Koziakas (subjektivni osećaj)

Na nekim mestima ti ostane srce, i poželiš da im se vraćaš iznova i iznova. Za neka mesta ne želiš više nikad da čuješ, a deo tebe će zauvek ostati na njima kao utvara...

Planina Koziakas predstavlja jedan izduženi greben u širem masivu Pinda, koji se pruža pravcem sever-jug zapadnim obodom Tesalije. Najviši vrh Koziakasa dostiže visinu od 1901 metra iznad mora, ali se ne smatra naročitim tehničkim dostignućem.

Ali, to ne znači da ova planina ne može da pruži pravu pravcatu avantura onima koji je traže. Jednu od onih koje će neki od nas uvek pamtiti, mada bismo možda želeli da je zaboravimo...

Ovu priču nisam želeo da napišem. Univerzum mi je, na samo sebi svojstven način, rekao da treba. I onda, evo je...

Prvomajska tura planinarskog kluba "Borkovac" Ruma u Grčkoj bila je u startu zamišljena vrlo ambiciozno. Dva dana pešačenja i manastiringa po Meteorima, uspon na Koziakas i u povratku skok do Kajmakčalana. Plan i program ispunjen do poslednjeg minuta.

A od samog početka je sve išlo kako ne treba, samo to tada uopšte nismo shvatali.

Nekoliko dana pred put Neda se razbolela. Ugovarao sam osiguranje u petak, pred sam polazak. Izašao sam s posla ranije, i svejedno napravio dvestotinak kilometara kolima do kraja radnog vremena. Počeo sam da se pakujem u četiri popodne, zaboravio sam pribor za jelo... Na granicama smo izgubili više od sedam sati. Umesto ujutro, stigli smo u kamp u podnožju Meteora popodne. Uspeo sam da odspavam ukupno dvadesetak minuta u vožnji, iz triput. Ceo dan sam bio kao drogiran, kao da se ceo svet odvija mimo mene... Zbog nesporazuma sa domaćinima ispalo je da imamo na raspolaganju manje bungalova nego što smo rezervisali. Pregovaranje sa Grcima, rukama i nogama. Jedini sunčan dan celog produženog vikenda nismo iskoristili za pešačenje jer su svi bili iznureni od puta... Samo smo se promuvali do centra Kastrakija. Čuveni vodički instruktor Slobodan Gočmanac govorio je da pravi vodič ide na spavanje poslednji a ustaje prvi od cele grupe. Sedelo se predugo, a spavalo premalo. Sve je trebalo da mi kaže da je na pomolu neka propast...

Dok sam počinjao zvaničnu vodičku karijeru i još uvek krao zanat od klupskih kolega, počeo sam da primećujem da mnogi vodiči imaju neku svoju osobenost po kojoj se njihove ture razlikuju od drugih. Neda je volela zvučne destinacije i sadržajne ture, Radić je opet naginjao lakšim stazama za uživanje, dok je Đuka večito tražio neke bestragije koje se ni na karti ne mogu pronaći... Šta je moj vodički zaštitni znak na drugima je da presude, ali kako vreme prolazi sve više shvatam da ako imam izbora obično biram teži način... Duže staze, veće visinske razlike. I nekako uspevam da nađem dovoljno istomišljenika, ili samo ludaka spremnih da me prate. Kako god, zahvalan sam Univerzumu na tome.

Na uspon na Koziakas obično se kreće iz skijališta Pertuli na zapadnim padinama planine. Do vrha se odatle savladava oko sedamsto metara uspona na oko šest kilometara staze.

Ali, postoji još nekoliko načina na koji se može popeti na Koziakas, i od kojih je najduži onaj iz mesta Pili, koji na šesnaest kilometara pravi preko dve hiljade metara visinske razlike, više nego što je cela planina uopšte visoka.

Nedeljno jutro zatiče me sa još sedamnaest istomišljenika, da ne kažem ludaka, baš na toj stazi. Čitavo prethodno veče proveo sam plašeći i odgovarajući potencijalno nespremne učesnike, toliko da grupu koja je ostala istrajna čine ljudi u koje mislim da mogu da imam poverenja: godinama verni sapatnik Držaja; kolege vodiči iz udruženja "Srbija u pedalj" Velizar i Jovica (Ivana, treći deo udarne trojke, ostala je u kampu zbog zdravstvenih tegoba); više puta dokazani u akciji Rića, Zlaja, Jera i Jovana, Voja i Zerina, Marko Kostić; Dušan Mirković, sin legendarnog Ljube Mirkovića, koji je od oca osim lika nasledio i mnoge karakterne osobine, ali pre svega neverovatnu izdržljivost; majka i sin Milja i Davor Lazić, koji odavno nemaju šta kome da dokazuju, pogotovo meni; sestre Jelena i Svetlana koje su se za svega par akcija uklopile u klub kao da su tu godinama; jedini koje nisam imao priliku da upoznam ranije su Jelenin muž Vedran i Ana iz beogradskog "Balkana", ali biram da verujem i u njih. Drugačije ne bi imalo smisla.

Druga grupa, još dvadesetak planinara, odlučila se ipak za lakši način, uspon od skijališta. Davor će mi posle reći da su Milja i on pred put gledali snimke uspona i da su se nadali da nećemo ići tim lakšim putem. "To bi bilo baš bez veze", rekao je.

A naravno, od samog početka je sve išlo kako ne treba. Ovog puta sam to odmah shvatio.

Uspon kreće od kamenog mosta preko reke Portaikos, na obodu gradića Pili. Jednolučni most koji je 1514. godine podigao Sveti Visarion dugačak je oko sedamdeset a visok oko trideset metara, i pravo je remek delo srednjovekovnog inženjerstva. Legenda kaže da je na pola posla ponestalo sredstava za izgradnju pa su majstori obustavili radove, ali se onda iz šume pojavio medved i počeo da slaže kamenje pa je tako i most završen...

Po ko zna koji put zadovoljavam svoju fiksaciju prelaska mostova pešice, ali ne stižem da uživam u tome koliko bih voleo. Najveća mana vođenja akcija je to što čovek u ulozi vodiča nikada ne može da se opusti na stazi onoliko koliko bi mogao kad bi išao sam...

Staza koja vodi uzbrdo od mosta, uredno ucrtana u sve moguće i nemoguće digitalne topografske karte, zapravo nije staza već kombinacija suvog korita planinske reke, prepunog ogromnog kamenja uz koje se treba malo i uzverati, i životinjskih puteva duž žičane ograde koja očigledno zatvara neki rezervat.  ("Sa koje smo strane ograde?", pita neko.)

Tu je žbunje, tu je trnje, ponekad sevne neki vidikovac, tu je jedna jedina markacija negde pri kraju uspona uz rečicu. Ograda kao da nema kraj, sve dok u jednom trenutku samo ne nestane, a zajedno s njom nestaje i bilo šta što bi se na terenu moglo nazvati stazom.

(Foto: Jelena Arađanin)

Još uvek nismo na grebenu, i dalji izbor se svodi na veranje ili malo blaže veranje, improvizovanim serpentinama kojima kružimo oko stenovitih odseka kao mačka oko miša. Ali, osećaj je više razigran nego frustrirajući, koji bi možda više odgovarao situaciji.

Na kraju izbijamo ne jednu bezimenu glavicu sa čije druge strane se proteže pitoma livada. "Ovo će biti vrh Borkovakis", kaže Velizar. Smejemo se, ali počinjem pomalo da brinem. Već smo počeli da probijamo vreme koje smo planirali za uspon, a do vrha nam ostaje još više od deset kilometara.

Ali dalje vuče jaka i jasna staza i trebalo bi da je dalje i lakše. Izbijamo uskoro na dobro markiran put i možemo bar malo da se opustimo.

(Foto: Jelena Arađanin)

(Foto: Jelena Arađanin)

Borkovakis (oko 1250 m.n.v.)

U grčkoj mitologiji, planina Koziakas pominje se kao dom boga Asklepija ili Eskulapa, boga medicine čiji štap sa obavijenom zmijom i danas predstavlja zaštitni znak ove profesije.

Sa sedam-osam godina prvi put sam pisao Zabavniku, pitajući za poreklo ovog simbola. U prošlom broju, trideset i kusur godina kasnije, dok sam čitao o Koziakasu u mitologiji, neko je ponovo postavio isto pitanje. Ako to nije sinhronicitet, onda ne znam šta jeste.

Asklepije nije kod kuće, a nema ni njegovog vernog smuka. Koziakas pripada daždevnjacima. A kao da je na sve načine pokušavao da nam pokaže da planinarima tog dana tu nije bilo mesto.

(Foto: Jelena Arađanin)

Koliko god teren bio prohodniji, kao da smo sve sporiji. Zovem drugu grupu, javljam im da ćemo kasniti. Sve u redu. Kad god da stignemo, čekaće nas.

Isprva polako, gotovo neprimetno, ulazimo u jastuk od magle. Za sanjare često kažu da žive u oblacima; onaj ko je to smislio očigledno nikad nije bio u oblaku - oblak uopšte nije lepo mesto - hladan je, vlažan, ne vidi se prst pred okom, upija svaki zvuk kao sunđer. Do vrha moramo kroz oblak.

Ali, bar je staza tu, sve dok odjednom - nije. I ono malo markacija ostaje ispod snega, i jedino što možemo je da se oslonimo na dokazano nepouzdanu kartu i intuiciju.

Odustajanje nije bilo opcija. Povratak istom stazom oduzeo bi nam više vremena nego uspon do sada. Da bismo stigli do planinarskog doma (koji je druga grupa upravo napuštala) morali smo preći vrh. Jedini izbor koji smo imali je gaziti naslepo po snežnoj strmini ili seći stazu malo zahtevnijim kamenim liticama. Prećutno se slažemo oko drugog.

(Foto: Jelena Arađanin)

Vetar pojačava, počinje i kiša, prvo sitna i dosadna a potom kreće u krešendo. Koža na prstima mi puca od hladnoće. Ali ne smemo da žurimo, jer bi se neko u ovakvoj magli lako mogao izgubiti. Stajem svakih nekoliko koraka da proverim da li onaj iza mene vidi onog iza sebe, i tako do kraja kolone.

I odjednom, bez ikakvog upozorenja, teren se izravnava i betonski stub izranja iz nevidela. Na razbijenoj tabli od belog mermera piše Hadžipetros, 1901 metar nadmorske visine. Drugo ime vrha je Astrapi - "gromoviti". Trudim se da ne mislim na tu stranu.

Nije bilo vremena za slavlje, valjalo je sići do doma i makar malo ogrejati pred završni spust. Nisam to nikome rekao, ali planirao sam svima da platim piće u domu. Bio sam ponosan na celu grupu. Mislio sam da je najgore prošlo. Koliko nisam imao pojma...

Odluka koju sam doneo na vrhu bila je školska. Pustio sam grupu da krene ka domu, a ja sam ostao na kraju kolone, da neko ne bi zaostao iza. 

"Obraćajte pažnju da vidite onog iza sebe i kad stignete do doma stanite", rekao sam. Iz ove perspektive, nisam siguran da me je iko čuo. Svi su želeli samo da se dokopaju malo suvog i toplog...

Hadžipetros (1901 m.n.v.)

Pratili smo jedno vreme stazu dok markacije nisu počele da se razilaze. Grčka praktičnost na delu: jedna markacija je žuta, druga žuto-crvena, treća žuto-crna. Kasno smo shvatili da to uopšte nisu iste staze. I po najvedrijem bi ih bilo teško raspoznati, a kamoli u magli...

Zastajemo i okupljamo se kod nekog pojila, gde mapa kaže da bi trebalo da bude dom, ali od doma ni traga ni glasa. Onda smo negde desno ugledali jednu svetiljku i pomislili da je to neko od naših sa čeonom lampom. Kako smo krenuli da joj se približavamo, dom je izronio iz maglene zavese kao na filmu.

Nabijamo se pod nadstrešnicu i prebrojavamo. Petnaest. Ko fali? Držaja, Dušan i Ana. Jera kaže da ih video kod pojila, verovatno su produžili dalje stazom. Zovem Držaju. Mrtav telefon. Zovem Dušana. (Ne znam odakle mi navika da na ozbiljnijim akcijama memorišem brojeve telefona svih učesnika, ali eto imam je. Što je najsmešnije, nikad ih posle ne obrišem. Ponekad listam imenik i nalazim neka imena koja mi čak ni ne zvuče poznato...)

Dušan se javlja, ali ga ništa ne čujem. Kiša mi je napunila slušalicu. Razaznajem nekako rečenice. Na stazi su. Prate žutu markaciju.

"Pa vratite se do doma." Opet ga ne razumem. Veza se prekida. Zovem ponovo. "Dom je kod onog pojila", kažem.

"Kakvog pojila?"

"Morali ste proći pojilo, vratite se do njega."

"Ne sećam se pojila." Neke neodređene lampice alarma počinju da žmirkaju. Pokušavam da im objasnim, ali bezuspešno. A šta ako su negde pogrešno skrenuli? Da li bi se uopšte vratili do pojila ako bi samo krenuli nazad? Da li bi imalo smisla krenuti za njima, ili bi to bilo samo traženje igle u plastu sena?

"Samo se vratite nazad istim putem. Niste mogli odmaći daleko. Čekaćemo vas", kažem.

Uopšte mi se ovo ne sviđa. Dok se ostali polako raskomoćuju oko bubnjare u omalenom predsoblju, stojim sa još nekolicinom ispred doma. Još uvek nemam pravi razlog za brigu, ali situacija je sve osim opuštena.

Telefon zvoni. "Ne možemo da nađemo dom. Da ti pošaljemo našu lokaciju?"

Sjajna ideja! Narednih desetak minuta pokušavam da osposobim internet na telefonu, ali ne uspevam. Uskoro će početi da pada mrak... Signal dolazi i nestaje u talasima. Čas ja nemam mrežu, čas je Dušan nedostupan. Zovem ponovo Držaju. Ništa. Zovem Anu. Ništa.

Telefon opet zvoni. "Našli smo lokaciju doma, ali između je neka jaruga, ne možemo da je pređemo."

"Ne možete ni da je obiđete?"

"Vraćamo se ipak na stazu."

Ovo me već sad brine. Kažem im da šta god da se desi samo ostanu na stazi. Ja ću proveriti kuda staza vodi. Kakva je markacija? Samo žuta.

Ulazim konačno u dom, probijam se između naših. Mokar sam do gaća. Pronalazim domaćina, mlađi momak, nasmejan od uva do uva. Nudi kafu, čaj i cipuro. "Šta je cipuro?", pita neko. "Rakija", kažem. "No, tsipouro is not raki", vređa se domaćin. Najobičnija lozovača, kažem više sebi u bradu. Na kraju će svi samo kafu i čaj. Prebrojavamo se, i ja se prvi hvatam za novčanik. Mislim da niko nije ni skontao ko je platio, svima je bilo bitno samo da se ogreju. Bar sam jedan naum ispunio, a pritom sam izbegao da to bude teatralno. Win-win. Bar nešto...

"Listen, friend", povlačim domaćina malo dalje od graje. "Some of our guys are still out there, they are following a path marked yellow. Where will they end up?"

"Yellow marks with black triangles lead to Pertouli."

Ne sećam se nikakvih trouglova. Zovem ponovo Dušana. Nema nikakvih trouglova, markacija je samo žuta. Opet se okrećem onom Grku.

"They are on a path with just yellow marks, no black triangles. Where will they end up?"

"Yellow path goes to Pertouli."

"Just yellow?"

"Yellow with black triangles."

"There are no triangles, it's just yellow. Where does that path go?"

"Yellow with black triangles goes to Pertouli."

Okrećem se da vidim da nisu Abot i Kostelo tu negde. "But where does only yellow go?"

"They need to go to path with yellow squares and black triangles."

"But how do they do that?" Pokazuje mi neku kartu sa koje tek ništa ne razumem. Okej, udišem duboko. 

Zovem ponovo Dušana. "Slušaj, ne mogu da se sporazumem sa ovima. Vi samo ostanite na stazi, ako je markirana mora da vodi nekuda. Morate izaći u neku civilizaciju. Najbolje rešenje je da se sad spustite tom žutom stazom i da se nađemo dole."

"Znači, misliš da nastavimo da se spuštamo?"

"To je sad najpametnije. Ne možemo da idemo za vama, vi ne možete da se vratite do doma, ali ste na stazi. Niste izgubljeni. Samo pratite stazu i sigurno ćete izaći u neko selo."

Polako je počinjao da pada mrak. Svi smo morali dole, pa kako god. Odlučio sam da spustim veći deo grupe do autobusa, pa ako treba da se vratim gore po ovo troje.

Javljam situaciju Radiću koji je već dole sa drugom grupom. Razmišljam samo o tome kako da se Dušanova supruga i majka koje su takođe tu u autobusu ne uspaniče. Ali, Dušan se već javio pre mene i panika je već nastala. Uveravam Radića da je sve u redu, na stazi su, spustiće se samo na drugo mesto, pokupićemo ih usput i neće biti nikakvih problema. 

"Samo se spustite putem", kaže Radić, "jeste duže ali ide direktno do autobusa. Staza je strma i nije naivna."

Prebrojavamo koliko imamo čeonih lampi. Pet lampi na petnaest ljudi, nije ni tako loše. Raspoređujem trojke i krećemo u mrak, tamo kuda nas vodi karta.

Grk trči za nama. "Not that way, this way faster." Vuče nas do neke kozje stazice koja se ni ne razaznaje u mraku. Prelazimo širok zemljani put. Preganjam se s njim još nekoliko minuta da li je to put za Pertuli, on je naumio da nas izvede na stazu i neće čak da mi kaže kuda vodi put.

"This path faster", kaže, "the road four kilometers more."

Na kraju moram da presečem. "Listen, I don't care if the 'road four kilometers more'. These guys are tired, a lot of them have no lights, I cannot risk losing the path somewhere. I just want to go down the road. Thank you for everything, but I need to think about the safety of the group." Tu je konačno popustio.

Setio sam se opet Coleta Gočmanca i lekcije o tipovima vodiča. Postoje tri osnovna tipa vodiča, govorio je - autokratski, demokratski i liberalni, svi ćete nekad izgraditi svoj stil i on će uglavnom spadati u jedan od ova tri tipa. Shvatio sam tokom godina da sam kao vodič uvek najviše naginjao demokratiji - svaku ozbiljniju odluku iznosio sam pred grupu i očekivao da čujem i njihovo mišljenje. Te rane večeri na Koziakasu doneo sam prvi put u vodičkoj karijeri potpuno autokratsku odluku - dole idemo putem, bez rasprave. Nebitno da li je four kilometers more.

(Foto: Jelena Arađanin)

(Foto: Jelena Arađanin)

Pokušavam ponovo da pozovem Dušana, ali čas on nema mreže čas je nemam ja. Pokušavam svakih par minuta. Kako lagano gubimo visinu ispod nas počinju da se pojavljuju svetla skijališta. Još uvek je daleko, ali tamo nas čeka autobus i već je nekako lakše. Još samo i da se ono troje spuste...

Onda telefon zvoni. "Mi više ne vidimo nikakvu stazu. Izgubili smo se."

Stajem kao ukopan, svaka dlaka na telu mi se diže. Ne osetim strah u Dušanovom glasu, ali svejedno pokušavam da ga umirim.

"Sigurno ste blizu nekog naselja, da li vidite nešto? Neka svetla?"

"Ne vidimo ništa, u magli smo."

Dođavola, još uvek su previsoko. Možda i nisu tako daleko odmakli od doma? "Pokušajte da se vratite uzbrdo i pronađete markaciju. Niste mogli previše da odmaknete od staze."

Ali umesto odgovora odjednom čujem samo krljanje, lomljavu i viku. Ne smem ni da artikulišem ono što sam tada pomislio. Krv mi se sledila.

"Šta se desilo?", vičem, ali nema odgovora, samo još krljanja...

Onda čujem Držajin glas. "Sve je u redu, Dušan je pao."

"Kako pao, je li dobro?!"

"Sve okej, ne brini. Idemo gore da tražimo markaciju." Prekid.

Čeprkam po telefonu i konačno uspevam nekako da uključim internet. Odmah mi stiže poruka sa lokacijom uživo koju mi je Dušan poslao dok smo još bili u domu. Po tome, oni i nisu tako daleko od doma, ali se spuštaju dalje od skijališta. Samo da Držaji radi telefon, mogao sam da im pošaljem trek, ali Dušan ne bi mogao da ga učita... Iskreno, nije mi palo na pamet da se zapitam da li bi Ana mogla...

Telefon zvoni ponovo. "Vidimo lokaciju doma! Mi se nalazimo jugoistočno od njega. Pokušali smo da idemo direktno tamo, ali smo opet naišli na neku jarugu."

Rečica koja izvire kod pojila, pada mi na pamet. Kao da mi čita misli, Velizar se ubacuje: "Reci im da nađu reku i da je prate uzvodno, doći će do pojila." 

Navodimo ih preko telefona. Slepci koji vode slepce. Ali bar napreduju ka domu.

Okupljam ostatak grupe. "Ovako ćemo", kažem. "Sad imam njihovu lokaciju i vraćam se gore po njih. Da li neko ima kod sebe neku aplikaciju sa bilo kakvom mapom?"

Jelena prilazi, gledamo na njenom telefonu neku relativno prostu kartu, na kojoj su bar ucrtane neke staze. Objašnjavam korak po korak na kojoj raskrsnici da drže levo, desno, gde samo da produže pravo. Za sat vremena bi bili u autobusu...

Ponovo gledam Dušanovu lokaciju i ovog puta mi deluje kao da su stigli do doma. Zovem ga. Nema odgovora. Pišem poruke. Ništa.

Stojimo još neko vreme u mestu, onda telefon ponovo zvoni. "Mi smo u domu!"

"Odlično", kažem, "ugrejte se malo, ja dolazim po vas."

"Nema šanse, potpuno smo mokri, mi ovde ostajemo večeras."

"Okej, ali ja dolazim po vas ujutro!"

"Dogovoreno!"

Ne kamen, ne stena, ceo prokleti Koziakas mi je pao sa srca. Ali ostalo je još smirivanje strasti u autobusu...

_____________

Upakovali smo se bez reči. Polazak. Mrak. Tišina. Rića me je ponudio rakijom, ovog puta nisam odbio. Radić je ćutao. Ja nisam hteo da ćutim. Oduvek sam voleo da sa neprijatnostima završim što pre. Detalje razgovora neću prenositi. Dve pozicije, dva gledišta. Strah. Bes. Optužbe. On je imao neke ideje šta i kako dalje uraditi. Ja sam tačno znao šta treba da uradim. Završili smo raspravu u afektu. Stavio sam slušalice u uši ali AIMP nije hteo da radi jer je ulaz za džek bio vlažan. Hteo sam da razbijem telefon. Onda sam samo buljio u mrak i čekao da se vožnja konačno završi.

Čekao sam da svi izađu iz autobusa. Niko nije progovarao ni reč. Vedran je probio led, neodređenoj publici ali dovoljno glasno da ga čuje većina prisutnih: "Samo da znate, meni je danas bilo super!" Svetlana se ubacila: "Kao u video igrici!" Nešto u meni je htelo da pukne od smeha, ali nisam siguran da sam uspeo da pokrenem ijedan mišić na licu...

Ukratko sam objasnio Dušanovoj majci i ženi šta se zaista dogodilo i kakav je plan za dalje. Osećao sam se kao da im saopštavam da im je voljena osoba mrtva. Obe su se potrudile da se osetim kao da sam ga lično ubio. Ni u jednom trenutku ih nisam krivio zbog toga.

Te večeri nije bilo žurke. Mogu nabrojati na prste koliko nas je sedelo za stolom u dnu kampa. Dok smo se još raspakivali Ivana je već otvorila flašu vina... Ostali smo u razgovoru do četiri, dok se društvo polako osipalo. Onda sam se ušunjao u šator, uvukao u vreću i konačno sam mogao da spustim sve fasade koje vodič mora da nosi pred grupom...

_____________

Tri sata kasnije, Velizar je već kuvao kafu. Nije hteo da me pusti da idem sam nazad na Koziakas. Uspeo sam da dobijem rentakar agenciju oko osam. Probuditi Grka tako rano, to je smrtni greh.

"I have two cars for five people right now", reče. "One is Nissan Micra, automatic..."

"OK... What's the other one?"

"The other one smaller."

"Fuck... I'll take Micra then. When can I take it?"

"If you wait, I will have car for seven people in one hour."

"That's way too big, and I can't wait. I need a car as soon as possible. Right now if possible."

"I'll be in camp in fifteen minutes."

Utom se javio i Dušan. Ustali su, doručkovali i mogu da krenu dole. "Nemojte da vam pada na pamet da krećete dole sami", kažem, "Velizar i ja dolazimo po vas, čekajte nas u domu!"

"Važi, ali ima još jedna stvar. Ja moram u bolnicu!"

O jebote! "Šta se desilo?!"

"Gadno sam razbio koleno kad sam pao. Previli su me u domu ali kažu da moram na ušivanje." Sve lepše od lepšeg...

Ispio sam kafu u dva gutljaja, onda sam smutio još jednu. Tačno osamnaest minuta nakon razgovora, Mikra zelena kao jed ukotrljala se u dvorište kampa. Marinin omiljeni auto. Retko kad sam video odbojnije vozilo.

"You drive automatic?" "I'll manage", rekoh. Filaraki je odmah shvatio da neću da se cenjkam i istog trenutka podigao cenu. Pročitao me je kao bukvar. Insistirao sam da platim iz svog džepa, ne od para od akcije.

Velizar i ja smo se jedva ugurali unutra, a trebalo je da ih stane još troje, od čega dvojica skoro dvometraša. Kad smo izlazili na ulicu, stao sam na kočnicu i umalo nismo obojica proleteli kroz šoferšajbnu. Posle toga sam je samo milovao stopalom. Još bar desetak minuta sam svako malo kretao rukom prema menjaču.

Vozili smo se skoro čitav sat. Velizar je pričao o tenkovima. Sve vreme mi se u glavi vrtela stvar Chroma Key, "When you drive, you practice mindfulness of driving..." Mislim da nisam imao ništa njihovo u telefonu. Ionako nisam imao ni kabl da spojim telefon sa radiom. Sve što smo mogli da nađemo bilo je smeće od grčke muzike i jedna stanica sa popom osamdesetih koja je krčala kao da signal dolazi sa druge planete...

Plato skijališta Pertuli izgledao je potpuno drugačije na dnevnom svetlu, makar i kroz veo izmaglice. Nije mi palo na pamet da fotkam.

Zovem ponovo Dušana, javljam da krećemo uzbrdo. "Mi smo u nekoj šumi", kaže, "ne znamo gde smo, opet smo se izgubili."

Dve sekunde pauze. Milion i četrdeset šest hiljada nepovezanih misli, nijedna koja može da se uobliči u smislen odgovor. Onda čujem Držajin glas: "Daj, nemoj zajebavati čoveka!" Smeh sa druge strane.

Dvadesetak minuta kasnije sreli smo se na četvrtini puta. "Odmah da ti kažem, mi smo krivi", rekao je Dušan.

"To nije bitno, ja sam odgovoran", kažem.

"Ali mi smo krivi."

"Ali ja sam..."

"Kapiramo, ti si odgovoran, oni su krivi, hajde sad da se sklonimo odavde pre kiše", presekao je Velizar.

Do dole smo pričali o magli i markacijama, žutim, žuto-crvenim, žuto-crnim i žutim sa crnim trouglom. Svo troje je uživalo u činjenici da su imali avanturu za pamćenje. Dušan je hodao sasvim dobro. "Dali su mi nešto mnogo jako protiv bolova", rekao je, "nisam zapamtio šta." Šta god da je, sigurno bi dobro išlo uz vino, pada mi na pamet. Ponedeljak je. Bećarski svetac. Od četvrtka sam ukupno spavao desetak sati.

Uglavljujemo se nekako u kola; Ana, krakati Držaja i korpulentni Velizar sedaju pozadi, Dušan jedva uspeva da ubaci nogu ispred sebe na suvozačevom sedištu. Približavam se volanu koliko je moguće a da još uvek mogu da se pomeram. Ponovo pokušavam da stisnem kvačilo i hvatam se menjača.

"Automatik je zakon", kaže Dušan. "Imamo električni automatik na poslu, ne osetiš kako ubrzava. Samo daješ gas i onda odjednom vidiš kojom brzinom ideš i ne veruješ." Bacam pogled na kazaljke i ne verujem.

Brzo stižemo u Pili, malo kružimo dok smo našli ambulantu. Grci i njihovi putokazi... Ovde je još uvek aktuelna korona, maske, rastojanja... Dušan pruža dežurnoj sestri papirić na kom je neko u domu napisao šta mu se desilo. "Oh my God!", žena rogači oči. Reakcija ne obećava...

Dok stojimo ispred ulaza bacam poslednji put pogled na greben Koziakasa. Ne izgleda nimalo pitomo, ali ne sluti ni dramu kakvu smo mogli da doživimo. Ravnodušan kao i svaka planina. Neopipljiv i ujedno stvaran daleko iznad naše moći poimanja...

Dušan je dobio par kopči i recept za antibiotik i antitetanus koji treba da kupi u apoteci pa onda da nađe drugu ambulantu u Kastrakiju da mu daju injekciju. Njemu to zvuči kao gnjavaža više nego nama. Kružimo ulicama koje kao da je osmislio neko ko patološki mrzi vozače, tražeći apoteku i sporazumevajući se sa Grcima kako znamo i umemo... Ne uspevamo da nađemo apoteku koja radi, i na kraju konačno stižemo do kampa. Od naših nema nikoga, svi su otišli na Meteore.

"Znate šta", kažem, "treba da vratim auto tek u osam uveče, ako hoćete možemo i mi na Meteore. Ništa nas ne košta da se još malo provozamo." Sa oduševljenjem prihvataju i već za koji minut Mikra stenje uz strmi put do visova između živopisnih manastira.

Sve je vuklo ka kakvom-takvom hepiendu. Odmah su opseli prodavnice suvenira. Držaja je prebrojavao kome je sve obećao magnetić, Ana je listala monografije. Dušan se i sa povređenom nogom stoički penjao uz stotine stepenika. Mimoilazili smo se sa gužvom vavilonske kakofonije jezika.

U Velikom Meteoru sam se na čas odvojio od ostalih i ušao u crkvu. Unutra nije bilo nikoga, bio je polumrak i svečana tišina. Zagledao sam se u prastare grede koje su držale kupolu i osetio stravičan, neizdrživ mir.

Ima li sve ovo smisla, zapitao sam se pre nego što me je redar izbacio napolje jer nisam imao masku na licu...

Ostatak dana nisam bio dobro društvo nikome. Sklanjao sam se od sveta, tražio zavučene budžake i ronio u haosu svojih misli.

Kristalisao mi se sjajan plan. Dići ruke od svega. Napustiti klub. Podneti ostavku na sve funkcije. Dati otkaz. Spakovati par stvari u ranac, pešačiti do Kine preko Indije, preći jednom taj Kineski zid peške i onda videti šta dalje. Ali za početak, baciti telefon u đubre. Obrisati sve društvene mreže. Obrisati blog. Ne napisati ni jednu jedinu reč o Koziakasu. Da. To je plan.

Prenuo me je glas: "Perpetuum Mobile!" Okrećem se kao u snu. "Otkud ti ovde?"

"Penjali smo Koziakas...", odgovaram mahinalno.

"Čitaćemo!", reče on.

"Hoćete", rekao sam pre nego što ga je društvo odvuklo i ja sam ostao potpuno sam.

Hteo sam da se isplačem kao malo dete. Ipak je sve imalo neki smisao. Možda ga samo nikad neću shvatiti...

Onda se pojavilo i moje društvo i trenutak se rasprsao kao balon od sapunice.

Na povratku do kampa, stao sam da natočim gorivo. Prodavac je već znao auto. Sigurno nema dvadeset odurnih zelenih rentakar Mikri u okolini. Umesto u kamp, produžili smo da se vratimo do centra Kalambake i nađemo neku apoteku koja radi. Dušanu se žurilo da popije jedno zasluženo pivo pre nego što počne sa antibioticima. Tu sam zaključio da sam ipak sipao premalo (preskupog!) benzina. Trebalo je da vratim auto sa pola rezervoara. Saputnici su rekli da preterujem, ali Badža Poštenjačina je morao da se vrati na pumpu.

Prodavac je ponovo pogledao zelenu Mikru kao glič u matriksu, ali nije rekao ništa dok je točio za još jednu dvadeseticu. Onda me je pozvao malo pored, do improvizovane kancelarije, i počeo da priča bez ikakvog povoda.

"Nothing is free, right?", počeo je.

"I suppose", rekoh.

"You know, I'm agnostic", nastavio je. "I don't believe we'll ever know what's beyond this life." Ujeo sam se za jezik. Uopšte nisam osećao potrebu da mu dam do znanja da delimo religijska ubeđenja.

"But I have a good friend, he's vegan but he's really smart, and he lives far away so we only talk on Skype. So a few days ago he told me something I keep thinking about. He said, what if there is an afterlife, and this life here and now is actually hell and when we die here we then go to heaven? I just can't stop thinking about it."

Prvo veče u kampu nakratko se povela priča o manastirima i religiji, i Jovica (teolog) mi je rekao u šali da ću na Meteorima doživeti prosvetljenje. Nije to bila epifanija, nije bila katarza. Ali morao je biti odgovor na neko nepostavljeno pitanje.

Seo sam u kola i prepričao ceo taj monolog ostalima, kao vic, ali negde duboko reči su nastavile da odjekuju.

Za sutrašnji dan bio je planiran uspon na Kajmakčalan i povratak direktno kući (Nedin sadržajni plan ispunjen do poslednje sekunde). Odustali smo od toga, što zbog snega koji je i u maju otežavao pristup znamenitom vrhu, što zbog opšte iscrpljenosti svih prisutnih. Niko se i nije preterano bunio.

Žurka je ovog puta bila drugačija. Naizgled vesela kao i obično, ali uopšte mi nije prijala. Neko u mom telu se smejao i šalio i nije nikome dozvolio da primeti da i dalje nisam bio dobro društvo ni za koga. Na neki način, verovatno nikad više i neću biti.

Iako bi se uspon na Koziakas po svim pokazateljima mogao nazvati uspešnim, uvek ću ga smatrati za poraz...

_____________

Epilozi.

Četiri dana po povratku iz Grčke, otisnuo sam se na ultra ekstremnu stazu Fruškogorskog maratona. Kao i prethodne godine, stazu sam prešao sa decidnom odlukom da se isključim od svega, da ne hvatam kadrove za fotografije, ne pokušavam da osmislim rečenice za neki budući tekst. To mi je pomoglo da izbistrim neke stvari u glavi. Za tih trideset i kusur sati kontaktirao sam sa jedva šačicom ljudi (za većinu sam bio nedostupan), i svako od njih mi je na svoj način pomogao da se dovučem što do cilja staze što do nekih zaključaka...

Vikend posle maratona već smo išli na Rtanj. Stopala mi još nisu bila skroz zarasla od ispucalih plikova i tabananje je bilo pomalo bolno ali je tura bila vredna svake muke. Popeli smo se preko Sitne stene a spustili niz Super sever, što je malo ko pre nas spojio u jednu akciju. Držaja je bio deo te ekipe, kao i mnogo puta ranije.

Ana je takođe htela s nama na Rtanj, ali je imala nešto drugo isplanirano unapred. Kad te neko ispali zbog kanjona Mrtvice, nekako ti čak bude i drago... I Svetlana je htela na Rtanj, ali je i ona na kraju imala pametnija posla. (Možda zapravo i nismo toliko dobro društvo kako sebi izgledamo sa unutrašnje strane svog balona?) Ali i nameru treba ceniti. Planinari vole da citiraju izreku Vila Rouza da se uspeh ne meri visinom vrha na koji smo se popeli već brojem ljudi koje smo poveli sa sobom. Gledano iz tog ugla, možda Koziakas i nije bio potpun neuspeh...

Dušan se oporavio i prijavio celu porodicu za sledeću akciju kluba, na Miroču. Mislim da mi njegova majka i supruga nikad neće oprostiti to što mu se desilo, i da nikad neće priznati ni delić njegove krivice. Razumem to. Uvek je lakše prihvatiti realnost kad se može naći adekvatan krivac. Takođe mislim i da je život prekratak da bi čovek dozvolio da ga pogađa svačije mišljenje... Svako od nas se trudi da živi što je ispravnije moguće, ali (hteli mi to da priznamo ili ne) uvek će se naći neko ko će nas doživljavati kao gadove i negativce. C'est la vie...

Pre neko veče sanjao sam da treba da spakujem sedamnaest planinara u drečavo zelenu Nisan Mikru...

Još uvek me ponekad povuče Kineski zid...

_____________

I to mu dođe priča. Stvarno nisam želeo da je ispričam, ali eto, ispada da sam morao...

Volim često da se vraćam na stare tekstove. Promenim neku reč, neki pasus uobličim malo drugačije. Volim da ih čitam i da proživljavam ponovo neke staze, avanture.

Ali ne verujem da ću se ikad više vratiti na Koziakas, čak ni u tekstu. Kad jednom objavim ovu priču neću joj se više vraćati. Podeliću je sa svetom samo jednom, pa ko je nađe neka čini s njom šta mu volja.

Isto tako verujem da će deo mene na Koziakasu ostati zauvek...

Da li se sve ovo zaista i dogodilo, kako vreme odmiče sve mi je teže da poverujem...