Tornička Bobija i par vidikovaca (filozofsko-boemsko-pragmatična tura)

Nekim planinarima bitne su samo brojke. Nadmorska visina vrha, kilometraža staze, metri uspona. Što više to bolje. Moram da priznam da sam i sâm nekad govorio da mi se ne isplati da ustajem iz kreveta za manje od petnaest kilometara šetnje.

Ali, planinarenje nisu samo vrhovi i vidikovci, pa ni staze između njih koje ih spajaju. Često je od onoga gde si bitnije s kim si. 

Da mi je pre par godina neko rekao da ću u jednom danu voziti preko petsto kilometara zbog sedam i po kilometara pešačenja, rekao bih mu da nije normalan. Do pre par godina bio bih duboko ubeđen da nije vredno tolikog truda.

Baš takav jedan dan proveli smo na Bobiji (i u putu do nje), u sjajnom društvu. I itekako je vredelo.

Krajem jula svake godine, drugari iz udruženja Srbija u pedalj organizuju planinarsko-hedonističku akciju u okolini Ljubovije. Pešačenje, splavaranje, svirke, žurke i sve ono što ne čini planinarenje ali bez čega je svaka planinarska tura dosadnija i siromašnija.

Ove godine smo se družili na svim bitnijim turama Borkovca, pa je došao red da i mi budemo njihovi gosti. Logistika je uslovila da naša poseta ne bude iznenađenje kako sam prvobitno planirao, ali obostrano zadovoljstvo nije bilo ništa manje zbog toga.

Lepo vreme, lepa planina, lepo druženje. Bolje nismo mogli ni poželeti.

Šumarska kuća

Bobiju smo merkali predugo. Kružili oko nje kao mačak oko vrele kaše. Gledali je sa Jablanika, Medvednika, Sokolske planine. Očešali se o par njenih staza. Ali nekako su naši planovi uvek promašivali ono najbitnije.

Kad smo se proletos konačno nameračili, na Debelom brdu nas je dočekalo pola metra nenajavljenog snega i neplanski smo završili na Povlenu. Bio je to zanimljiv dan. Ali nije bila Bobija.

Zašto nas je baš Bobija toliko zaintrigirala? A zar nam treba neki poseban razlog?

Vidikovac Stojkovac

U topografiji zapadne Srbije, Bobija stoji na pola puta između Drinskih i Valjevskih planina, pa je svrstavaju čas u jedne čas u druge. Ali, kao malo koja druga planina, Bobija je svet za sebe koji se opire kalupima i definicijama. Svet po našoj meri.

Skoro do same šumarske kuće od koje kreću sve najzanimljivije staze na Bobiji vodi solidan asfaltni put od Ljubovije, za koji se Google pravi da ne postoji. Mi stižemo iz suprotnog pravca, od Debelog brda, preko petnaestak kilometara makadama za koji nam je trebao čitav sat.

Već neko vreme razmišljam o novim kolima (naročito me te misli hvataju na plus trideset i kusur), ali ture poput ovih sve više me ubeđuju da je verni Frodo ipak nezamenljiv. Ako jednom i odlučim da ga penzionišem, imaće u svojoj biografiji više planina nego neki planinari...

Vidikovac Lučeva stena

Jutro je najlepši deo dana, mota mi se po glavi, čak i na prašnjavim seoskim putevima. Pogotovo uz ovakve poglede. Pogotovo uz tišinu koju remeti samo poneki zaostali solo pevač iz jutarnjeg hora.

Naravno, čim nastupe planinari od tišine više nema ništa. Ipak, smetaju mi samo prazne priče, ljudi koji se plaše tišine i moraju da je popune bilo čime. Srbija u pedalj nije takvo društvo. 

Srbija u pedalj, ili bar njeno tvrdo jezgro Ivana-Velizar-Jovica, družina je retkog filozofsko-boemsko-pragmatičnog senzibiliteta. Takve su im i akcije.

Takva je i ova tura na Bobiji (Jovicino idejno čedo) - za opuštanje i uživanje, dobro uhodane staze začinjene sa par malih tajni velikih majstora. Lepota bez suvišnog pametovanja. No bullshit poetry. Bukovski se ne bi postideo.

Vrh Tornička Bobija (1272 m.n.v.)

Nema veze što je to samo sedam i po kilometara (toliko su odlučili oblaci, mi smo bili spremni na više ali šta sad), i na tolikoj stazi nakrcalo se četiri vidikovca (od ukupno dvanaest koliko cela Bobija ima), jedan vrh (ali najviši, pa ti gledaj), jedna crkva (ko voli...), jedan izvor, par spomenika...

Neke planine cele nemaju toliko.

Istini za volju, Tornička Bobija, najviši vrh Bobije, verovatno je i najnezanimljivija tačka na njenim stazama. Ali od vrhova je vrednije ono što ostaje između njih, češće nego što mislimo. Navikne se čovek na to.

Sremčad u planini
(selfi: Ivana Ivančević)

Čovek živi i uči. Saznanje za koje sam ja bogatiji posle ove ture je da ponekad itekako vredi provesti pola dana u vožnji zbog par sati pešačenja (i neizbežnog nastavka druženja u kafani - boemsko-hedonistička koda), ako je čovek u pravom društvu. 

Često je od onoga gde smo bitnije s kim smo, a kad se te dve stvari poklope kao kazaljke na satu i najkraći dan u prirodi nije protraćen.

Dražin vidikovac

Mogao bih sad da opisujem staze, šume, poglede (sa svakog vidikovca koji smo obišli je potpuno drugačiji!), ali ostaću namerno u domenu impresionizma. Deskriptivnih prikaza planinarskih staza ima i previše. Skrenite levo kod Albukerkija, odmerite sedamnaest koraka od trulog panja i slično, koga to još interesuje?

Biće povoda i za drugačije tekstove. Ionako planiramo da se ovamo vratimo u što skorije vreme. Jovica kaže da je Bobija najlepša u jesen, a Jovica je neko kome treba verovati. Posebno kad je reč o Bobiji.

Dakle, jedan plan za jesen već imamo. (Samo da ne završimo opet na Povlenu?!) Sa drugarima iz Srbije u pedalj, nadam se. I gde treba, i s kim treba. 

Taman kako treba.

(Potpuno spontani foto: Goran Tile Tintor)