Rudnik: Niko zaista ne želi dosadne ture

Zaboravljamo ponekad da planinarenje ne mora uvek da bude avantura. Ne moramo se uvek lomatati po stenju i kamenju ili zavlačiti po bespućima. Ponekad nam treba nešto opuštenije, jedan mali reset.

Posle nekoliko vezanih akcija koje nisu baš išle po planu, poželeo sam jednu laganu turu bez ikakve potrebe za improvizacijom. (Dobro, priznajem, rekao sam dosadnu turu, ali niko zaista ne želi dosadne ture, zar ne?) I kao pravi izbor lokacije Rudnik se sam nametnuo.

Najviša planina Šumadije dovoljno je blizu da ima smisla posetiti je na jedan dan, dovoljno velika da zadovolji naše apetite za pešačenje, puna raznih zanimljivosti (niko zaista ne želi dosadne ture), a opet pitoma i kao stvorena za puštanje mozga na pašu.

Na Rudniku sam ranije bio samo jednom, i to u maglenom zimskom ambijentu u kom nismo uspeli ništa naročito da vidimo, i ostala je želja da ovu planinu obiđemo i u toplije doba godine, i uverimo se u sve njene znamenitosti i lepote koje su tada ostale skrivene od naših očiju. I tako, bez previše najavljivanja, došao je na red i na to...

Varošica Rudnik, odakle polaze glavne planinarske staze po istoimenoj planini, smatra se jednom od najstarijih vazdušnih banja u Srbiji, u čijim blagodetima su uživali još Rimljani. Ali, za razliku od nekih drugih banja, Rudnik je danas nerazvijen i zaostao u turističkom smislu.

Ako je ovo mesto na obodu Ibarske magistrale odavalo utisak skrajnutosti i ranijih godina, izgradnjom autoputa "Miloš Veliki" postalo je pravo slepo crevo u koje zalaze samo oni koji znaju tačno šta tu traže, a to se poslednjih godina odnosi skoro isključivo na planinare.

Planinarski dom "Ratko Kuruzović"

Šumska kuća "Srbijašume"

Od centra varošice do planinarskih staza stiže se bukvalno za nekoliko minuta. Pomalo haotični polururalni pejzaž brzo menjaju prizori duboke šume. Opet smo potrefili maglovit dan, ali smaragdno zelenilo je ponekad samo po sebi dovoljno za osećaj bekstva od civilizacije.

Rudnikom vode uglavnom široki putevi, što kolski što makadamski, a i uže staze su dobro progažene i utabane. Kao i na mnogo drugih mesta, ima dosta prostora za cunjanje ali nekako deluje da se malo ko odvaja od glavnih staza.

Ali i na glavnim stazama Rudnika ima dovoljno toga za videti.

Vidikovac Gradovi

Lagano stižemo do vidikovca Gradovi, odakle se pružaju pogledi ka najvišim vrhovima Rudnika. Ali, kao i prošli put, panoramu zatvara zid od magle...

Lokalitet Gradovi samo je jedno u nizu arheoloških nalazišta na Rudniku, i predstavlja ostatak turskog utvrđenja, ali se na samom terenu ne vidi ništa što bi ukazivalo na to...

(Foto: Jelena Arađanin)

I dok je lokalitet Gradovi lako dostupan ali ne i preterano interesantan, jedan od najintrigantnijih spomenika davno prohujalih vremena na Rudniku potpuno je druga priča. Samo par stotina metara niže, ruševine džamije iz XVI veka u narodu poznate kao Misa prepuštene su na nemilost zubu vremena...

Staza koja vodi do Mise skroz je zarasla u visoku travu, pomešanu sa koprivama, bagremovim i ružinim trnjem, i verovatno je nešto najbliže avanturi što se može doživeti na glavnim rudničkim trasama. Ali, dolazak do samih ruševina nije antiklimaks nego totalno razočaranje...

Misa

Misa

Mada je lokalitet uredno obeležen informativnom tablom, sama ruševina potpuno je zarasla u šiblje, jedva pristupačna i praktično nesaglediva, ostavljena na nemilost zubu vremena...

Nepojmljivo je koliko je nebrige potrebno da jedan toliko značajan istorijski spomenik dođe u ovakvo stanje, ne žalosno nego nadasve sramotno! Kao da niko nadležan nema jedan trimer i jednu testeru!

Pokušavam da pronađem nešto utešno u celoj slici i prisećam se vremena kad je i Vrdnička kula izgledala baš ovako, a danas je jedna od najvećih atrakcija na Fruškoj gori. Pada mi na pamet i Ramska tvrđava, koja je takođe bila jadna ruina dok Turci nisu počeli da ulažu u svoje nasleđe širom Balkana.

Nada da će nekom nekad pasti na pamet da se ozbiljnije pozabavi i Misom ipak ne može da ublaži kiseo utisak koji njeno sadašnje stanje ostavlja...

Elem, dok je Misa ovako izmeštena od glavnih pešačkih tokova na Rudniku, teško da će se nešto promeniti na bolje... Nas je put nužno vodio dalje, još neko vreme kroz šiblje, trnje i koprive (kakav dan za kratke nogavice!) a zatim opet širokim šumskim drumovima za izvlačenje drva i kamena.

Društvo su nam kao i mnogo puta ove godine pravili lokalni vodiči na četiri noge, koji nepogrešivo pronalaze prave staze ka vrhu ali još bolje umeju da namirišu kod koga će se ogrebati za zalogaj sendviča ili parče keksa...

Samo ime Rudnika ostatak je davnih vremena. Još od praistorije čitava planina je istačkana raznim kopovima i rudnicima, od kojih su neki istraženi i prezentovani javnosti, ali deluje kao da ih još mnogo ostaje skriveno u gustim šumskim prostranstvima.

Odmah pored staze nalazimo na karti jedno mesto označeno kao pećina, bacamo pogled u neuglednu jamu i imamo šta da vidimo - tunel pravilnih zidova i tavanice, širok i visok oko metar i po, više nego očigledno načinjen ljudskom rukom, vodi ravno u dubinu brda. Pogled nam dopire jedva dvadesetak metara u dubinu, ali se kraj ne nazire.

Odlučujemo da ipak ne puzimo unutra po blatu, ali radoznalost ostaje...

Vrhovima Rudnika primičemo se brže i lakše nego što smo očekivali. Skoro četiristo metara uspona praktično se i ne oseti.

Pred izlazak na glavni greben nakratko prolazimo kroz osunčan oblak. Atmosfera je neuhvatljiva za oko kamere... Počinju i da se otvaraju skromni vidikovci, ali vreme se još uvek muti...

Elementarna pristojnost, ako ništa drugo, nalaže da se na grebenu Rudnika poseti i mesto na kom je formirana Prva šumadijska narodnooslobodilačka partizanska brigada.

Posebno naglašavam ovo "partizanska", jer je neko mnogo pametan dao sebi za pravo da ovu reč izbrusi sa postamenta spomenika... U duhu sveopšteg revizionizma istorije II svetskog rata, za nekoliko godina verovatno nećemo znati ni ko nas je okupirao ni ko nas je oslobađao. Rehabilitujemo dojučerašnje izdajnike, zabranjujemo dojučerašnje heroje, sve dok se ne izbrišu sve razlike između crnog i belog...

Rekao sam hiljadu puta, a ponoviću i milion puta ako treba - narod koji večito prekraja svoju prošlost ne može se nadati nikakvoj budućnosti...

Tragičnije od toga što lokacija ovog spomenika nije najbolje obeležena na savremenim kartama (na većini je označena samo kao izletište, a tek kad se zumira skroz do kraja eventualno nešto i piše) je to što nije najbolje obeležena ni na licu mesta, pa je tako sasvim moguće proći pored ovog mesta i ni ne primetiti da pored staze postoji nešto više od oronulog stola sa klupama...

Za razliku od spomenika, za izlazak na najviše vrhove Rudnika ipak se možemo pouzdati u putokaze, i tako dolazimo do prvog u nizu planiranih vrhova - Banetovog vrha (1089 m.n.v.), posvećenom rudničkom planinaru Banetu Iliću koji je svojevremeno osmislio i uredio transverzalu "Rudničke staze".

Iako poslednjih godina transverzalno pešačenje nije više toliko popularno među planinarima, ova transverzala duga oko 70 kilometara još uvek je aktivna (održava je planinarsko društvo PTT iz Beograda), jedino nezgodno je to što nije kružnog oblika pa je potrebno malo više logistike nego za većinu drugih transverzala po Srbiji. Ali, eto ideje za neke buduće ture!

Sa Banetovog vrha već počinju da se ukazuju lepi pogledi ka jugoistoku, prema Gornjem Milanovcu i dalje sve do Ovčara i Kablara koji su ovog puta ipak ostali sakriveni u izmaglici...

Banetov vrh (1089 m.n.v.)

(Foto: Jelena Arađanin)

Laganom šumskom stazom, od Banetovog do Cvijićevog vrha stiže se za desetak minuta; uspon se skoro i ne oseti.

Kao što ne pruža nikakvo zadovoljstvo u penjačkom smislu, tako Cvijićev vrh (iliti Veliki Šturac; etimologiju rudničkih vrhova sam zagrebao u prošlom tekstu o ovoj planini) nije zanimljiv ni kao izletište. Mala zaravan nakrcana je antenama, repetitorima, prijemnicima, predajnicima, toliko da se obična planinarska fotka sa vrha graniči sa pokušajem špijunaže...

Jedino zbog čega vredi popeti se na ovaj vrh je podatak da je baš to najviši vrh Šumadije. Pa opet, i to je informacija koja više znači peakbaggerima nego pravim ljubiteljima prirode...

Ako bi se jedan deo ture Rudnikom mogao nazvati dosadnim, to bi - ironično - bio njegov najviši vrh...

Veliki Šturac - Cvijićev vrh (1132 m.n.v.)

A već drugi vrh po visini, Srednji Šturac, pruža sasvim drugačiji ugođaj. Istini za volju, i tu se našlo zgodno mesto za posaditi repetitor, ali nekako u prikrajku, pa se na Srednjem Šturcu osećamo baš kao što bi i trebalo na jednom planinskom vrhu. Kratak, oštar uspon samo doprinosi utisku.

Pogled uspeva da se probije samo do južnih obronaka Rudnika, ali i toliko je bolje nego ništa...

Nešto dalje ka zapadu, na vrhu Mali Šturac nema se zapravo šta videti. Tačkica u šumi, tik iznad staze, obeležena samo betonskim hidroforom, može se smatrati za vrh a u suštini i ne mora...

(Foto: Jelena Arađanin)

Srednji Šturac (1113 m.n.v.), pogled ka Velikom Šturcu

Pogled ka južnim obroncima Rudnika

Odmah ispod Malog Šturca

Na padini ispod Malog Šturca nalazi se ipak objektivno najznačajniji lokalitet na Rudniku, pa i šire - Prljuša, praistorijski rudnik malahita, rude bakra.

Prljuša je jedno od najvećih nalazišta ovog tipa u čitavoj Evropi, ali za to kod nas ne zna skoro niko, i to ne samo u najširoj javnosti nego čak i među izletnicima koji često posećuju Rudnik. Na lokalitetu postoji informativna tabla, ali realno, ko još to čita? (Ko još uopšte nešto i čita danas?!)

Da Prljuša nije ujedno i najbolji rudnički vidikovac, teško da bi neko uopšte i dolazio ovamo samo zbog arheologije...

Ovo mesto odlično ilustruje zašto Srbija nikad neće biti turistička sila - ako i ima nešto značajno i lepo, Srbin neće prstom mrdnuti da to predstavi svetu a onda će se pitati zašto niko ne dolazi to da vidi jer misli da bi svi trebalo da znaju da to postoji... Isti Srbin koji na sva zvona kuka zašto jedan Lepenski vir nije na UNESCO-voj listi Svetske baštine a da nikad nije pokušao ni da ga nominuje za to... Ali odoh ovde predaleko...

Istina je da je Prljuša jedno izuzetno vredno arheološko nalazište, ali i da ceo lokalitet prosto odiše klasičnim srpskim nemarom. Ovde ću stati; niko zaista ne želi da sluša tirade...

Prljuša

Can't touch this!

(Foto: Zoran Držaić)

A do kraja staze - zatvaranja kruga - od Prljuše ostaje jedva par kilometara. Sasvim dovoljno provalu oblaka koja se nameštala ceo dan - i potom stala čim smo povadili kabanice, kao da smo time uspeli da je uplašimo...

Posle zimske ture na Rudniku nisam bio siguran da bi me ova planina stvarno impresionirala u letnjim uslovima. Da budem iskren - i nije, ali bilo bi nepravedno reći da ovo mesto nije zanimljivo i samo po sebi odličan izbor za jednodnevni izlet. Na kraju krajeva, da je drugačije ne bi uspelo ni da me privuče da dođem ponovo, a imam blagi osećaj da ćemo se još nekad videti...

Čisto preterivanje

Krug oko Rudnika dovoljno je dugačak da se može razvući na čitav dan, a za agilnu grupu taman dovoljno kratak da ostavi vremena i za još jednu brzinsku turicu u okolini.

Opcije su bile potraga za ostacima srednjovekovnog utvrđenja Srebrnice (za koji smo znali gde se nalazi ali ne i kako se tačno stiže do njega, a kamoli u kakvom je stanju), uvek inspirativan uspon na Ostrvicu ili eventualno izlet do "srpskog Holivuda" (kako da ne!), ali svi znamo da je izbor mogao biti samo jedan...

Deset minuta vožnje i pola sata uspona kasnije, gledali smo Rudnik iz sasvim drugačije perspektive. Ostrvica je jedan od onih vrhova koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim i jedan od onih planinarskih začina koji od dobre akcije pravi odličnu bez previše truda.

Još kad se poklope i drugi faktori - sjajno društvo, sjajno vreme za uspon, nikog drugog na stazi - vredelo bi poteći put i samo za toliko malo. Šumadijski rokenrol.

Ostrvica je jedan od onih vrhova koji nikad ne može da dosadi. A niko zaista ne želi dosadne ture, zar ne?

(Foto: Goran Tile Tintor)

Pogled na Rudnik sa Ostrvice

Iskreno, jedna ovakva tura mi je baš i trebala. Lagana, opuštena i bez mnogo improvizacije, za puštanje mozga na pašu. Sve ostalo je bilo samo bonus. Baš onako kako sam želeo.

Možda bi trebalo da budem oprezniji šta želim, jer u poslednje vreme mi se želje nešto previše ostvaruju... Ili treba da poželim nešto totalno sumanuto, čisto da vidim dokle to može da ide...

Opuštene ture... pa, možda ih je bilo i dovoljno za neko vreme, mada se ne bih bunio ako još neka uleti preko reda...

Dosadne ne trebaju nikom.

Ako nekome padne na pamet da se sam uveri koliko je Rudnik zanimljiv ili dosadan, može da se posluži našim GPS trekom: https://www.wikiloc.com/hiking-trails/rudnik-kruzna-staza-produzeno-105451551