Neplanski Povlen. U belom.

Sjajan je to bio plan. Dva i po sata vožnje, dobar makadam od Debelog brda do ispod doma na Bobiji, onda kružić od desetak kilometara i nazad kući pre mraka. Iskoristiti poslednje trzaje zime za laganu šetnjicu. Ali, najbolji planovi miševa i ljudi...

Već na izlazu iz Valjeva brda su počela da se bele. Do Debelog brda smo uveliko bili u oblaku. Makadam preko Jablanika do Bobije potpuno zavejan, neprohodan i pešice a kamoli kolima. Otvaraju se karte, pregledaju trekovi. Dođavola, sve je sad predaleko.

Eto ga Povlen preko puta... Ma daj, opet Povlen. Koji već put?! Ima li neko pametniju ideju? Dakle - Povlen...

Tako umesto na Bobiji završismo na Povlenu. Vodič zadržava pravo izmene plana i programa akcije u skladu sa vremenskim uslovima i mogućnostima grupe.

Ali, u ovoj grupi ne smatram sebe za vodiča, čak ni za prvog među jednakima. Ovo nije ni grupa za normalne ture, ni tura za normalnu grupu; samo bi se kompletan ludak zaputio bilo gde po ovakvom vremenu.

Ledeno je, vetar probija, mećava zavija sve u belo. Koračamo na slepo kroz pola metra snega, u veliko ništa koje se prostire svuda okolo, jedan nadrealan svet bez ikakvih osobina.

Na trenutke ne možemo da ocenimo ni da li staza ide uzbrdo, nizbrdo ili možda visimo naglavačke. Tek na mahove kao iza teške zavese izranjaju prizori kojih se prisećamo kao iz davno zaboravljenog sna.

Ali, vrhove Povlena bismo valjda uboli i vezanih očiju. Skrenemo sa staze tu i tamo, ali strme padine nas nepogrešivo izvlače tačno tamo gde treba.

"Ovde se spajaju prostor i vreme", piše na obeležju na Malom Povlenu, ironično nazvanom najvišem vrhu Povlena.

Ovde više ne postoje ni prostor ni vreme. Samo belo.

Mali Povlen (1347 m.n.v.)

Na Kneževom polju, crkvica Svetog Stefana Vetrovitog pruža bar delić zaklona od hladnoće. Prilazim zaleđenom zvoniku i povlačim uže; magla upija ionako tup zvon...

Sneg nam je već zavejao tragove, ponovo tražimo isti put kojim smo dovde došli...

A Povlen ima još dva vrha, Srednji i Veliki (koji je zapravo najniži). Do Srednjeg se penjemo kroz vanzemaljski obezbojen pejzaž. Slalom uzbrdo između snežnih fatamorgana.

Kratko zadržavanje na vetrometini. Jedan od najlepših pogleda sa Valjevskih planina koji naprosto ne postoji.

Srednji Povlen (1301 m.n.v.)

Veliki i Srednji Povlen deli sedlo do kog se spuštamo kroz potpuno ništavilo. Nema orijentira, ništa za šta bi se makar i instinkt mogao uhvatiti.

Tamo negde zamišljam šumu, zamišljam da idem ka njoj, ali praznina kao da nas vuče u krug. Svako malo bacim oko na navigaciju, i taman kad pomislim da smo uhvatili pravac vidim da nas belina povlači negde niza stranu...

"Odavde na dalje je lakši deo", kaže Tile kad smo se već skoro dokopali staze.

Do Velikog Povlena samo nas deli kratak greben. Par stotina metara dužine, stotinak metara visine. Ma laganica.

Lakše je đavola.

Uzak, stenovit greben prekriven je nanosima koji se strmo survavaju na obe strane planine. Nije baš Materhorn, ali nije ni za igranje.

Opipavam svaki korak, tražim čvrst oslonac pod stopalom, i uglavnom ga ispod sipkavog i vlažnog snega ne pronalazim.

Poslednjih dvestotinak koraka do vrha kombinacija je frustracije, fokusa i adrenalina. Ko bi rekao da će nam jedan Povlen podariti takvo uživanje?!

Greben: lakši deo

Greben: zanimljiviji deo
(foto: Ivica Stojanović)

I onda, kraj. Bez nagrade, bez iskupljenja. Stub od rustičnog betona označava kraj ničega, ili početak nečega...

A vremena za odmor nema, jer svaki sekund stajanja sve više ledi i stvrdnjava sve mokro na nama... 

Ne, ovo nije tura za normalnu grupu, ali ovo nije ni grupa za normalne ture...

Veliki Povlen (1274 m.n.v.)

Možda smo prvobitni cilj gadno promašili, ali plan smo ispunili.

Iskoristiti poslednje trzaje zime za laganu šetnjicu. Oprezno šta želiš, kažu, možda ti se i ostvari...

A zimska Bobija ostaje na spisku za neke buduće trenutke inspiracije...

(foto: Zoran Udovčić)

Eh, ta zima... Već u podnožju Valjevskih planina proleće samo što nije stiglo. Ali gore u brdima - zima vlada.

Ovo je trebalo da bude poslednja zimska tura ove sezone, ali imam neki osećaj da ih može biti još...

Posle je ceo svet malo topliji.