Samo dobro nije dovoljno dobro: Državno prvenstvo u planinskom trekingu - Arilje 2025

Dani planinara Srbije, najveća godišnja smotra planinarstva kod nas, u junu 2025. godine održani su u Arilju. Ovo malo mesto duge istorije u Zlatiborskom okrugu ugostilo je preko 800 planinara iz svih krajeva Srbije, a tradicionalno su u sklopu Dana planinara održana i državna prvenstva u planinarskoj orijentaciji i planinskom trekingu, kao najmasovnijoj takmičarskoj disciplini pod okriljem Planinarskog saveza Srbije.

Na državnom prvenstvu u trekingu učestvovalo je oko 250 takmičara, na standardne tri staze različitih dužina, od kojih je najduža zatvorila krug od 38 kilometara sa oko 1600 metara ukupnog uspona po visovima zapadno od grada, ali i izazvala različite reakcije...

Treking trka na Danima planinara u Arilju osmišljena je i realizovana sasvim solidno, ali daleko od savršenstva, sa mnogo prostora za unapređenje ako njeni organizatori odluče da je održavaju redovno u budućnosti. Ali, što je bitnije, ovo i ovakvo državno prvenstvo indirektno signalizira da je u trekingu neophodno menjati mnogo toga ako uopšte želimo da on ima iole svetlu budućnost...

Planinski ili planinarski treking, izvorno jedna hibridna disciplina nastala kao mešavina pešačenja na duže staze i orijentacije uz pomoć karte (ali bez kompasa), tokom više od decenije koliko je prisutan na našim prostorima evoluirao je u klasičnu planinsku (ili trail) trku u kojoj je karta sekundarna stvar a dodatne privremene markacije i GPS trekovi (koji su na prvobitnim treking takmičenjima bili nezamislivi) obavezna predispozicija da bi se takmičenje uopšte održalo.

Zaslužni, ili krivi, za to su upravo trail trkači, čiji je upliv u treking toj do tada pretežno pešačkoj disciplini doneo u tom trenutku preko potrebnu masovnost i popularnost, zbog čega su organizatori počeli da popuštaju pred njihovim suštinski atletičarskim primedbama i postepeno doveli do toga da treking danas izgleda ovako kako izgleda, što samo po sebi i nije loše.

Ali, vremena se menjaju. Za razliku od vremena kad je treking bio na vrhuncu popularnosti (2016-2019. godine), kada je sličnih takmičenja kod nas bilo vrlo malo, danas se širom Srbije tokom cele godine održava bukvalno na desetine trka vrlo sličnog ili istovetnog koncepta, te kod redovnih učesnika polako dolazi do zasićenja i broj takmičara na manifestacijama u režiji zvaničnih planinarskih organizacija konstantno (mada ne preterano drastično) opada, dok je na drugim takmičenjima stalno u porastu.

Štaviše, takmičenja van sistema Planinarskog saveza Srbije mahom su izuzetno dobro pokrivena sponzorima, pa kao po pravilu nude učesnicima i bogatiji program, raznovrsnije startne pakete i kvalitetniju memorabiliju. Naravno, uz sve to ide i srazmerno veći iznos kotizacije, ali sama činjenica da je sve više onih koji su spremni da odvoje mnogostruko veću sumu da bi učestvovali u takmičenjima bez objektivnog značaja, a sve manje onih koji za praktično simboličnu cifru žele da učestvuju u ligi nacionalnog ranga, alarmira na postojanje jednog ili više problema koje prvo treba jasno definisati a zatim se njima i ozbiljnije pozabaviti.

Ono što se automatski ističe kao najočiglednija razlika između uslova za učestvovanje u takmičenjima Planinarskog saveza Srbije i manifestacijama drugih organizatora, jeste zahtev za propisnom registracijom takmičara koja podrazumeva i vršenje periodičnih lekarskih pregleda, za koje kod mnogih postoji ogroman otpor, neshvatljiv u populaciji sportista u XXI veku, ali možda ne i toliko neverovatan u jednoj zemlji koja ima izreku "neću da idem kod lekara da mi nešto ne nađe"...

Ipak, podatak da je registrovanih sportista u Planinarskom savezu Srbije iz godine u godinu sve više ukazuje na to da ni birokratija i iracionalna jatrofobija ne predstavljaju prepreke onima koji zaista žele da se takmiče. Stoga bi koren problema ipak trebalo tražiti u samoj atraktivnosti takmičenja i disproporcionalnom odnosu između onoga što takmičari očekuju i onoga što dobijaju...

I tu onda dolazi državno prvenstvo u planinskom trekingu u Arilju 2025. godine.

Da se razumemo, takmičenje u trekingu u Arilju uopšte nije organizovano loše. Naprotiv, organizacija bi se mogla oceniti kao dobra. Ali, u vreme kad je trkačima na raspolaganju toliko različitih trka koje zaslužuju vrlo dobre i odlične ocene, samo dobro jednostavno nije dovoljno dobro.

Vreme slabih i otaljanih trka odavno je prošlo, i ono što se nekad smatralo vanserijski uspešnom trkom danas bi se utopilo u prosek. A ako danas jedno sasvim prosečno kolo Treking i trejl lige Srbije zaslužuje devetku ili desetku, državno prvenstvo kao centralna manifestacija u ovoj disciplini mora biti organizovano za jedanaest. A državno prvenstvo u Arilju realizovano je za jednu solidnu osmicu.

Detaljnije analize bi verovatno zvučale suviše kritički, ali to nije poenta. Uostalom, i mnogim trkama za čistu desetku moglo bi se naći štošta za zamerku ako bi se zagrebalo dovoljno duboko.

Ali, oni najupadljiviji propusti ukazuju na generalno najveći problem kod državnih prvenstava u planinskom trekingu uopšte, a to je da se izvođenje centralnog godišnjeg takmičenja u ovoj disciplini po automatizmu poverava domaćinima Dana planinara, bez obzira na njihovo iskustvo, organizacionu i logističku spremnost.

S tim u vezi, ovo nije prvi put da je organizacija trekinga na Danima planinara dodeljena planinarskom društvu koje nikada ranije nije izvodilo slične manifestacije, niti je prvi put da se domaćin u toj ulozi nije najbolje snašao. Praktično svim segmentima realizacije, od samog planiranja staza do opremanja trasa i kontrolnih tačaka, nedostajalo je još malo osmišljavanja kojim bi se izbegli sitni previdi koje neko iskusniji ne bi napravio, čime bi se ova trka od tek dobre vrlo lako izdigla do nivoa odlične.

A za to je verovatno bilo potrebno samo malo više dobre komunikacije na liniji organizator - Komisija za treking - PSS, što možda i ne bi bilo očigledno širem krugu učesnika da se domaćin sam nije potrudio da otvoreno i oštro kritikuje ostale učesnike u organizaciji na prilično neprimeren način. Čisto ilustrativno, kad sam par dana pre trke kontaktirao domaćine povodom neke banalne greške oko uplate kotizacije (sa moje strane), dobio sam uz odgovor i ničim izazvanu tiradu na račun Komisije, koju apsolutno nije bilo potrebe da čujem, a verovatno nisam i jedini koji je tako nešto morao da sluša... U takvoj klimi između glavnih nosilaca organizacije, pravo je čudo da je sve uopšte funkcionisalo i toliko koliko je funkcionisalo...

Ipak, stiče se utisak da je i Planinarski savez Srbije postao svestan ponavljanja ovakvih scenarija, pa tako na sledećim Danima planinara koji će po planu biti održani u Pirotu u junu 2026. neće biti državnog prvenstva u trekingu... Možda je to više presecanje Gordijevog čvora nego solomonsko rešenje, ali definitivno je ogromna šteta za treking uopšte, jer okolini ovog grada na jugoistoku Srbije ne nedostaje atraktivnih terena na kojima bi se mogle trasirati veoma zanimljive, osvežavajuće staze.

Da li trajnije rešenje pitanja državnog prvenstva leži u njegovoj fundamentalnoj reorganizaciji (na koji god način) ili u njegovom totalnom ukidanju, tema je za razmišljanje u narednom periodu, a vremena do početka sledeće sezone (i roka za eventualne izmene takmičarskih pravilnika) još uvek ima sasvim dovoljno da nema potrebe za ishitrenim odlukama.

Međutim, sve manje klubova zainteresovanih i za realizaciju redovnih kola Treking i trejl lige Srbije i konstantno blago opadajući broj takmičara na pojedinačnim trkama kažu da bi reorganizacija trebalo da obuhvati čitav treking kao disciplinu.

Po nekoj logici, najmasovnije takmičenje u okviru jednog granskog saveza moralo bi da bude i najatraktivnije, a čini se da kod trekinga to nije slučaj. Nove takmičare neće privući samo popust na ionako simboličnu kotizaciju (posebno u vreme kada je kotizacija za jednu sasvim prosečnu trku van PSS koja je u rangu kola treking lige tri ili četiri puta veća od kotizacije za treking, i opet te druge trke nemaju problem sa animiranjem velikog broja učesnika), ali ih hoće privući sitni pokloni (samo po jedna flašica elektrolita i proteinska čokoladica u startnom paketu mogu da učine čuda), dopadljivo dizajnirana memorabilija (učesnički kartoni, startni brojevi, finišerske medalje, bedževi, što da ne i majice - makar i najobičnije pamučne ali osmišljene tako da će se nositi i kasnije), kvalitetna i bogata okrepa, na kraju krajeva i najobičnija muzika na startu/cilju...

Za sve to svakako jesu neophodni sponzori, ali ako jedan nacionalni granski savez ne može da obezbedi sponzore a neko privatno udruženje može, onda je problem mnogo ozbiljniji i ne odnosi se samo na treking ili planinarstvo generalno, već na čitav sport...

Ali za instant unapređenje današnjeg trekinga pod okriljem PSS dovoljan je samo malo istančaniji osećaj za detalje i sluh za realne potrebe učesnika takmičenja. Sve ostalo je samo bonus.

Jedno stvarno atraktivno takmičenje treba pre svega da stvori pozitivnu atmosferu kojoj će potencijalni učesnici rado prisustvovati.

Drugim rečima, da bude jedna velika žurka u kojoj će trkači rado učestvovati uprkos svim mukama, u čemu svaki detalj na stazama (bez obzira na njihovu atraktivnost) treba samo da služi da im pomogne, a nikako odmogne.

A ako jedno redovno kolo Treking i trejl lige Srbije treba da bude uživanje od početka do kraja, državno prvenstvo mora da bude etalon svega toga, i manifestacija koju će potencijalni takmičari iščekivati i odbrojavati dane do njenog starta.

Prošlo je vreme akcija koje se održavaju samo reda radi, samo da bi se ispoštovao kalendar. A prolazi i vreme prosečnih, solidnih, pa i samo dobrih akcija. Budućnost trekinga, ali i svih drugih takmičarskih disciplina u okviru planinarskog sporta, leži u stvaranju svesti kod organizatora da je samo odlično organizovano takmičenje - dovoljno dobro.

Bili zaista svesni toga ili ne, trkači to već odavno znaju.