedinstvena za ove prostore. Utvrde su podignute oko Zaječara, Babušnice i Pirota, ali su zaječarski bastioni ostali najbolje očuvani do danas budući da su ih ratna dejstva tokom I i II svetskog rata potpuno zaobišla.

Osim kraćeg perioda nakon rata u kom ih je koristila JNA, zaječarski bastioni su do danas napušteni i prepušteni zubu vremena, što se na njima itekako primeti. Kako bi ih makar predočili široj javnosti, ako već ne mogu da ih sačuvaju, zaječarski planinari iz OPSD "Dragan Radosavljević" osmislili su Bastionsku transverzalu, koja možda još uvek nije dostigla očekivani odjek ali je prave zaljubljenike u transverzalno pešačenje odmah uspela da zaintrigira.

Moja namera da učestvujem u prvom obilasku transverzale u maju 2018. godine izjalovila se iz ko zna kog razloga, ali je plan ostao da čeka pravi trenutak. Ovog leta konačno se sve složilo na pravi način, i avantura zvana Bastionska transverzala je mogla da počne...





DAN PRVI (subota, 9.7.2022.)

START - Sportska hala "Kraljevica"

Okosnica ove transverzalne ekipe opet smo Goran Tile Tintor, Zoki Udovčić i ja, dve godine nakon prelaska Fruškogorske transverzale, i ko zna koliko stotina zajedničkih kilometara u nogama u međuvremenu. Ostatak ekipe se formirao bukvalno do veče pred polazak: uvek pouzdani veteran Željko Rajačić, nepredvidljivi "novosadski Valjevac" Nenad Terzić, stara kuka Zoran Držaić i Ber Grils sa Šuljamačke glavice Zdravko Bikicki.

Ovog puta je kompletnu organizaciju (kontaktiranje domaćina, preuzimanje transverzalnih dnevnika, ugovaranje smeštaja) Zoki preuzeo na sebe, nama je ostalo samo da se spakujemo i krenemo.

Plan je bio da pređemo celu transverzalu za dva dana, što ovoj grupi nije trebalo da predstavlja naročito težak zadatak. Ali, planina nije šetalište, i između planova i realnosti često dođe do taman dovoljnog odmaka da ni oni najspremniji ne ostvare svoje zamisli.

Bili smo na startu staze u šest ujutro, spakovani i spremni da krenemo. Onda je ljuljnula kišurina. Nećkali smo se neko vreme, pa smo seli nazad u kola. Onda smo još nekoliko minuta čekali, i na kraju odlučili da se vratimo u smeštaj dok ne prestane. Padalo je do jedan, na startu smo bili ponovo u pola dva.

Pola dana izgubljeno nepovrat, plan od početka modifikovan, završetak neizvestan. Taman po meri!









KT 1 - Istočna tvrđava

Od starta transverzale ispred sportske hale "Kraljevica" u podnožju istoimenog brda do prve kontrolne tačke nema ni ceo kilometar staze.

Istočna tvrđava je najbliža centru grada, podignuta 1893. godine i posvećena Tanasku Rajiću, junaku oba ustanka. Ovo je jedan od najmanjih zaječarskih bastiona, ali s obzirom na blizinu grada i najuređenijih.

U bogato opremljenom dnevniku transverzale lepo je objašnjeno gde se tačno nalaze pečati na kontrolnim tačkama, pa ih nije problem naći - ako ih ima, jer su negde već sada nestali... Na prve dve tačke bili smo oduševljeni idejom da se pečat montira na armaturu fiksiranu u zid (neophodno je poneti sopstveno jastuče sa mastilom), ali kako smo dalje odmicali postalo nam je jasno da i na Bastionskoj transverzali postoji dosta problema sa pečatima, kao i na većini ovdašnjih transverzala.

Zvanično, u nedostatku pečata, i fotografija je dovoljan dokaz overe kontrolne tačke. Nezvanično, domaćini veruju i samo na reč. Na kraju krajeva, nije ni Bastionska transverzala toliko značajna obilaznica da će neko lagati da je obišao nešto što nije zarad prestiža...

U svakom slučaju, istočna tvrđava je odličan uvod u sve ono što nastavak staze ima da pruži.








KT 2 - Parajankul

Od KT 1 do KT 2 ima oko četiri kilometra, širokim zemljanim putevima.

Utvrđenje Parajankul podignuto je iznad sela Grljan, a zvanično je otvoreno 1893. godine za vreme jedine posete kralja Aleksandra Obrenovića ovom naselju. Bastion je bio namenjen pešadiji i artiljeriji, i dosta je veći od Istočne tvrđave, sa nekoliko izdvojenih kazamata u unutrašnjosti (za razliku od danas ustaljenog značenja - zatvor, tamnica - ovde je reč kazamat upotrebljena u izvornom značenju koje ima u fortifikacionoj arhitekturi - prostorija bezbedna od artiljerijske vatre).

Koliko god smo bili fascinirani veličinom utvrđenja Parajankul, prava iznenađenja su nas tek čekala.











KT 3 - Zapadna tvrđava

Od KT 2 do KT 3 ima nešto manje od tri i po kilometra, raznovrsnim stazama kroz šume, livade, preko potoka...

Utvrđenje na zapadnoj Kraljevici, ili kraće Zapadna tvrđava, najočuvaniji je od svih zaječarskih bastiona i s punim pravom se svrstava među najmonumentalnije vojne građevine Srbije XIX veka. To što jedna ovakva građevina nije više poznata u javnosti s jedne strane je prava šteta, a sa druge predstavlja privilegiju za one malobrojne kojima se pruži prilika da iz prve ruke upoznaju ovakvo blago.

Zapadna tvrđava je i jedina sa kapijom, i to zaključanom, koju treba preskočiti makar i samo da bi se ispečatirao dnevnik...












KT 4 - Feliks Romulijana

Od KT 3 do KT 4 ima oko devet kilometara, uglavnom širokim livadama sa jako lepim pogledima.

Arheološki kompleks Feliks Romulijana (Felix Romuliana) jedan je od devet lokaliteta na UNESCO-voj listi Svetske baštine na teritoriji Srbije, što dovoljno govori o njegovoj vrednosti. Velelepno utvrđenje u čijem sklopu se nalazilo nekoliko palata i hramova podigao je na prelazu iz III u IV vek rimski imperator Gaj Valerije Maksimilijan Galerije i posvetio ga svojoj majci Romuli.

Mnogo je toga što ovde vredi pogledati, i da bi se sve makar protrčalo potrebno je mnogo više vremena nego što jedna ovakva tura dozvoljava. Ono što neizostavno treba videti, ma koliko vremena imali (ili nemali) su ostaci impozantnog peristila sa rekonstruisanom mermernom fontanom, lapidarijum i fragmenti podnih mozaika, koji se svrstavaju među najlepše svog vremena.

Ulaznica u kompleks nije uračunata u cenu transverzalnog dnevnika, ali ako dođete u poslednjih sat vremena pred zatvaranje (ili naprosto izgledate dovoljno bedno) neće vam je naplatiti.





(Foto: Zoran Udovčić)








KT 5 - Hidroelektrana Gamzigrad

Od KT 4 do KT 5 ima nešto manje od četiri i po kilometra, skoro sve asfaltom, kroz Gamzigrad i Gamzigradsku banju.

Hidroelektrana Gamzigrad na Crnom Timoku puštena je u rad 1909. godine, kao jedna od prvih hidrocentrala u Srbiji, a osim redovnih remonta i dan danas je aktivna u praktično originalnom obliku! Postrojenje se može posetiti kao svojevrstan muzej, a postoje i planovi da se stavi pod zaštitu države.

Gamzigradska banja poznata je po lekovitim termomineralnim izvorima, ali danas ne privlači turiste koliko neke druge banje... Naprotiv, lepo zamišljeno šetalište duž obale Crnog Timoka zaraslo je u korov, prostrana odmarališta propadaju a u baštama nekada sigurno prijatnih restorana danas pasu ovce... Jednom rečju, tužno...





(Foto: Zoran Udovčić)





KT 6 - Kravarnik

Od KT 5 do KT 6 ima tačno šest kilometara, malo asfaltnim putevima a malo širokim livadama.

Pred poslednji uspon do kontrolne tačke staza prolazi kroz ozidan tunel u steni, ostatak davno nestale industrijske pruge uskog koloseka - takozvane "Belgijske pruge" koja je od XIX veka prolazila dolinom Timoka.

Utvrđenje na brdu Kravarnik jedno je od najmlađih u sistemu zaječarskih bastiona, izgrađeno 1895. godine. Bilo je namenjeno artiljeriji, o čemu svedoči i velika zgrada barutnog magacina. Od svih utvrđenja ovo je najudaljenije od Zaječara, čitavih dvanaest kilometara, a nalazi se i na najvećoj nadmorskoj visini - 437 metara.

Do Kravarnika smo stigli uveliko po mraku i isprva nismo mogli da nađemo nikakve građevine. Malo smo se probijali kroz šiblje i konačno izbili pred ulaz u barutanu.

U barutani smo i prenoćili; spavao sam na mnogo totalno sumanutih mesta, ali ovo komotno može da se nađe pri samom vrhu te liste... Iako smo pred polazak kratko razmatrali mogućnost da rezervišemo smeštaj u nekom od sela na pola puta, ja sam insistirao da noćimo baš na stazi i da transverzalu "u cugu" pređemo baš old school, bez ikakvih silazaka sa staze. Nisam baš zamišljao da će to biti u suterenu ruševine s kraja XIX veka, ali nisam se mnogo ni bunio. Drugi nisu baš svi bili toliko puni entuzijazma - neki su se trzali u pola noći, a neki su i probdeli sve vreme; ja sam čak uspeo i da sanjam...

Ustali smo pre svitanja, tako da nisam uspeo da ufotkam barutanu kako treba. Šteta, ali razlog više da se nekad vratimo u ove krajeve...


(Foto: Goran Tile Tintor)
(Foto: Goran Tile Tintor)



(Selfi: Goran Tile Tintor)



DAN DRUGI (nedelja, 10.7.2022.)


KT 7 - Koilova čuka

Od KT 6 do KT 7 ima tačno pet kilometara, uglavnom širokim livadama sa pogledima na sve strane sveta.

Utvrđenje na koti Koilova čuka jedan je od najstarijih i jedan od najvećih zaječarskih bastiona. Podignuto je 1892. godine i zvanično posvećeno Mijailu Iliću, junaku srpsko-turskog rata iz 1876. godine, ali je u narodu poznato i pod imenom "Kraljica Natalija", po majci kralja Aleksandra Obrenovića za vreme čije vladavine su bastioni i izgrađeni.

Uz Zapadnu tvrđavu, bastion na Koilovoj čuki ostavlja najjači utisak na celoj transverzali. Osim zidina punih naizgled beskrajnih hodnika čini se da je na glavnoj kapiji polihromija poligonalnog fasadnog kamenja izrazitija nego na drugim bastionima, pa se verovatno najoštriji uspon na stazi itekako isplati.













KT 8 - Vlaško brdo

Od KT 7 do KT 8 ima oko šest i po kilometara, širokim putevima kroz livade i šumarke i između njiva.

Zajedno sa prethodnim bastionom, utvrđenje na Vlaškom brdu izgrađeno je među prvima, na mestu na kom se nalazio šanac iz vremena Prvog srpskog ustanka. Prema dostupnim podacima, služilo je kao izvidnica ostalim utvrđenjima u severnom zaleđu Zaječara, a imalo je i artiljerijsku namenu.

Utvrđenje na Vlaškom brdu ne ostavlja naročito impresivan utisak, delom jer je dosta zaraslo u travu ali verovatno više zbog toga što je u ovom trenutku na stazi monumentalnost nekih već viđenih bastiona teško dostići...










KT 9 - Plandište

Od KT 8 do KT 9 staza zvanično ima oko devet kilometara, idealno trasiranom varijantom sa prelaskom Timoka na mestu gde su to autori transverzale zamislili.

Nezvanično, Timok je na tom mestu nemoguće preći: ne postoji most, ne postoji bezbedan gaz, a čak i kad bi se preplivao (što verovatno ne bi bio neki problem) sa druge strane je močvaran i ne vidi se mesto gde bi se moglo bezbedno izvući iz korita... Na sve to, na samom prilazu reci markacija se gubi (jedino mesto na celoj transverzali gde se to dešava), pa da bi se uopšte prišlo obali treba se probiti kroz kukuruze, koprive i kupinovo trnje. I sve to ni zbog čega.

Rešenje koje nude zaječarski planinari (a kom smo na kraju i mi pribegli) je da se pozove taksi i tako dođe do sela Veliki Izvor sa druge strane. Na ovaj način "ukrade" se oko dva kilometra staze, a kad bi se taj put prešao peške kilometraža bi se povećala za desetak... Osećao sam se kao najobičniji prevarant dok smo se vozili, ali kad su nam dvojica taksista naplatila drastično različite cene za isti put (što smo saznali tek kad smo se svi okupili u Velikom Izvoru) bilo mi je po tom pitanju malo lakše. Svi smo mi prevaranti na ovaj ili onaj način, i svi kad-tad budemo i prevareni...

Veliki Izvor je za pojmove istočne Srbije veliko selo, gotovo gradić, sa prodavnicama u kojima se možete okrepiti i opskrbiti za nastavak staze.

Od centra sela do kontrolne tačke staza se penje oko dva kilometra na istok, a potom spušta istim putem nazad do sela, ali ovo vraćanje ne smeta toliko jer se sa ove deonice pružaju možda i najlepši pogledi na celoj transverzali, na ceo Zaječar i moćnu gromadu Rtnja koja dominira horizontom.

Bastion je građen 1892. godine i poznat je i kao Hajduk Veljkov šanac. Ali, od stare slave se ne živi, pa je tako ova tvrđava verovatno i najzapuštenija od svih, zarasla, zarušena i okružena njivama...



(Foto: Zoran Udovčić)
Deca kukuruza










KT 10 - Šontolovo

Od KT 9 do KT 10 ima skoro punih osam kilometara, uglavnom dosadnim blagim usponom bez mnogo toga za videti, osim prva dva kilometra spuštanja nazad do Velikog Izvora sa možda i najupečatljivijim panoramama na čitavoj stazi.

Utvrđenje je podignuto na mestu na kom su se vodile bitke u Prvom srpskom ustanku i srpsko-turskom ratu iz 1876. godine, u narodu poznatom i kao Zabela ili Krivuljansko-Šontolovski šanac. Posvećeno je Stevanu Sinđeliću, i uz Zapadnu tvrđavu i bastion na Koilovoj čuki jedno je od najvećih na stazi, ali ne ostavlja toliko jak utisak jer je zapuštenije od druga dva: dosta je zaraslo u koprivu, a u nekim objektima je tavanica urušena... Čitav lavirint šančeva između zemljanih palisada još uvek je vidljiv, ali je na nekim mestima potpuno neprohodan...

(Foto: Goran Tile Tintor)
Veliki Izvor









KT 11 - Vlaški do

Od KT 10 do KT 11 ima tačno četiri kilometra, sve vreme nizbrdo.

U odnosu na ostatak staze, poslednja kontrolna tačka deluje pomalo razočaravajuće ali to je samo površan utisak. Predeo Vlaški do pruža se dolinom Prlitske reke i na prvi pogled izgleda kao najobičnije šumsko izletište.

Kontrolna tačka nalazi se uz spomen-obeležje trase pomenute "Belgijske pruge", danas nepostojećeg industrijskog koloseka iz XIX veka. "Belgijska pruga" otvorena je 1888. godine kao prva industrijska i jedna od prvih pruga uopšte u Srbiji, a nazvana je tako jer su je finansirali belgijski preduzetnici koji su u to vreme eksploatisali rudnike uglja na Vrškoj čuki.

Ostaci pruge danas nisu vidljivi, ali se okolini Vlaškog dola ne nedostaje zanimljivosti. Osim ovog obeležja, mi smo obišli još i drvenu crkvu izgrađenu na temeljima ranohrišćanske bazilike, a vidikovac Krst i kanjon Prlitske reke sa brojnim vodopadima i pećinama morali smo da ostavimo za neki drugi put. Nakon nekih osamnaest sati efektivnog pešačenja jedva smo čekali da vidimo cilj, tim pre što je još trebalo voziti preko trista kilometara do kuće...









Ostatak pečata...



CILJ - Sportska hala "Kraljevica"

Od KT 11 do cilja ima oko sedam kilometara, od čega je prva polovina uglavnom makadam, a druga ide betonskom stazom uz magistralu na jugoistočnom obodu Zaječara. Dvadeset šest sati kasnije, ponovo smo tamo odakle smo i pošli.

Članovi OPSD "Dragan Radosavljević" koji održavaju Bastionsku transverzalu imaju običaj da dočekuju planinare na cilju, na licu mesta proveravaju dnevnike, stavljaju nedostajuće pečate (a trenutno ih na stazi više nema nego što ima) i izdaju priznanja za uspešan prelazak staze i transverzalne značke.

Osim lepog gesta, ovo je ujedno i način da se procedura maksimalno skrati, ali i odlična prilika da se prodiskutuje o stazi i njenim eventualnim nedostacima, kojih na Bastionskoj transverzali i nema mnogo. A i pokazuje da im je zaista stalo do staze i do toga da transverzalci ponesu samo pozitivne utiske i iskustva iz Timočke krajine, a drugačije nismo ni očekivali...




(Foto: Zoran Držaić)


Iako iza sebe nema dugu tradiciju, Bastionska transverzala je za kratko vreme stvorila imidž ozbiljne planinarske staze, ali pre svega staze koju vredi obići. Zato malo čudi podatak da ju je za ove četiri godine završilo svega pedesetak planinara (uključujući i nas), ali nema sumnje da će taj broj u budućnosti rasti. Ako staza opstane...

Od Dunje koja nam je dodelila diplome i značke saznali smo da grad Zaječar nema plan da održava i uređuje bastione, niti bilo kakvu pametnu ideju šta da radi s njima, pa postoji i priča da se sprema njihova privatizacija! Koliko u tome ima istine ostaje da se vidi, ali to ne mora automatski da bude loša stvar.

Uz vrlo malo mašte, od zaječarskih bastiona mogu se napraviti prave atrakcije kakvim malo koji kraj u Srbiji može da se pohvali, a to bi onda udahnulo novi život i samoj transverzali. Sa druge strane, ako prodaja bastiona bude značila i njihov kraj, to bi onda sigurno bio i kraj ove lepe priče. Nadaćemo se da se to neće desiti, ali u svakom slučaju oni koji se još uvek predomišljaju da li da krenu na Bastionsku transverzalu ili ne neka shvate ovo kao poziv da se upuste u tu avanturu što pre...



Onima koji se već spremaju neće biti naodmet još nekoliko saveta:

- Transverzala se može preći za dva dana, ali je verovatno bolje odvojiti više vremena. (Realno, nije neizvodljivo preći celu stazu i u toku jednog dana, sa minimumom tereta i zadržavanja na kontrolnim tačkama, ali to već spada u domen iživljavanja a ovakvu stazu treba doživeti lagano.) Spram toga treba praviti i plan noćenja. U naseljima kroz koje prolazi staza može se naći smeštaj, ali treba dobro obratiti pažnju na dinamiku kretanja i na nepredviđene okolnosti zbog kojih možda nećete stići do rezervisanog smeštaja u neko normalno vreme. Mi smo u jednom trenutku planirali noćenje u selu Nikolićevo, podno Koilove čuke, a nismo stigli ni do Kravarnika za dana. Oni kojima nije problem da spavaju samo u vreći, bilo gde, lako će se snaći, ali oni kojima je neophodan krevet neka dobro prouče sve opcije i alternative.

- Ponesite dovoljno vode i iskoristite svaku priliku da dopunite zalihe! Na stazi nema mnogo izvora i česmi, jedina naseljena mesta osim Zaječara kroz koje se prolazi su Gamzigrad i Veliki Izvor, a rastojanja između nekih kontrolnih tačaka su baš velika i lako se može dogoditi da ostanete bez vode, naročito u letnjem periodu.

- Ako imate priliku, izbegnite da krećete dan-dva posle jačih kiša. Mi nismo imali taj luksuz i krenuli smo bukvalno čim je kiša stala, i to smo iskijali tako što smo u prvih tridesetak kilometara bukvalno sve vreme nosili po par kilograma teškog, lepljivog blata na đonovima, što nam je uticalo i na brzinu. Čak ni sutradan staze nisu bile skroz suve, iako je sunce pržilo celog dana.

- Broj taksija koji vam daju domaćini će vam zatrebati. Znam da deluje neetički voziti se deo staze, ali je vožnja kudikamo bolja opcija od bilo kakvog pokušaja prelaska Timoka. Najbolje je da pozovete taksi čim dođete do asfaltne baze na magistrali posle KT 8, i da ne pokušavate ni da se probijete do Timoka jer šta god uradili nije vredno da pokušavate da ga pregazite ili preplivate. Ako ste stvarno namerili da baš celu stazu pređete peške, računajte onda na dodatnih desetak kilometara do Velikog Izvora i spram toga planirajte i svoju dinamiku.


Postadoh i Miljan...


U vreme kada većina izletnika teži što kraćim stazama sa što više vrhunskih atrakcija, Bastionska transverzala nudi jedan sasvim drugačiji doživljaj. Ovo definitivno nije kratka a ni baš lagana staza, i potrebno je uložiti dosta truda da bi se završila, ali će one koji su spremni da joj se posvete nagraditi na sebi svojstven način.

A posetiti neka ovako zanimljiva mesta koja ne samo da nisu izvikana nego malo ko uopšte i zna za njihovo postojanje, nagrada je samo po sebi.

Za prave transverzalce - apsolutna preporuka!




2 коментара:

  1. Lepa, dugačka i zanimljiva tura. Nisam nikad bio u tom kraju, svakako vredi pažnje.
    Nažalost, stanje srpskog istorijskog nasleđa je očekivano. Prošle godine sam letovao na Luštici i malo obišao tamošnje tvrđave iz austrougarskog perioda, i tamo je slično kao ovde. A kad odem u onu Italiju ili Francusku, svaki božji kamen tamo stoji već hiljadu godina i ima neku istorijsku priču... :(
    Kako vama na ovu sušu uspeva da ukačite kišu na svakoj turi?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Izgleda mi je ove godine takva karma, kad god ovi moji odu negde bez mene imaju sjajno vreme... :/

      Bez preterivanja, vrlo malo ljudi zna za ove bastione. Baš sam juče vodio po Fruškoj gori jednu ekipu koja je obišla Srbiju uzduž i popreko, čak su objavili i knjigu sa preko hiljadu znamenitosti koje su obišli do sad, i oni nisu ni čuli da ovo postoji. Negde drugde bi ovo bila vrhunska atrakcija, mi samo čekamo da se zidine sruše same od sebe da nas reše bede...

      Избриши