29. 7. 2022.

Transilvanijski Alpi: Retezat

Foto: Zoran Udovčić

Kao jedan od najdužih planinskih venaca Evrope, Karpati obuhvataju nebrojeno mnogo pojedinačnih planina i vrhova, od Visokih Tatri na krajnjem severozapadu do Rtnja kao najjužnije tačke. Međutim, srpskim planinarima je obično prva asocijacija na pomen Karpata susedna Rumunija.

Rumunski Karpati (ili Transilvanijski Alpi, kako ih još zovu) nepregledno su prostranstvo teško pristupačnih i negostoljubivih planina, gustih šuma, retkih naselja i surovih kamenih vrhova. Jedan od masiva rumunskih Karpata je i planina Retezat, koju smo imali prilike da posetimo u organizaciji beogradskog planinarskog društva Orfej.


Planina Retezat nalazi se u zapadnom delu Rumunije, a iako je udaljena od Beograda samo tristotinak kilometara, ta razdaljina se zbog uskih i ne baš najboljih puteva prelazi za više od pet sati, ne računajući pauze i čekanje na granicama. Ipak, ovoliki put se itekako isplati.

Retezat je planina izrazito alpskog tipa, sa snažnim četinarskim šumama iznad kojih se proteže bespuće golih stenovitih vrhova ispresecano kraškim uvalama i prošarano ledničkim jezerima. Samo ime masiva Munții Retezat moglo bi se prevesti na srpski kao "odsečene planine", što dovoljno govori o njihovoj morfologiji, ali i o saobraćajnoj povezanosti sa ostatkom sveta.

Na Retezatu se nalazi najveća kontinualna sastojina mešovite šume u Evropi, jedna od najstarijih evropskih prašuma - Gemenele - a među više od hiljadu životinjskih vrsta ubrajaju se i vuk, ris, divlja svinja, divlja mačka, kao i jedna od najvećih populacija medveda na starom kontinentu. Kažu da su medvedi ovde toliko pitomi da bez straha prilaze planinarima i prose hranu, ali mi (na žalost ili na sreću) nismo videli nijednog...

Zbog svih vrednosti ovog mesta, nije ništa neobično što je Retezat još 1935. godine zaštićen kao prvi nacionalni park u Rumuniji.

Raušor




Rumunskim Karpatima do sada nisam imao prilike da se posvetim onoliko koliko bih voleo. Posle nekoliko akcija na nižim vrhovima, uglavnom bližim Srbiji, došli su na red i vrhovi iznad dve hiljade metara nadmorske visine, kojih samo u nacionalnom parku Retezat ima više od šezdeset.

Ali, iako Retezat zaslužuje mnogo više vremena za obilazak ovog puta smo imali na raspolaganju samo jedan slobodan dan, što se savršeno uklopilo u organizaciju Orfeja i zamisli sjajnih kolega Petra i Saše Cvetkovića, klasića i cimera sa obuke za vodiče II kategorije PSS na Staroj planini.

Možda noćna vožnja i celodnevna tura (sa skoro 1500 metara ukupnog uspona na manje od 15 kilometara staze po dosta teškom terenu) ne zvuči kao idealan planinarski izlet, ali spavanje je ionako precenjeno a uživanje u visinama neprocenjivo, tako da je računica više nego jednostavna.





Vrhovima Retezata pristupa se najkraćim putem od naselja Raušor, zavučenog daleko od glavnih saobraćajnica, koje bi se samo uslovno moglo nazvati turističkim: na naplatnom punktu nacionalnog parka nema žive duše, usred letnje sezone funkcioniše tek poneki pansion i jedna ni manje ni više nego picerija (doduše, pica sa spanaćem im je vrlo dobra, ali kad to kaže neko bi mogao da živi na spanaću, blitvi i koprivi to treba uzeti sa malo rezerve), jedna padina sa žičarom deluje kao da ne bi mogla da privuče ni decu na sankama a kamoli iole ozbiljne skijaše, a mnogo pre svega toga asfalt se uveliko pretvara u makadam...

Ka unutrašnjosti nacionalnog parka stiže se samo prateći glavni put dalje uzbrdo, kroz visoku četinarsku šumu. Planinarske staze su lepo markirane i obeležene, tako da je na njima nemoguće zalutati, a skretanje sa staza ionako nije preporučljivo zbog pomenutih živuljki. Koliko god medvedi ovde bili druželjubivi, nije baš preporučljivo ići im na rupu bez najave...





Do izlaska iz šume na ogoljene platoe ne treba mnogo, i pejzaž se skoro u trenutku potpuno transformiše. Vrh Retezat ne vidi se odmah, staza čuva to iznenađenje za malo kasnije, ali je zato prizor drugih stenovitih gromada, od kojih na nekima ima snega i sredinom jula, zaista impozantan.

Zanimljivo je da vrh Retezat sa svoja 2482 metra nadmorske visine nije i najviši vrh istoimene planine: od njega su viša dva vrha, Peleaga (2509 m.n.v.) i Papuša (samo metar manje), koji nisu tako lako dostupni iz Raušora, pogotovo za veću grupu. Srećom, ne patimo od patološkog elitizma da moramo uvek da se penjemo samo na najviše vrhove, a uostalom i uspon na Retezat je više nego dovoljno vredno iskustvo.






Već prvi pogled na vrh ostavlja bez daha. Skoro vertikalna severna litica evocira priče o "severnim licima" čuvenih alpskih vrhova.

Puna moć vrha Retezat najbolje se sagledava sa njemu susednog vrha Preleučele (2265 m.n.v.), koji predstavlja najbolji uvod u završni uspon, a to mu bukvalno znači i ime - "uvod". Staza do ovog vrha nije markirana, ali je nemoguće promašiti ga: samo uzbrdo po ogromnim kamenim blokovima.



Vrh Preleučele (2265 m.n.v.) i pogled na vrh Retezat



Završnica uspona na Retezat izgleda isto tako - strmo uzbrdo između kamenih gromada obraslih lišajevima.

Staza nema pravih tehničkih detalja, ali zahteva mnogo opreza jer nisu baš svi blokovi stabilni koliko deluju, negde treba skočiti s kamena na kamen, negde se izvući rukama...








Sam vrh takođe je krševit, ali se nekoliko metara niže pruža široka zaravan na kojoj se može smestiti mnogo planinara, kao stvorena za nedeljnu podnevnu dremku. A budući da smo na vrh izašli među prvima, vreme do dolaska ostatka grupe upravo smo tako i iskoristili...

Vrh Retezat (2482 m.n.v.)




Uspon nije lak, ali je zato spust baš težak.

Spuštamo se na suprotnu stranu, severoistočnom stazom ka prevoju koji razdvaja vrhove Retezat i Južna Lolaja (2287 m.n.v.). Pogled nam privlači zastava na vrhu, ali iako se čini da bi se do nje moglo ustrčati za nekoliko minuta, što se više spuštamo to nam postaje jasnije da tu i ne postoji prava staza i da bi za još par stotina metara uzbrdo po stenju i opet nazad trebalo odvojiti još bar sat vremena... Lolaja ostaje utefterena za neki sledeći put.

Staza je do prevoja vrlo strma, puna sitnog kotrljavog kamenja i prašine koja proklizava, i potrebna je velika koncentracija pri silasku. Nagib malo popušta tek posle prevoja, ali i dalje se treba izboriti sa stenama koje izviruju iz prašnjave podloge i čine stazu jako napornom za hodanje.



(Foto: Zoran Udovčić)

(Foto: Zoran Udovčić)

Usput se mimoilazimo sa više grupa; koliko god ovi vrhovi bili turistički neopremljeni i udaljeni od civilizacije, po svemu sudeći to ne utiče na njihovu popularnost.

Populacija izletnika je takođe šarolika, od prekaljenih planinara do tinejdžera u ravnim patikama i roditelja sa baš malom decom, cela grupa Slovenaca, jedan bucko sa dušom u nosu i štapovima sa kojih još nije ni skinuo etikete...



Dogodine na Lolaji...



Trenutak predaha na jezeru Števija u podnožju Retezata koristimo da se rashladimo. Dovoljno je desetak sekundi u ledenoj vodi da stopala potpuno utrnu, više od tridesetak se ni ne može izdržati. 

Posmatramo jednu družinu koja se penje kuloarom punim sipara uz severnu liticu i izaziva odron, srećom bez posledica... I dvesta metara niže vidi se da je u pitanju momčić koji se pravi važan pred par devojčica. Ne bi bio ni prvi ni poslednji put da neko izgubi glavu zbog suknje, pa i bukvalno...





Stazu od jezera nazad do Raušora treba malo tražiti po kamenjaru, budući da je vodostaj očigledno dosta nizak pa se prvo treba izboriti sa blokovima koji se inače nalaze pod vodom pa zato nisu ni markirani. Ali, ni tu nema pravih problema i vrlo brzo se izbija na jaku i logičnu obeleženu trasu.

I taj puteljak je prepun kamenja i krupnog sipara, pa spuštanje ne postaje ništa manje naporno, ali džinovski četinari među koje staza ubrzo zalazi ublažavaju sve negativne osećaje.



(Foto: Zoran Udovčić)


Neki kažu da pola sata boravka u dubokoj šumi poboljšava imunitet za naredna dva meseca, pa ako je to istina mi smo posle Retezata mirni do kraja godine.

A da li ćemo i sedeti s mirom, u to iskreno sumnjam...

(Foto: Zoran Udovčić)



U poslednje vreme retko dozvoljavam sebi odlazak u planinu bez ogromnog predznanja i pripreme, ali kad imaš poverenja u druge vodiče onda možeš ponekad i da priuštiš taj luksuz. Baš zbog toga, Retezat sam doživeo potpuno rasterećeno i sa mnogo zadovoljstva. Planina je uzvratila tako što je uveliko prevazišla moja očekivanja.

Stena, šuma, pogledi na sve strane sveta, ni prelaka ni preteška staza, Retezat ostavlja malo toga što se još može poželeti. Jedino da se prvom prilikom vratimo na duže i obiđemo i druge lepote ovog nacionalnog parka.

Rumunske Karpate tek smo počeli da upoznajemo malo bolje. Ali nekad se obično poznanstvo pretvori u ljubav za tren oka...



A ako hoćete i sami da se uverite u lepote Retezata iz prve ruke, može vam koristiti naš GPS trek: https://www.wikiloc.com/mountaineering-trails/retezat-108779681



Нема коментара:

Постави коментар