Tometino polje u jesenji dan

Složićemo se svi verovatno da je Srbija zemlja puna prirodnih lepota, ali se ipak ljubitelji prirode u Srbiji često dele u dva tabora - na one koji preferiraju njene zapadne delove i one kojima više leže istočniji predeli.

Nema neke prevelike mudrosti zašto je to tako. Iako oba ova kraja obiluju i divljinama i pitominama, planine zapadne Srbije čine se nekako pristupačnijim, ukroćenijim, i uglavnom evociraju zatalasana mora šume iz kojih tek ponekad sevne neki vidikovac, dok su prva asocijacija na istok surova, nepregledna prostranstva, otvorena dokle god pogled seže.

Pa opet, izuzeci su tu da potvrde pravilo, pa kao što u istočnoj Srbiji možemo zabasati u guste šume tako i na zapadu postoje mesta koja nas preplavljuju svojom širinom i panoramama kojima je granica samo horizont.

Jedno od takvih mesta je i Tometino polje, visoravan u podnožju Maljena koja u sebi spaja najbolje odlike dva dijametralno suprotna kraja Srbije - lako dostupne, lepo uređene staze i konfiguraciju terena koja neodoljivo podseća na mnogo veće i surovije visine...

Zahvaljujući popularnom turističkom naselju Divčibare, Maljen se može svrstati među najposećenije planine Srbije, pa čak i ako ga mnogi njegovi posetioci ne znaju po pravom imenu. Nije ni teško shvatiti zašto mnogi poistovećuju čitavu planinu sa ovim izletištem, kad su svi najviši vrhovi i najpoznatiji vidikovci Maljena smešteni u krugu od jedva par kilometara od centra Divčibara.

Maljen je ipak mnogo širi pojam od Divčibara i okoline, i na njegovim obroncima ima više nego dovoljno mesta koja itekako vredi videti, poput Tometinog polja.

Administrativno gledano, Tometino polje se vodi kao naseljeno mesto u opštini Požega, u stvarnosti sačinjeno od mnoštva raštrkanih zaselaka i kućeraka daleko od jedne koherentne celine, čiju centralnu tačku čini potez oko mesta gde se reke Bela i Crna Kamenica spajaju u jednu koja se nadalje naziva samo Kamenica.

Tu su u krugu od par stotina metara razbacani mesna kancelarija (neaktivna), vodenica (delimično aktivna), prodavnica (jedna od onih koje na rafovima imaju tri hleba, dve litre ulja, pet kila šećera i deset gajbi piva) i osnovna škola (bez tekuće vode) čiji deo je pretvoren u planinarski dom koji polako ali sigurno uređuje Planinarsko-prirodnjačko društvo Maljen iz Požege.

Pešačka staza do vrhova Tometinog polja kreće upravo odatle.

Da je ova staza kao stvorena za celodnevno uživanje reklo bi se već na prvi pogled. A i na drugi. I na svaki sledeći od bezbroj pogleda koji se odavde pružaju na sve strane sveta.

Odlučiti se da li su lepše vizure prema brdima i dolinama u neposrednoj blizini ili ka planinama na obzorju, praktično je nemoguće.

Međutim, slika koja se najčešće vezuje uz priče o Tometinom polju su meandri Kamenice, koji se najbolje sagledavaju sa vrhova Klik i Vlašić koji se uzdižu sa njenih suprotnih strana.

Da se ne lažemo, meandri Kamenice nisu ni izbliza impresivni kao meandri Zapadne Morave između Ovčara i Kablara, da i ne pominjemo živopisni Uvac. Ali, u naizgled pitomom maljenskom pobrđu ovaj prizor zaista ostavlja jak utisak, čak i ako je sama reka daleko od svoje najveće snage, kako to obično biva usred jeseni...

Ali možda najjači od svih utisaka koje ostavlja Tometino polje je to što je gotovo nemoguće pojmiti da ovakav predeo ne dostiže ni hiljadu (tačnije, ni osamsto!) metara nadmorske visine, kad bismo se mogli zakleti da smo ovakve pejzaže viđali daleko iznad toga...

Da li je jesenje ruho najbolje izdanje u kom se ovaj krajolik može doživeti dalo bi se diskutovati, ali za razliku od nekih drugih mesta koja postaju sve depresivnija kako se primiče kraj godine čini se kao da jesen izvlači ono najlepše iz Tometinog polja, kroz kontraste između tamnih sastojina četinara i goleti obraslih tek zakržljalom travom.

Naravno, nekome su prolećna zelena brda možda daleko prijemčivija oku od prašnjavocrvenkaste nijanse koja preovladava jesenjom paletom, ali teško je zamisliti da se impresije jednog ovakvog mesta mogu drastično razlikovati u neko drugo doba godine...

Iako Tometino polje na papiru deluje kao jedna od onih mikrolokacija koje je moguće pretrčati za par sati, ufotkati se i produžiti dalje, ovo je zapravo prostor kom je potrebno posvetiti čitav dan, sa markiranom stazom dugom oko trinaest kilometara koju je moguće produžavati po želji i potrebi, dok ne potrošimo snagu ili dan, šta dođe pre.

Poglede nikad nećemo uspeti da istrošimo.

A mada je Tometino polje među pravim poznavaocima prirodnih lepota Srbije (zapadne i/ili šire) daleko od nepoznate i egzotične destinacije, stiče se utisak da ga površni izletnici i pozeri sa društvenih mreža još nisu otkrili (pssst!), tako da se ovde osim u pogledima i raznovrsnim stazama još uvek može uživati i u miru i tišini kakve samo priroda može da podari...

Ako to nije dovoljna preporuka, ne znam šta jeste.

Za one koji žele da preduhitre influensere, evo i GPS treka naše ture: https://www.wikiloc.com/hiking-trails/tometino-polje-119169508. Na nekim mestima se baš i ne podudara sa markiranom trasom, ali za sve postoji razlog...

Uostalom, nije ni zanimljivo večito pratiti samo utabane staze, zar ne?