Na leđima žirafe: Treking na babušničkom Stolu 2025.

Dok prilazimo kolima startnom mestu trećeg kola Treking i trejl lige Srbije, nebo je potpuno vedro kilometrima okolo. Svuda, osim iznad jednog vrha. Oblak obavija babušnički Stol kao Tolkinovu Planinu Usuda. A staza vodi baš tamo.

Od improvizovanog parkinga na livadi pored puta do centra sela Stol u podnožju istoimene planine, odakle za koji sat treba da krene trka, vodi skoro pola kilometra lošeg makadama između seoskih dvorišta omeđenih naherenim tarabama iza kojih lenčare kokoške i guske. Jutarnju tišinu remeti samo lavež sitnih, nervoznih pasa.

Još uvek je suviše hladno za šorts, ali 31 kilometar i preko 1300 metara ukupnog uspona na velikoj stazi obećavaju dobro zagrevanje. Topla je i dobrodošlica domaćina iz planinarskog kluba "Ruj 1706" iz Babušnice, uz neizbežnu kafu, domaću rakiju i jaki beli ovčiji sir koji prosto priziva gutljaj hladnog piva...

Jedno od najprijatnijih iznenađenja prošlogodišnje treking sezone ove godine se održava tek drugi, ali možda i poslednji put...

Nije nikakva novost da je Srbija prepuna zapostavljenih mesta, kao i da se neki njeni krajevi mogu pohvaliti prirodnim lepotama koje bi predstavljale vrhunske atrakcije samo da su malo bliže glavnim saobraćajnicama.

Jedno od takvih mesta u jugoistočnoj Srbiji je i planina Stol, kamena gromada koja ima sve što bi se moglo poželeti za jedan planinarski izlet - solidnu visinu, jake uspone, relativno zahtevne staze, široke poglede - jedino što joj nedostaje je to što je prilično zavučena u odnosu na iole bitnije turističke centre i što stešnjena između u svakom smislu gorostasnih Suve i Stare planine (i ređe posećenih, a opet kudikamo poznatijih planina oko kanjona Jerme) prosto ne može da dođe do izražaja i pronađe svoj put do kalendara akcija šireg planinarskog kruga.

Nažalost, i pored zapažene prošlogodišnje organizacije, trka na babušničkom Stolu ispašta upravo zbog te zavučenosti: čak i pre starta očigledno je da za razliku od drugih, pristupačnijih lokaliteta iz treking kalendara ovo takmičenje privlači najpre one koji jure dobre plasmane u sezoni i najveće zaluđenike za ovu sportsku disciplinu, a tek onda vrlo mali broj klasičnih rekreativaca i onih usputnih učesnika kojima nisu toliko bitni ni rezultat ni planinarsko uživanje.

A planinarskog uživanja na ovoj stazi ima i više nego dovoljno.

Praktično od samog starta - bez okolišanja, odmah uspon i odmah na najviši vrh na celoj stazi! - jasno je da su ovu stazu osmislili pre svega planinari: uspon na Stol iz istoimenog sela dostiže skoro 600 metara visinske razlike na oko pet i po kilometara, od čega je skoro polovina po pravom planinskom terenu, prvo po strmom siparu pa po stenovitom grebenu koji osim pukog trčanja zahteva i malo veštine balansiranja.

Nagrada za one koji traže više od čistog doživljaja savladavanja litica sledi u vidu izuzetnog pogleda na Lužničku kotlinu oivičenu planinama oko Vlasinskog jezera, kroz tek razvejane oblake.

Jako je teško odlučiti se šta je najveća vrednost cele ove staze - fenomenalni pogledi, raznovrsni tereni ili znalački raspoređeni usponi i silasci tako da trka ni u jednom trenutku ne postane ni na sekund monotona.

Iz debele hladovine sveže olistalih šuma staza izbija na prostrane livade istačkane belilom i žutilom maslačaka i ljubičastim divljim orhidejama. U vazduhu se mešaju mirisi žalfije i još neprocvetalih vranilovke i majčine dušice. Tako miriše planina.

Još jedan dokaz da su ovu trku trasirali planinari a ne trkači je i to što staze, iako veoma trčljive, nisu upeglane i uređene kao na atletskim stadionima, pa se negde treba malo i provući kroz rastinje, ispod ili iznad grana i srušenog drveća, tik pored šibljika divlje ruže čije trnje ćemo na cilju čupkati iz listova nogu... Ali, avantura i treba da ostavi trag na nama, a i nismo kišne gliste da se provlačimo kroz život bez ožiljaka i ogrebotina...

Uostalom, ako se neka staza najavljuje kao "trka na leđima žirafe", onda i treba na njoj očekivati samo naizgled pitomu ali suštinski neukroćenu prirodu...

Trka na babušničkom Stolu je ono što bi treking trebalo da bude: jaka, teška, atraktivna staza, pravi planinski teren, bez izmišljanja tople vode i ne premarkirana toliko da se može pretrčati na autopilotu, mozga bez.

Da su sve staze za treking takmičenja u Srbiji ovako atraktivne, verovatno bi ova disciplina konačno uspela da privuče i preko potrebne sponzore koje - paradoksalno - ne dotiče ni to što ovo takmičenje već niz godina priređuje neke od najmasovnijih planinarskih manifestacija kod nas. Ali sa druge strane, kako očekivati odziv sponzora kada jedna ovako dobra staza nažalost ne može da okupi ni dovoljno učesnika za osnovnu finansijsku održivost, zbog čega "Ruj 1706" nije ni konkurisao za organizaciju kola Treking i trejl lige Srbije u 2026. godini...

To što jedna ovakva staza neće biti u takmičarskom kalendaru i sledeće godine nemerljiva je šteta ne samo za treking kao disciplinu nego za planinarstvo u Srbiji uopšte. Možda je vreme da Planinarski savez Srbije ozbiljnije razmisli o strategiji promovisanja ovako kriminalno zapostavljenih lokaliteta jer Srbija i pored onih nekoliko turistički najzastupljenijih planina ima još mnogo onih koje zaista zaslužuju da ih vidi što više ljudi...

Za to možda i nisu potrebna ogromna sredstva, samo za početak veća medijska vidljivost, eventualno angažovanje istaknutih takmičara kao brend ambasadora, i obavezno mnogo jača reklama na društvenim mrežama. Sve to bi jedan veliki nacionalni granski savez mogao da uči od mnogobrojnih malih, praktično privatnih organizacija čije trke se ni po težini ni po značaju ne mogu meriti sa prosečnim trekingaškim kolima, a opet uspevaju da pre svega odličnom propagandom stvore sliku prestiža koja je mnogima očigledno daleko bitnija od pravog kredibiliteta koji sa sobom nosi jedno takmičenje nacionalnog ranga...

(Foto: Toni Tošić)

Dok se to ne desi, sve što mi kao obični učesnici možemo da učinimo je da podržimo treking svojim prisustvom i makar na taj način doprinesemo da sav trud koji organizatori ulažu u ovakve trke (a koji se mnogo češće nego što smo spremni da priznamo svodi na štap, kanap i šačicu entuzijasta) ne ostane uzaludan.

Da li ćemo birati malu, srednju ili veliku stazu, to na kraju krajeva i nije toliko bitno. Na planinama poput babušničkog Stola svaka kombinacija staza itekako vredi. To što neki nisu u stanju da tu vrednost prepoznaju sami, posebna je tema.