20. 4. 2022.

Taorska vrela i Taorska brda, iza atrakcije



Proleće je omiljeno godišnje doba mnogih ljubitelja prirode, koji nestrpljivo čekaju prve toplije dane da ponovo izmile iz gradova. Ipak, niko se proleću ne raduje toliko kao ljubitelji vodopada, vrela i sličnih vodenih pojava koje su u to doba godine u naponu snage.

Jedno od najomiljenijih mesta ovog tipa za prolećni izlet su Taorska vrela, spomenik prirode u podnožju Povlena koji naročito u aprilu i maju privlači posetioce iz čitave Srbije.

Ali, iako su Taorska vrela prizor koji je zaista lepo videti, opšti utisak koji ostavljaju je ipak nekako neubedljiv, nedorečen, i to ne zbog same prirode nego zbog svega onoga što se vidi (ili ne vidi) iza atrakcije...


Taorska vrela je zajednički naziv za prirodne spomenike na toku Taorskog potoka, rečice koja na samo nekoliko stotina metara od izvorišta do ušća u reku Skrapež pravi nekoliko impozantnih vodopada, kaskada i slapova. Po onome čime je priroda obdarila Taorski potok, ovo mesto je kategorija za sebe, uporedivo sa jedva još par sličnih lokaliteta u Srbiji.

Zato i ne čudi koliko se poznatih lica ovde može sresti sredinom proleća, slučajno ili namerno. Kao da se ceo planinarski svet (ali i još mnogo više turista i usputnih izletnika) slio u tu jednu tačku u par aprilskih vikendâ.

Mnogi ljubitelji vodopada svrstaće ga i među najipresivnije prirodne znamenitosti Srbije uopšte - i to ne bez razloga - ali opet malo je takvih mesta koja i pored objektivne lepote obiluju sitnim stvarima koje uspevaju da umanje naš doživljaj, bili mi toga svesni ili ne.






Popularna mesta u prirodi često možemo podeliti na uređena i neuređena.

Uređena bi bila ona sa izgrađenom infrastrukturom, pratećim sadržajima, nekom pričom koja prati sve to što gledamo. Mesta kod kojih se na prvi pogled vidi da je nekome do njih stalo.

Kod neuređenih se uticaj čoveka ne može videti, možda zato što ga nema ili ga ima u tako maloj meri da je zanemarljiv u odnosu na moć prirode koja nas okružuje.

A onda imamo i mesta koja bi se mogla nazvati samo - neurednim.

Mesta kod kojih postoje pokušaji infrastrukture, priručna rešenja, koja možda imaju neku priču ali se niko ne zamara da je ispriča. Mesta kod kojih možda postoje neki sadržaji, ali usmereni na zadovoljenje osnovnih čovekovih poriva (daj piva! rakije! sira!) a ne na stvaranje kvalitetnog ambijenta za uživanje svim čulima...

A nažalost, jedno od takvih mesta su i Taorska vrela...







Kao spomenik prirode, ceo tok Taorskog potoka je stvarno prelep. Vredi se iscimati, putem koji se svaki čas predomišlja da li želi da bude asfalt ili makadam. Ali, da bi zaista oduzimao dah fali mu dosta toga...

U turističkim prikazima Taorskih vrela često se pominje da je u okolini sela Taor nekada bilo dvanaest vodenica, ali su do danas sačuvane samo dve. Jedna od njih nalazi se i na samom Taorskom potoku, i radi kao improvizovani vizitorski centar, gde se može popiti piće i kupiti neka sitnica za uspomenu - što samo po sebi nije ništa loše.

Ono što ne piše u brošurama je da su i ostale vodenice još uvek tu, kao ružne ruševine pune smeća koje odišu nemarom i nebrigom... Na Taorskom potoku su bar dve takve ruine, koje je žalosno i pogledati. 

Još žalosnije je to što bi bar jedna od te dve vodenice relativno lako mogla da se sredi, oživi, i to bi svakako dalo i novi dah života ovom prostoru... Pa kad već ovde možemo da kupimo brašno pod parolom "domaće", zašto ga ne bi neko samleo baš tu pred nama. Takvo brašno bih rado kupio, za razliku od nekog za koje niko ne može da mi garantuje da nije kupljeno u supermarketu i samo presuto u smeđu papirnu kesu...






Samo vrelo ne bih komentarisao. Zazidano, kaptirano, samo potmulim hukom iz podzemlja sluti silinu kojom voda na ovom mestu izbija iz kamenog zida.

Razumem da ljudi moraju da piju vodu. Ne razumem da ljudi zarad šake domaćinstava moraju da zatru svaki trag jedne prirodne izuzetnosti.

Kažu da su pre kaptiranja Taorska vrela izgledala impresivnije od Plitvičkih vodopada. Iskreno, mislim da su to ipak lokalna preterivanja, ali nimalo ne sumnjam da je time njihov jedinstveni ambijent znatno narušen...




Ipak, najažalosnije od svega je što Taorska vrela (i ceo ovaj kraj) imaju fantastičnu priču - koju nema ko da ispriča.

U najširoj javnosti malo je poznato da su baš ta zabita brda na potezu između Valjeva, Kosjerića i Bajine Bašte kolevka legendi o vampirima, u kojima vodenice igraju veoma značajnu ulogu! Glišićev Sava Savanović (jedan od prvih vampira visoke književnosti, punih sedamnaest godina pre Stokerovog Drakule) obitavao je po priči u vodenici u Zarožju (koju smo posetili pre nekog vremena, pre nego što je nečijom ingenioznom idejom "rekonstruisana" sa betonskim stubovima i falcovanim crepom), i apsolutno je neverovatno koliko od tada do danas ama baš niko nije uspeo da se doseti da to iskoristi da privuče (i zadrži!) posetioce ovog kraja...

Mislim, ako sam svojevremeno platio Rumunima da me vuku za nos i prodaju neki tamo Bran (o koji se Vlad Cepeš u životu nije očešao) kao "Drakulin zamak", platio bih i da mi Valjevci pričaju o Savi Savanoviću, i da eventualno neka suklata iskoči i drekne iz vodenice dok prolazimo pored nje...

I ovako sam od svih suvenira sa Taorskog vrela (rakija, slatko, sir, med i orasi, brašno i neizbežni magneti za frižider) kupio knjižicu o vampirima i receptima sa sremušem! I daleko od toga da sam bio jedini koji se uhvatio baš za to...





Naravno, Taorska vrela vredi videti i bez priče (o vampirima ili ne), samo bi sa bilo kakvim iole osmišljenijim sadržajem (da ne kažem boljim marketingom) ovo mesto moglo biti daleko, daleko upečatljivije i atraktivnije...

Ali, u ovom gledištu sam verovatno usamljen.

Postoji još nešto što mi je kod Taorskih vrela zapalo za oko, simptomatično za mnogo prirodnih lokaliteta u Srbiji, a to je da i ovo mesto privlači ogroman broj instant ljubitelja prirode, kojima je bitnije da naprave dobar selfi nego da zaista dožive njihov genius loci, i kojima je bitnije kako ono izgleda na njihovim fotografijama nego u njihovim očima...

Smenjuju se kao na traci, menjaju poze, i većini je zajedničko to što ih uopšte ne dotiče ono što se nalazi samo nekoliko koraka dalje, iza atrakcije koju su došli da vide...




Vrh Taorska stena (1021 m.n.v.)



A iza, ili bolje rečeno oko, Taorskih vrela prostro se predeo prepun lepota, zaraslih staza kojima kao da godinama niko nije kročio, skrivenih vidikovaca koji se otvaraju kad im se najmanje nadamo, stenovitih litica za grebanje i lomatanje, pitomih širokih livada...

Čitav jedan mikrokosmos vredan istraživanja i cunjanja, za koji mnogi kao da nemaju oči...





Bleja

Sama Taorska vrela bez sumnje su jako lep izlet (sa svim falinkama koje verovatno skoro niko i neće primetiti), ali sa obilaskom okoline - takozvanih Taorskih brda - ovo postaje jedan od najlepših prolećnih izleta u ovom delu Srbije.

Koliko tek zanimljivosti ima da se vidi na samo par kilometara od Taorskih vrela, teško je i pobrojati. Možda nisu sve instagramične, ali to ne znači da treba da ih zaobilazimo u širokom luku.






Kao uostalom i bilo koje mesto u prirodi, samo malo dalje od dobro utabanih turističkih ruta.

Nikad ne znamo šta tamo možemo naći, a iznenađenja su obično prijatna...




Нема коментара:

Постави коментар