12. 2. 2018.

Rudnik: Snežna bajka na tri Šturca



Šumadija čini sam centar Srbije, a centru Šumadije smestila se planina Rudnik. Mesto retko bogate istorije, ne samo u domaćim okvirima, za svakoga će ponuditi neku zanimljivost: arheološka nalazišta, stroge rezervate prirode, spomenike...

Na Rudnik planini se još u praistoriji iskopavala ruda bakra, Rimljani su je smatrali vazdušnom banjom, kralj Dragutin je ovde kovao prvi novac sa ćiriličnim natpisom, Turci su razvijali naselje, a onda je protiv njih vojevao Arsenije Loma...

Danas skrajnuta i slabo razvijena, varošica Rudnik itekako ima čime da se diči, a najčešći gosti danas su planinari, za koje je planina Rudnik jedna od omiljenijih šumadijskih destinacija...


Prateći Ibarsku magistralu od Beograda, do Rudnika se stiže posle samo stotinak kilometara, pa to ovu planinu čini odličnim izborom za jednodnevnu turu za planinare iz okoline glavnog grada.

A mada na Rudniku ima svašta za videti (uključujući i Ostrvicu, izdvojeni stenoviti vrh popularan naročito među ljubiteljima adrenalina), "klasična" ruta obuhvata tri vrha (nekada) poznata kao Šturci.



Planinarski dom "Ratko Kuruzović"


U Srbiji večito promenljiva planinska toponimija ovde je napravila pravu konfuziju, tako da su prosti i jednostavni Veliki, Srednji i Mali Šturac u poslednjih nekoliko godina postali (tim redom): Cvijićev vrh, Mali Šturac i Prlinski vis.

Pa ako se i može shvatiti čast ukazana najpoznatijem srpskom geografu i jednom od prvih vodiča organizovanih planinarskih akcija u Srbiji tako što je najviši vrh Šumadije nazvan po njemu, malo je manje jasno zašto je Mali Šturac u međuvremenu preimenovan u Prlinski vis, a potpuna je misterija kako u celoj toj priči od Srednjeg Šturca postade Mali, posebno kad više nema ni Velikog...

Pometnja postaje još veća kad se pogledaju putokazi na terenu, na kojima se pominju samo Veliki i Mali Šturac... E sad, zašto ganc novi putokazi ignorišu Cvijića i da li je taj Mali zapravo Srednji ili stvarno Mali, to više ni Poaro ne bi mogao da raščivija. Zato ćemo se mi držati tri Šturca i nećemo previše mudrovati.

Nekad je pametnije praviti se glup...






Sivo beogradsko nebo i odvratna mokra susnežica nisu obećavali planinarsku idilu. Dok smo se oko sedam ujutro pakovali u kola, očekivao sam u najboljem slučaju da pokisnemo, u najgorem da se iskaljamo kao prasci. Kako god, odluka je pala na Rudnik i izvlačenja nema.

Dva sata kasnije, na ulazu u centar varošice odakle kreće većina planinskih staza ka rudničkim vrhovima, očekivanja se menjaju u "blatnjavi, produvani i mokri od lapavice", ali zar je to ikad smetalo iole ozbiljnom planinaru? Na kraju krajeva, uvek postoji put nazad, ko ne gleda unapred ne može nigde da stigne.


Vidikovac Gradovi

Kada su pre koju godinu rumski planinari izvodili prvomajsku turu po Rudniku, mi smo se baškarili u Beču. Ako je i postojao izbor između ove dve destinacije, maglovite slike sa rudničkih Šturaca samo su potvrdile da je naša tadašnja odluka bila dobra.

Magla ni danas nije ređa, ali škripavi sneg koji sve više prekriva staze kako odmičemo uzbrdo potvrđuje da će ova avantura biti zimska i po ambijentu a ne samo po kalendaru.




Glavni masiv Rudnika, izuzimajući Ostrvicu, nije zahtevan za planinarenje ni tehnički ni kondiciono, pa opet po snegu koji je ugazila tek poneka srna nije ni potpuno lagan poduhvat. Ostajemo uskraćeni za poglede, pa se uživanje svodi strogo na savladavanje visinske razlike, osećaj sveže prtine pod đonovima i miris leda u vazduhu.

Jutro koje je obećavalo kaljavu šetnju pretvorilo se u pravu ledenu bajku za kakvu treba ubosti pravi trenutak. Mnogi se neće složiti da se i maglena zavesa i hladan vetar mogu nazvati savršenim zimskim vremenom, ali neke staze upravo u takvoj scenografiji odišu nekim posebnim mirom, što se definitivno odnosi i na Rudnik.



Korak po korak, i pre nego što smo shvatili izlazimo na prevoj između Velikog i Srednjeg Šturca, odakle je najviši vrh Rudnika udaljen manje od kilometra vazdušnom linijom.

Do najviše tačke planine odavde vodi širok put kojim bi bez problema izašao iole jači automobil, što i ne čudi budući da se na vrhu nalazi cela šuma repetitorskih antena, inače vidljivih iz velike daljine a danas potpuno skrivenih od naših očiju...

Put ka Velikom Šturcu - Cvijićevom vrhu
Cvijićev vrh - jedna od antena...
"Čovek je u šumi, bežimo!"

Kao i toliko vrhova u Srbiji, i Veliki Šturac (alijas Cvijićev vrh, 1132 m.n.v.), najviši vrh Šumadije, okovan je gvozdenim banderama, opasan žicom, prokrčen, uređen, lako dostupan - i potpuno nezanimljiv.

Vrh zapravo čini jedna oveća zaravan, a oko same najviše kote planine različiti izvori (GPS uređaj, topografska karta, trekovi sa interneta, GIS aplikacije) razmimoilaze se za više desetina metara, što je u ovom slučaju potpuno nebitno. Izlazim na onu tačku koju mi GPS sugeriše kao najvišu, nekoliko metara dalje od najvećeg antenskog kompleksa na vrhu, samo da bih i tamo našao još antena, još transformatora i još žičane ograde...

Za to vreme, porodica srndaća, večito brža od fotoaparata, malo dalje probira smrznute ostatke trave kroz snežni pokrivač, nemo posmatrajući te spomenike progresa već srasle sa prirodnim okruženjem, u slici koja bi zasigurno bila daleko lepša bez njih...

Uz Srednji Šturac
Srednji Šturac
Pogled ka jugu...

Silazeći sa Velikog Šturca, čovek bi se mogao prevariti da pomisli da će se lakše popeti na Srednji, ali ne lezi vraže! Za razliku od Velikog, Srednji Šturac (1113 m.n.v.) je već malo krupniji zalogaj, pošto je uspon kraći i strmiji.

Mada se i na Srednjem Šturcu ugnezdila nekakva antenčina, široka otvorena livada obećava odlične vizure ka jugu, samo kad ne bi bilo magle...


Mali Šturac

Za razliku od Velikog i Srednjeg, poslednji i najniži u nizu, Mali Šturac (1058 m.n.v., poslednjih godina poznat i pod imenom Prlinski vis) zapravo je tek omanje uzvišenje tik uz samu stazu, i bez gledanja u kartu teško da bi ga iko mogao nazvati planinskim vrhom. Na samom vršku, umesto obeležja, stoji hidroforski bunar iz kog se očigledno napajaju vikendice podno Rudnika.

Hteli, ne hteli, izlazimo i na ovaj vrh i završavamo rudnički triling Šturaca... Ostaje još samo sasuljati se niz klizave padine nazad do civilizacije, delom niz asfaltni put prekriven snegom uz koji se nalazi nekoliko vidikovaca za koje kažu da se s njih vidi cela Šumadija kao na dlanu.

Koprena magle je sve što mi vidimo...




Postoje neka mesta koja je dovoljno posetiti jednom i doživeti sve što imaju da pruže, a postoje i ona kojima se često i rado vraćamo. Rudnik ne bih mogao da svrstam ni u jedne ni u druge.

Planina koja me u drugačijim vremenskim uslovima sigurno ne bi previše očarala, ostavila je za ovo kratko vreme dubok utisak, svečan i bajkovit. Tri Šturca, krov Šumadije, svakako bi vredelo videti i u drugačijem svetlu, i uživati u najlepšim pogledima na samo srce Srbije.

Onda ćemo valjda znati da li smo od Rudnika dobili sve, ili ćemo mu se i posle toga vraćati.

Biće za to prilike. Volja svakako postoji.



A kad se budemo vratili, dobro će nam doći i GPS trek od juče. Ako još nekome znači za buduće izlete, može ga pronaći na sledećem linku: https://www.wikiloc.com/hiking-trails/rudnik-veliki-srednji-i-mali-sturac-22620783



Нема коментара:

Постави коментар