29. 11. 2022.

Transilvanija za početnike: Zamak Korvina u Hunedoari


U turističkom smislu, susedna Rumunija bi se mogla bez mnogo razmišljanja nazvati jednom od najpotcenjenijih država Evrope. Planinska prostranstva, primorske destinacije i lepo uređeni gradovi čine je idealnim izborom kako za ljubitelje aktivnosti na otvorenom tako i za klasične izletnike koji traže nešto malo drugačije od najočiglednijih "mainstream" atrakcija.

Jedna od specifičnosti turističke ponude Rumunije su i dvorci Transilvanije, monumentalna zdanja fortifikacione arhitekture karakterističnog gotičkog oblikovanja, koja se po mnogo čemu mogu meriti sa daleko poznatijim dvorcima Bavarske, Loare...

Svaki od preko pedeset transilvanijskih dvoraca zanimljiv je na svoj način, ali ako bi se nabrajalo samo nekoliko onih koji se posebno ističu lepotom, veličinom i utiskom koji ostavljaju u samom vrhu te liste morao bi se naći i zamak Korvina u Hunedoari.


Istorijat zamka u Hunedoari tesno se vezuje za porodicu Hunjadi, ili drugačije Korvin. Loza Hunjadijevih bila je kratkog veka - nastala u prvoj polovini XV i ugašena na samom početku XVI veka - i imala je samo dva značajna predstavnika, ali su oni i pored toga ostavili dublji trag u evropskoj istoriji nego mnoge druge plodnije i dugovečnije loze.

U pričama o poreklu Hunjadijevih teško je razlučiti činjenice od legendi, pa tako i imena grada Hunedoara i porodice Hunjadi proističu jedno iz drugog bez jasnog određenja koje je zapravo starije: prema zvaničnoj istoriji porodica je uzela ime po gradu, koji se na mađarskom nazivao Hunyadvár, sa značenjem - grad Hunjadijevih.

Nažalost, u današnjoj Hunedoari osim zamka Korvinovih skoro ništa ne svedoči o slavnoj prošlosti; danas je to jedan siv i monoton grad socijalističke arhitekture, bezličan i ni po čemu upečatljiv...







Prvi značajni predstavnik porodice Janoš Hunjadi, kod nas poznatiji pod imenom Sibinjanin Janko, poticao je iz redova nižeg plemstva, ali je sam za sebe tvrdio da je vanbračni sin ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog. Koliko je u tome zaista bilo istine nemoguće je utvrditi, ali je ostalo zabeleženo da je upravo Žigmund Luksemburški dodelio Janoševom zakonitom ocu Vojku posede u Hunedoari.

Takođe je zanimljivo (mada ne i naročito utemeljeno) srpsko predanje da je pravi otac Sibinjanin Janka bio despot Stefan Lazarević, koje se prenosilo sve do XVIII veka. Ali, s obzirom na privrženost hrišćanstvu i ratne uspehe protiv turskih osvajača, uopšte nije neobično to što u svojim legendama Hunjadija svojataju razni narodi, uključujući Mađare, Rumune, Srbe i Hrvate.

Dvorska kapela

Portret Janoša Hunjadija
Tamnica u lagumima zamka

Kao uspešan vojskovođa, Hunjadi je postepeno napredovao i na političkoj hijerarhijskoj lestvici, da bi konačno 1446. godine bio proglašen za upravitelja Ugarske kraljevine umesto maloletnog kralja Ladislava V. Iste godine započeo je i izgradnju zamka u Hunedoari, na mestu starijeg utvrđenja.

Hunjadi ipak nije doživeo da vidi završen zamak. Godine 1453. povukao se sa pozicije upravitelja (na kojoj ga je nasledio grof Ulrih Celjski, zet despota Đurađa Brankovića), a tokom opsade Beograda 1456. godine u kojoj je izvojevao veličanstvenu pobedu nad Turcima, zarazio se kugom od koje će preminuti za svega nekoliko nedelja...

Nedugo posle njegove smrti, kralj Ladislav V pokušao je da preuzme Hunjadijeve posede od njegovih sinova i tako izazvao niz sukoba i spletki u kojima su glave izgubili i Ulrih Celjski i stariji Hunjadijev sin Ladislav, dok je mlađi Matija zarobljen i takođe osuđen na smrt. Usled pobune nižeg plemstva kralj je bio primoran da pobegne iz Ugarske, ali je ubrzo i sam iznenada umro pod nerazjašnjenim okolnostima, nakon čega je ugarski sabor proglasio četrnaestogodišnjeg Matiju Hunjadija za kralja, što je bio jedini način da se zaustavi krvavi građanski rat između viših i nižih staleža.






Matija Hunjadi, poznatiji pod imenom Matija Korvin, vladao je Ugarskom više od trideset godina i ostao upamćen kao jedan od najvećih mađarskih kraljeva, vojskovođa, reformator i pokrovitelj nauke i umetnosti. Za vreme njegove vladavine završeni su i radovi na izgradnji dvorca, koji je u vreme gradnje smatran jednim od najsavremenijih ali i najvećih u čitavoj Evropi...

Ime Korvin (sa značenjem "gavran") prvi put se pominje u biografijama nastalim nakon njegove smrti, i u kasnijim vekovima postaje sinonim sa prezimenom porodice Hunjadi, čiji grb je predstavljao gavrana sa zlatnim prstenom u kljunu.

Kraljevske odaje

Portret Matije Korvina


O nastanku imena i grba postoji nekoliko legendi. Prva se odnosi na Janoša Hunjadija, koji je po njoj kao dete dobio zlatan prsten kako bi kasnije mogao da dokaže svoje navodno kraljevsko poreklo; međutim, ovaj prsten mu je ukrao jedan gavran, koga je Hunjadi zato ubio ali se toliko pokajao da je odlučio da ga stavi na svoj grb.

Druga legenda kaže da je gavran sa zlatnim prstenom u kljunu sleteo na Matijinu kolevku kad je ovaj bio novorođenče, i da je to protumačeno kao predskazanje da će mali Hunjadi jednog dana postati kralj. Po trećoj, kad je Matija trebalo da bude proglašen za kralja nalazio se u zarobljeništvu u Pragu, i majka mu je javila da je slobodan tako što mu je iz Hunedoare poslala glas po - gavranu sa zlatnim prstenom...

Dvorana vitezova




Za vreme svoje vladavine Matija Korvin je od Ugarske napravio jednu od najjačih evropskih sila, ali ipak nije uspeo i da obezbedi opstanak svoje porodice. Iako se ženio tri puta, jedinog sina dobio je iz vanbračne veze i zato nije mogao da mu osigura nasledstvo. Nakon Matijine smrti, njegovog naslednika Janoša Korvina opljačkali su i razbaštinili drugi velikaši, a s njim se ugasila i loza Hunjadijevih...

Zamak Korvina u Hunedoari je potom vekovima menjao vlasnike, u XVI veku dograđene su još neke kule (uključujući i najvišu kulu Nebojšu). U XVIII veku zamak je teško oštećen u požaru i u ruinama je dočekao polovinu XX veka kada je konačno obnovljen. Ipak, reskonstrukcija zamka svojevremeno se našla na meti kritičara, koji su restauratorima zamerali izvesne slobode u oblikovanju usled kojih je zamak dobio više romantičan izgled nauštrb autentičnosti...


Saborna dvorana



Današnji zamak Korvina smatra se jednim od najznačajnijih dvoraca istočne Evrope i remek delom fortifikacione arhitekture sa odlikama gotike i renesanse. Uprkos tome, procenjuje se da ga godišnje poseti oko trista hiljada turista, što je za atrakciju ovakvog značaja srazmerno malo i znači da se među njegovim zidinama i u vreme najvećih gužvi može komotno šetati sopstvenim tempom.

A unutar zidina zamka itekako ima šta da se vidi. Mada je u vreme naše posete (jesen 2022.) dobar deo građevina bio zatvoren za posetioce zbog radova, još uvek je dostupno sasvim dovoljno sadržaja za zanimljivu i ispunjenu turu, uključujući dvoranu vitezova u prizemlju i sabornu dvoranu na spratu zamka, kraljevske odaje, kulu Nebojšu, dvorsku kapelu (koja je po orijentaciji očigledno prvobitno bila pravoslavna), kuhinju, tamnicu...






Interesantno je pomenuti da iako postoje istorijski izvori koji nagoveštavaju da je u zamku u Hunedoari neko vreme bio zatočen i sam Drakula - koji je naizmenično gajio saveznički i rivalski odnos sa Matijom Korvinom - turističke informacije na licu mesta uopšte ne potenciraju na tome.

Za razliku od zamka u Branu koji se naširoko reklamira kao "Drakulin zamak" samo zato što od svih dvoraca Transilvanije najviše odgovara opisu iz romana Brema Stokera, mada ne postoji čak ni posredna implikacija da je Vlad Cepeš ikad kročio u to zdanje...


Stepenište ka kuli Nebojši




Istorija i legende mešaju se na svakom koraku kroz hodnike i dvorišta zamka, a možda najilustrativniji primer za to je bunar iza dvorske kapele.

Po legendi, bunar su napravili turski zarobljenici kojima je Janoš Hunjadi obećao slobodu ako pronađu vodu. Turci su prokopali trideset metara kroz čvrstu stenu dok konačno nisu dospeli do vode, ali je u međuvremenu Hunjadi umro i njegova udovica je odbila da ispoštuje njegovo obećanje. Turci su zato u blizini bunara u zidu urezali poruku na svom pismu, za koji se dugo govorilo da znači "imate vodu, ali nemate dušu" dok nije protumačen u novije doba - pravi prevod glasi: "Ovaj zapis ostavio Hasan, zarobljenik kaurina u tvrđavi kod crkve"...







I pored nekoliko anahronističkih postavki, zamak Korvina i dalje odiše atmosferom davnih vremena, i nije teško zamisliti kako je ovde mogao izgledati život pre više od petsto godina i probuditi u sebi detinji duh koji je još uvek fasciniran vitezovima, konjima, mačevima i oklopima...

Iako u samoj Hunedoari nema mnogo toga zanimljivog osim zamka, zaputiti se ovamo samo dovoljno je vredan izlet sam po sebi, i više od toga.





Onda kad umesto o bajkama i legendama počnemo da razmišljamo kako su se ovakvi zamkovi grejali zimi i kako su ti silni oklopnici odlazili na mesto na koje se ide samo peške, tada prestajemo da budemo deca...

Nadam se da se nama to nikad neće dogoditi.




Нема коментара:

Постави коментар