Avala - Velika očekivanja

Evo jednog potpuno ličnog i krajnje nepopularnog mišljenja: ne volim proleće!

Ne volim vreme koje se stalno menja, ne volim polen, ne volim to što se svi nečemu lažno raduju, a najviše od svega ne volim masovne planinarske akcije kad svi izmile iz kuće posle zimskog sna, sa velikim očekivanjima.

Dva puta smo otkazivali prolećnu akciju na Avali. Dve godine se ljudi raspituju za Avalu kao da je Akonkagva. Otkazali smo i neke mnogo atraktivnije akcije pa za njih niko i ne pita.

Dve godine velikih očekivanja sumirano u sto dva imena na spisku!

Nisam imao tremu kad sam vodio planinare na neke staze koje bi se mogle nazvati zahtevnim i ozbiljnim. Imao sam tremu pred Avalu!

Od utorka do četvrtka kiša je padala bez prestanka. Petak je bio divan. U noći između petka i subote lilo je kao iz kabla. Jutro nas je dočekalo s maglom.

Moje veliko očekivanje je bilo da se bar dvadesetak ljudi sa spiska jednostavno ne pojavi ujutro. Iznenađujuće, tanji smo jedva za desetak (pored troje ili četvoro koji su se ranije uredno odjavili sa validnim opravdanjima), ali je opet troje ili četvoro došlo bez najave.

Dva skoro puna autobusa. Neke republičke akcije ne dobace toliko.

Avala je najniža i jedna od površinski najmanjih planina u Srbiji, ali daleko od toga da je i najmanje zanimljiva. Ima na Avali šta da se vidi i pored lokaliteta uređenih za turiste.

A opet, velika očekivanja se vrlo lako pretvore u velika razočaranja.

Mnoge avalske staze znam napamet, znam toliko različitih načina da ih iskombinujem, ali ipak danima proučavam karte, crtam i prepravljam trekove... Nisam se toliko spremao ni za neka prava bespuća, a kamoli za planinicu koja se triput može obići uzduž i popreko u jednom danu...

Sve vreme imam osećaj da ništa ne ide po planu iako naravno sve ide po planu.

Obilazak spomen parka u Jajincima. Kad smo već tu...

Sve što možemo da vidimo je spomenik koji bez prateće priče ne govori ništa. Tužno je to što je najveće stratište na prostoru Srbije svedeno na nivo jedne lepo pokošene livade sa par popločanih staza. Ni informacija, ni vodiča, ni A ni B...

Beli Potok. Rodno mesto "Zmaja od Avale" Vase Čarapića.

Zanimljivo je kako se još uvek niko nije dosetio da proglasi jednog od vođa Prvog srpskog ustanka za "rođenog Beograđanina", kako to danas često govore za Stepu Stepanovića, rođenog u Kumodražu koji danas jeste deo Beograda ali je u vreme njegovog rođenja bio na pola dana jahanja od prestonice kneza Mihajla...

Bolje im ne davati takve ideje. Poješće nas sve Beograd jednog dana...

Uspon od Belog Potoka do planinarskog doma "Čarapića brest" nema dužinu koja bi se mogla osetiti, a oteže se u beskraj... Dve pauze da se grupa skupi u magli. Predah od pola sata u domu traje sat i dvadeset minuta... Tajming obećava...

Srećom, nekima je već ovde dosta planinarenja. Od doma nastavlja pedesetak upornijih, što je suma koju još i mogu da tolerišem. Na prvoj strmijoj uzbrdici vučem za nijansu jače. Niko ne zaostaje. Možda ovo i bude dobar dan, uprkos očekivanjima...

Kao što rekoh, Avala jeste mala planina, ali ima dosta toga za videti. Svi znaju za Avalski toranj, Spomenik neznanom junaku. Ne znaju svi da na Avali ima osam uređenih izvora i česmi.

Kraljeva česma jedna je od najstarijih (podignuta 1930. godine), ali i najnepristupačnijih, zavučena duboko u šumu u delu Avale u koji turisti ne zalaze.

Među silnim predizbornim obećanjima, neko od beogradskih kandidata najavio je i njenu rekonstrukciju, pa je možda bolje videti je sada i ovako neuglednu. Kakvih smo se rekonstrukcija nagledali poslednjih godina, plašim se za nju...

Za ostatak Avale se ne plašim previše. Ima i na njoj pošasti koje more i druge srpske planine - divlje gradnje i neplanske seče (nema doduše pokušaja mini hidroelektrana ni ogavnih kvadova), ali samo nekoliko koraka od civilizacije postoji makar privid guste, zdrave šume. Još uvek se tu mogu sresti i srne, mada ovolika grupa ne treba tome da se nada...

Odlučni smo da vidimo što više, ali je proleće jos odlučnije da nam pokaže sva svoja lica. Kiša je sprala maglu, zatim je sunce rasteralo oblake. Na kraju je vetar navukao oluju sa sitnim ledom, ali ne pre nego što smo videli skoro sve vredno na Avali i bili na jedva dvestotinak metara od njenog vrha.

Na vrhu smo bili u oblaku, a onda je vetar opet otvorio pogled i za kraj smo uživali u panorami podavalskih sela sve do Kosmaja na jugu i Obrenovca na zapadnom horizontu...

"A rimski rudnik nismo videli?"

Provaljen! Možeš ti sad koliko hoćeš da pričaš da je to jedna obična rupetina u zemlji, džabe se sad vadiš kad si obećao i rimski rudnik. Eto neispunjenog očekivanja...

Ipak, nekad treba ostaviti nešto i za sledeći put. Uostalom, neke igre je zanimljivije igrati polako nego odmah otvoriti sve karte... A planine poput Avale, samo naizgled monotone, uvek će sačuvati nekog aduta u rukavu.

Ali, o ispunjenim i neispunjenim očekivanjima mnogo više od reči govore nasmejana lica. Kad čovek nešto čeka predugo, često se razočara kad mu se želja jednom konačno ispuni.

Avala, čini se, ovog puta nikog nije razočarala. Naprotiv.

Ne volim velike planinarske akcije, ogromne grupe, razvlačenje, kratke staze, a iznad svega toga proleće... Ali moram da priznam da je ova kratka prolećna tura bila iznenađujuće lepa.

A ponekad je i toliko više nego dovoljno.

_____________

Par dana pred ovu akciju, dobio sam (na poklon) ideju da napravim turu na Avali u avanturističkoj varijanti, za probrano društvo... I sad, iako bi trebalo da se hladim od Avale i da se okrenem nekim akcijama koje tek slede, ne mogu da prestanem da razmišljam o tome. Još uvek nisam počeo da proučavam karte i crtam trekove, ali skoro da sam u toj zoni...

Jedino u šta sam siguran je da će biti zanimljivo. Samo da prođe proleće...

I samo bez prevelikih očekivanja.

Za tu "Avalu na teži način" definitivno ćemo odabrati malo drugačiju putanju od ove, ali nekome možda posluži trek: https://www.wikiloc.com/hiking-trails/avala-99113322