Proleće na planinama Sarajeva: Trebević

Planine oko Sarajeva pružaju toliko mogućnosti za aktivan boravak u prirodi da je namernicima često jako teško da se odluče koje od njih da posete a koje da izostave iz planova akcija u kojima nema dovoljno vremena da se čitav ovaj kraj obiđe kako dolikuje. U takvim aranžmanima prevagu odnose visoke planine, sa vrhovima iznad ili tu negde oko dve hiljade metara nadmorske visine, poput Bjelašnice, Treskavice, Visočice, ili čak ne tako obližnjeg Prenja, dok one nešto niže od strane ambicioznijih planinara neretko bivaju zapostavljene.

Zanimljivo, najposećenija sarajevska planina ujedno je i najpotcenjenija u krugovima planinara koji sebe smatraju vrednijim nego što zaista jesu - koliko god Trebević koji se izdiže direktno iznad starog jezgra Sarajeva vrveo od turista i neobaveznih šetača, toliko ga organizovane grupe nepravedno zanemaruju, smatrajući ga za obično gradsko izletište. Što, ruku na srce, on po svom položaju, sadržajima i pristupačnosti u suštini i jeste, ali po mnogim drugim pokazateljima jeste i ozbiljna planina vredna respekta.

Najviši vrh Trebevića nalazi se na nimalo naivnih 1600 i nešto metara nadmorske visine, dokle vodi splet planinarskih i pešačkih staza različite težine, a iako će zagovornici teze o Trebeviću kao preraslom gradskom parku kao ključni argument istaći žičaru koja ga spaja sa centrom grada, od gornje stanice te žičare do vrha ostaje još dobrih 600 metara uspona, što je više nego dovoljno za sasvim solidnu turu koja ne bi smela da bude ispod časti nijednom pravom ljubitelju prirode...

Tehnički gledano, uspon na Trebević može se započeti i iz njegovog stvarnog podnožja, sa obala Miljacke u centru Sarajeva ili iz rubnog naselja Lukavica, ali s obzirom na to da su niži delovi planine skoro potpuno urbanizovani (gde se ne treba striktno držati terminologije jer brdska naselja Sarajeva izmiču svakoj knjiškoj definiciji urbanizacije) takav uspon ne bi imao mnogo veze sa prirodom. Tvrdi se i da na planini još uvek postoje i minska polja zaostala iz ratnih devedesetih, ali to je manje-više neproverena glasina, koju za svaki slučaj ne bi ni trebalo proveravati...

Po mnogo čemu najlogičnija tačka za polazak ka vrhovima bilo bi potez Ravni, glavno turističko odredište na Trebeviću, sa popularnim hotelom Pino Nature, ogromnim parkingom, mnogo lepih odmorišta sa uređenim mobilijarom i direktnim pristupom planinarskim stazama. Do ove tačke jako lako se stiže kolima, a i od gornje stanice žičare udaljena je svega par stotina metara što je čini izuzetno dostupnom svima.

Ovakva dostupnost, i naravno blizina Sarajeva, uticali su i na to da Trebević postane jedna od četiri planine na kojima su održavana takmičenja u sklopu XIV Zimskih Olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine, uz Jahorinu, Bjelašnicu i Igman. Negde između gornje stanice žičare i izletišta Ravni još uvek postoje ostaci bob staze, u stanju koje danas privlači samo ljubitelje urbanog eksploringa...

Od izletišta Ravni do najvišeg vrha Trebevića postoji desetak obeleženih staza sa oznakama H (hiking - pešačke) i T (tourist - turističke), od kojih su ove prve samo za nijansu uže i strmije dok u težini i nema neke razlike. Tu je i nekoliko biciklističkih staza, ali i ferata do stenovitog vrha Bijele stene, koja poslednjih godina predstavlja najveću atrakciju Trebevića i praktično jedini razlog iz kog većina planinara regiona uopšte obraća pažnju na ovu planinu.

O tome koliko je Trebević nekada bio popularan među planinarima, a koliko je popularan sad, svedoči čak šest planinarskih domova izgrađenih mahom u drugoj polovini prošlog veka, od kojih je danas u planiranoj funkciji samo polovina. Planinarski dom "Napredak" je privatizovan i zatvoren za javnost, dok su domovi "Dobre vode" i "Vaso Miškin" su napušteni i ruinirani; sa druge strane, domovi "Trebević" i "Jure Franko" i danas su omiljena mesta za predah namernika, dok najistočniji i malo udaljeniji dom "Čelina" radi kao klasično planinarsko prenoćište.

Najpopularniji među izletnicima je dom "Jure Franko" (koji ime nosi po čuvenom slovenačkom skijašu koji je na Olimpijskim igrama u Sarajevu osvojio srebrnu medalju u veleslalomu), iz kojeg kažu da se može videti čak četrnaest planina, i to ne računajući vrh planine na kojoj se i sam nalazi...

Planinarski dom "Trebević"

Grebenska staza od doma "Jure Franko" do vrha Trebevića prava je planinarska poslastica: otvorena, strma, stenovita, ne zaista zahtevna ali dovoljno teška da odvrati obične "gradske šetače" a opet očigledno nedovoljno zanimljiva za "ozbiljne" planinare, tako da se na njoj vrlo lako može uhvatiti momenat samoće toliko blizu drugih, mnogo frekventnijih staza, i Trebević doživeti na način na koji se doživljavaju planine mnogo zvučnijih imena...

Mada, to što neke planine samo u očima pojedinih planinara imaju veću vrednost nimalo ne umanjuje vrednost Trebevića. Uostalom, stojeći na uskom stenovitom platou oko najviše tačke planine (koja se najčešće naziva isto kao i sama planina, ali se poslednjih godina može čuti i ime Sofa), sa pogledom koji seže stotinama kilometara daleko, prosto je nemoguće imati osećaj boravka u običnom parku ili gradskom izletištu...

Planinarski dom "Jure Franko"

Das ist Walter!

(Foto: Zoran Udovčić)

Iako svaka od trebevićkih staza ima sopstvenu oznaku ili ime koje im daju različit identitet makar samo na papiru, one se mogu kombinovati na bezbroj načina, pa tako naš put do vrha može biti samo naš.

Ipak, grebenska staza je verovatno najlepši pravac uspona u pravom planinarskom smislu, a u tom slučaju se za zatvaranje kruga sama nameće najlakša pešačka staza zvana "Princeza", sva u dugim serpentinama koje se blago spuštaju ka Ravnima jedva se odvajajući od izohipsi.

 

"Princeza" je prosečena krajem XIX veka kako bi se gospodi iz tadašnje austrougarske uprave grada olakšala šetnja do vrha, a vremenom je od istorijskih činjenica ostala samo priča o nekoj princezi kojoj je tako ispunjena želja da se popne na vrh planine, jer princeze uvek dobijaju ono što požele...

Za planinarske princeze (i poneku bitangu), Trebević ostavlja malo toga što bi se još moglo poželeti.

Šetnja kroz gustu šumu, pešačenje otvorenim grebenom, veranje po stenama i feratama, vožnja žičarom, uživanje u pogledima, odmaranje u planinarskim domovima, lenčarenje na drvenim klupama, na Trebeviću možete sve to uraditi u jednom danu i još stići na deset u pola s lukom na Baščaršiji i točeni sladoled u Ferhadiji.

Ma koliko neke druge planine zvučale ozbiljnije, zahtevnije, prestižnije, malo koja realno može da se meri sa Trebevićem po čistom bogatstvu sadržaja, ali i lakoći s kojom se na njemu skače iz jednog doživljaja u drugi.

Kome je jedno ovakvo mesto ispod časti, taj ne treba ni da se naziva planinarom...

(Foto: Svetlana Jovanović)