Famagusta i Varoša: Prava priča o kiparskom gradu duhova

"Ne smem da vozim dalje", kaže mister Džon. "Prošli put su rekli da će mi oduzeti autobus".

Ničija zemlja između severnog i južnog dela Kipra počinje običnim makadamskim putem koji se nastavlja na kraj ulice u selu po imenu Derinija. Stotinak metara dalje, šiblje okružuje urušenu kuću iza koje izranja metalni toranj sa osmatračnicom pod zastavom Ujedinjenih nacija. Dalje ka severu širi se pusta ravnica, s jedne strane ograničena morem a sa druge monolitnim sivilom u čijoj silueti prepoznajemo nešto što je nekada bilo grad.

"Dok nisu otvorili granicu, ovo je bilo mesto odakle se najbolje videla Varoša", priča na gramatički ispravnom engleskom, ali sa preteškim grčkim akcentom. "A ako bismo prišli samo malo bliže, mogli bismo videti kuću u kojoj sam odrastao. Ali ovog puta nećemo ići dalje, jer želim da zadržim svoj autobus, ali zato sad možemo da uđemo u Varošu".

Vrata Varoše, najpoznatijeg mediteranskog grada duhova, od pre nekoliko godina otvorena su za posetioce.

Ne i za povratak njegovih nekadašnjih stanovnika, koji na to čekaju više od pola veka. Oni su dobrodošli isključivo pod istim uslovima kao i svi ostali - da prošetaju kroz par raščišćenih ulica sa novim asfaltom i posmatraju nekada najpopularnije kiparsko letovalište samo kao oronulu vremensku kapsulu.

Mnogi radije biraju da se ne vraćaju uopšte. Mister Džon je odabrao da turistima priča, kako sam kaže "pravu priču o Famagusti i Varoši", kao neko za koga te prazne ruine nisu samo betonske kulise već mesta sa istorijom i autentičnim duhom, koji on tako održava živim...

Kada je Kipar 1960. godine proglasio nezavisnost od Ujedinjenog Kraljevstva, dve etničke grupe na ostrvu - grčka i turska - sporazumele su se da će novostvorenu naciju razvijati kao samostalnu, i ostavile po strani ranije težnje za ujedinjenjem sa matičnim državama. Ipak, oko mnogo drugih pitanja nisu uspeli da se usaglase, i već u prvim godinama nezavisnosti Kipra razlike u pogledima pretvorile su se u otvorene tenzije, a ubrzo i u oružane sukobe.

Pod izgovorom očuvanja mira, Ujedinjene nacije su 1964. godine uspostavile tampon zonu između većinski turskog severnog Kipra i većinski grčkog južnog dela ostrva. Ali, umesto pomirenja, ova podela je dve strane samo još više udaljila.

Petnaestog jula 1974. godine, nacionalna garda Kipra potpomognuta grčkom vojskom izvršila je državni udar i umesto dotadašnjeg umerenog predsednika Makarija dovela na vlast marionetsku vladu koja je otvoreno zagovarala ujedinjenje sa Grčkom. Tumačeći ovo kao kršenje prvobitnog dogovora o samostalnosti Kipra, samo pet dana kasnije turska vojska zauzela je teritoriju sa većinski turskim stanovništvom, približno trećinu ostrva do već postojeće tampon zone Ujedinjenih nacija.

Desetine hiljada etničkih Grka proterano je iz svojih domova. Mnoga sela ostala su potpuno pusta, ali i jedno čitavo gradsko naselje koje do danas nije ponovo naseljeno.

Ničija zemlja

Granični prelaz Derinija-Famagusta

Famagusta (grčki: Αμμόχωστος - Amohostos; turski - Gazimağusa - Gazimausa) tokom šezdesetih i sedamdesetih bila je glavni turistički centar Kipra. Ne jedan od glavnih, već ubedljivo najposećenija i najomiljenija destinacija na čitavom ostrvu, sa plažama koje su mnogi svrstavali među najlepše na svetu.

Među gostima Famaguste bili su viđeni Elizabet Tejlor i Ričard Barton, Brižit Bardo, Rakel Velč. U leto 1970. godine, četvoro mladih muzičara iz Švedske koji će dve godine kasnije postati globalno poznati pod imenom ABBA održali su tu svoj prvi zajednički koncert.

Famagusta je do početka sedamdesetih imala četrdesetak hiljada stanovnika, ali je tokom letnje sezone u gradu boravilo isto toliko turista. Zato je krajem šezdesetih na južnom obodu grada započeta gradnja planskog turističkog naselja, sa luksuznim hotelima, raznovrsnim pratećim sadržajima i najsavremenijom infrastrukturom.

Mister Džon

Obodom Varoše

Varoša nekad

Listajući ponudu organizovanih tura na Kipru u potrazi za inspiracijom za izlet u sopstvenoj režiji, za oko mi je zapala reklama za posetu Varoši, "gradu duhova" Famaguste, sa vodičem po imenu mister Džon.

Njegova tura izdvajala se od drugih po tome što je najavljivala "pravu priču" - jedinu turu u vođenju nekoga ko je zaista živeo u Famagusti pre turske okupacije, uz učešće još jednog vodiča "sa druge strane", lokalnog Turčina iz Famaguste sa "pravom pričom" iz turske perspektive.

Prijavili smo se preko interneta. Umesto potvrde, stigao je samo SMS: "8:25, bring passports and a bottle of water". Moram priznati da je na trenutak sve delovalo pomalo ilegalno, ali pretpostavljam da sama ideja izleta u napušteni grad na teritoriji okupiranoj od strane neprijatelja i ne ide u paketu sa potpuno laganim osećajem u stomaku...

Autobus je došao tačno u dogovoreno vreme. U vozačevom sedištu (sa desne strane) sedeo je čovek na pragu sedamdesetih, očigledno ofarbane crne kose ali stamene konstitucije. Odmah nam je uzeo pasoše i stavio ih u nekakvu plastičnu korpicu. U dnu su sedele samo dve zbunjene žene, ali već od sledećeg stajališta autobus je počeo da se puni Britancima. Čovek skoro da nije progovorio ni reč dok svi nisu posedali na svoja mesta, a onda je započeo "pravu priču".

Varoša sad

Ime četvrti Varoša (grčki: Βαρώσι - Varosi; turski: Maraş - Maraš) vuče koren iz otomanskog turskog, od reči "varoš" sa značenjem "predgrađe", koja opet potiče od mađarske reči istog zvučanja koja je označavalo "malo utvrđenje" ili kasnije, "mali grad".

Predgrađe ili mali grad unutar velikog grada, Varoša je bila adekvatan odgovor Famaguste na ubrzani rast broja turista na prelazu između šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Do 1974. godine postala je jedno od najposećenijih letovališta u čitavom Sredozemlju. Sve do trenutka kada je napuštena, nije prestajala da se gradi i širi. Obalu su oivičavali višespratni hoteli, u čijem zaleđu su bile rezidencijalne četvrti.

Turskoj vojsci su za slom Famaguste bila potrebna dva dana. Kao pretežno grčki deo grada, Varoša je bombardovana. Kompletno stanovništvo prebeglo je na jug.

Marionetska vlada južnog Kipra trajala je samo osam dana, ali Turcima je bilo potrebno i manje da stave čitav severni deo ostrva pod svoju kontrolu. Po povratku Makarija na predsedničku dužnost započet je dijalog između severa i juga, i razmenjen je deo stanovništva između dve strane, tako da su Turci sa juga naseljeni u napuštena sela na severu, a Grcima sa severa pruženo je utočište na jugu. Međutim, Varoša je ostala odsečena od sveta, kao sredstvo za pregovaranje.

Posle više godina neuspešnih pregovora, Severni Kipar je zvanično proglasio nezavisnost u novembru 1983. godine. Do danas, priznala ga je samo Turska. Južni deo Kipra ga i danas naziva isključivo "okupirana teritorija".

Godinu dana kasnije, Ujedinjene nacije su preuzele kontrolu nad Varošom i zvanično zabranile naseljavanje u zatvoreni grad, osim u slučaju povratka njegovih stanovnika pre 1974. godine. U tom trenutku, kretanje stanovništva između severnog i južnog dela Kipra bilo je potpuno zabranjeno već deset godina i povratak Grka u Varošu nije bio moguć ni u teoriji. Ovom zabranom, sudbina Varoše verovatno je zauvek zapečaćena.

Fliper

Zgrada opere

Mister Džon, pravim imenom Janis Rusu, rođen je u Famagusti krajem pedesetih godina prošlog veka, kao najstarije od četvoro dece. Otac mu je gajio grejpfrut, na plantaži koja se danas nalazi na ničijoj zemlji.

"Grejpfrut je hibridna vrsta", kaže. "Ne postoji u prirodi i ne može da opstane bez stalnog zalivanja i brige. A evo vidite ovde iza žice, još uvek postoji drveće koje rađa".

Znakovi na žici upozoravaju na minsko polje. Neko iz autobusa je pitao da li je stvarno minirano. "Verovatno ne", odgovorio je mister Džon, "ali opet ne bih voleo da to prvi proveravam".

Kada je okupirana Famagusta, mister Džon je imao petnaest godina. Za njegovu generaciju, Varoša je bila mesto za izlaske, za provod i momčenje, i jako dobro se seća svakog kutka. Kada je porodica proterana iz Severnog Kipra, nastanila se u selu Derinija, na samoj granici, kako bi ostali bliže Famagusti.

Granica između severnog i južnog dela Kipra otvorena je tek 2003. godine, i to samo kao pešački prelaz u Nikoziji, glavnom gradu obe države. Nikozija je priča za sebe. Južni deo grada ima moderan centar, na koji se nastavlja istorijska pešačka zona presečena linijom razdvajanja. Zamislite da šetate Knez Mihailovom, između muzeja, galerija, butika, kafića, suvenirnica, i odjednom naletite na barikadu od metalnih buradi i bodljikave žice. Severni deo grada je klasičan turski šeher, sa minaretima sa kojih odjekuju ezani. Pešački prelaz preko granice otvoren je za lokalce i za turiste, uz vizu koja se izdaje na licu mesta. Zvanični Kipar ne dozvoljava ulaz turistima koji su doputovali preko Severnog Kipra, jer Evropska Unija (čiji je Kipar član) ne prihvata ulazak na svoju teritoriju iz država koje ne priznaje. Nezvanično, strani turisti nemaju nikakvih problema ni sa jedne ni sa druge strane granice, a zabrane se sprovode samo nad Turcima i Grcima.

Granični prelaz Derinija-Famagusta otvoren je tek 2018. godine. Tuda se može preći i vozilom, ali ne i iznajmljenim automobilima (bilo sa juga, bilo sa severa), jer njihovo osiguranje ne prihvata odgovornost u drugoj teritoriji. Lokalci sami prihvataju taj rizik.

Godinu dana ranije, mali deo Varoše (uključujući i deo plaže) otvoren je za posetioce, ali samo za žitelje Severnog Kipra i Turske. Za vreme korone, Varoša je ponovo postala najposećenija destinacija na Kipru, ovog puta iz drugih razloga. Veliko interesovanje navelo je čelnike Severnog Kipra da raščiste i ponovo asfaltiraju nekoliko glavnih ulica Varoše, i u oktobru 2020. otvore njena vrata svima. Samo u toku 2021. godine, Varošu je posetilo više od 400.000 turista!

Mister Džon je bio među prvim posetiocima sa juga, i šokirao se pogrešnim informacijama i neznanjem vodiča kroz Varošu. Do tada je već nekoliko puta organizovao ture do linije razdvajanja za turiste sa juga, i tad je odlučio da sam vodi posete Varoši i ispriča svoju pravu priču.

"Za početak, Varoša uopšte nije na ničijoj zemlji kao što mnogi pričaju", kaže. "Varoša se cela nalazi u severnom delu Kipra, koji je okupiran od strane Turske". Ovo poslednje se uvek posebno naglašava.

Danas je mister Džon jedini autentični lokalni vodič kroz Famagustu. Svi drugi koji vode ture u Famagusti i Varoši su ili rođeni posle okupacije, ili iz drugih krajeva Kipra, ili čak stranci.

Kako bi bolje dočarao nekadašnji sjaj Varoše, mister Džon je pripremio seriju fotografija na lameliranom papiru, koje dok on pravi uvod u priču kruže po autobusu iz ruke u ruku. Na fotografijama su nove zgrade blistavo belih fasada, izlozi sa šarenom robom, ulice pune nasmejanih lica. Neka od mesta ćemo kasnije prepoznati među ruševinama. Tu su i neke druge slike, ličnije prirode. Jedno je imati saznanje da su u nekom napuštenom gradu nekada živeli ljudi, to se podrazumeva; uvid u neke davno prošle svakodnevne trenutke zamrznute u vremenu daje tragediji Famaguste mnogo humaniju, intimniju dimenziju. Te druge slike nekako udaraju jače.

Još jedna stvar koja razlikuje ture mister Džona od drugih je i to što u njima učestvuje i vodič sa druge strane, što "pravoj priči" daje dozu objektivnosti koju mnoge druge ture nemaju.

Mister Ahmed kaže za sebe da je turski Kipranin, za razliku od naseljenika iz Male Azije koji sebe nazivaju kiparskim Turcima. "Svi su oni ekstremni muslimani", kaže, "i svaka porodica svake godine dobije bar jedno dete. Tako ih je sve više, a nas starosedelaca je sve manje".

"I ja sam musliman, dobar musliman", dodaje, "ali volim svinjetinu, i pijem alkohol. Svaki Kipranin koji kaže drugačije, laže. Pa kako je moguće živeti u ovakvoj klimi, a ne piti pivo?! Ali za naseljenike je to nezamislivo, zabranjeno". Stiče se utisak da koliko god gajili netrpeljivost prema grčkim Kipranima, turski Kiprani osećaju veću odbojnost prema "kiparskim Turcima".

Za razliku od mister Džona, mister Ahmed govori engleski sa čistim bi-bi-sijevskim akcentom, u kom samo poneki konsonant otkriva maternji turski. Opet za razliku od mister Džona, ton mister Ahmeda je vedriji, i skoro da se ne primeti da je veći deo njihove razmene zapravo dobro uigrana predstava, u kojoj mister Džon igra "straight man" ulogu a mister Ahmed je "comic relief", više nego dobrodošao da na trenutke razbije tešku atmosferu.

Mister Džon i mister Ahmed odrastali su Famagusti u isto vreme, ali su se upoznali tek pre petnaest godina, od čega pet godina zajedno rade ove ture. "Mi smo najbolji neprijatelji", kaže mister Ahmed. "Moram tako da kažem jer naše vlade tvrde da smo mi neprijatelji. Ali, kao što možete da pretpostavite, mister Džon je zapravo moj veoma drag prijatelj. Ali to ne smem svuda da pričam".

Za grčko stanovništvo sa juga ostrva, Famagusta je danas više simbol nego stvarno opipljivo mesto, neka vrsta obećane zemlje u koju će se oni nekad vratiti iz izgnanstva. Za Turke, one iz Turske, ona je spomenik pobede. Posle zauzimanja, Turci su joj na ime Mausa dodali prefiks "Gazi", koji se daje istaknutim veteranima rata, posebno u ime Islama. Kad pominje grad, mister Ahmed govori samo Mausa. "Pravi Kiprani nikad nisu prihvatili novo ime", kaže.

Mister Ahmed planira da napiše knjigu o Famagusti i Varoši iz ugla lokalnog Turčina, glasom koji se na ovu temu obično ne čuje. "Ali ne želim da je objavim dok je Erdogan na vlasti", dodaje skroz ozbiljno, "inače bih završio u zatvoru".

Četvrt crvenih fenjera

Prodajni salon Tojote, sa stražarskom kućicom Ujedinjenih nacija

Famagusta danas ima više od pedeset hiljada stanovnika, i posle decenija zatvorenosti ponovo je orijentisana ka turizmu.

Žila kucavica je staro gradsko jezgro smešteno unutar srednjovekovnih zidina obima više od tri kilometra. Stari grad odiše mediteranskim šarmom sa kombinacijom uticaja najrazličitijeg porekla. 

Sliku franačkih utvrđenja, otomanskih bezistana i gotskih crkava sa dozidanim minaretima dopunjavaju helenski spomenici i tropske palme, ali i visoka stabla eukaliptusa koja su Britanci dovozili čak iz Australije kako bi isušivali zemljište u borbi protiv malarije. Najočiglednija britanska zaostavština na Kipru danas su vožnja levom stranom i trokraki utikači, ali se decenije provedene pod zastavom Ujedinjenog Kraljevstva ogledaju i u suptilnim detaljima poput Šekspirove biste, ali i činjenice da za razliku od Grka iz Grčke i Turaka iz Turske prosečan Kipranin zaista govori engleski.

Ali, trag su ostavili i drugi kolonizatori. Neke od ulaza u zidine Famaguste i danas čuvaju prepoznatljivi venecijanski lavovi, koji su ovde ušli i u lokalni govor: kad se neko žali na neki nerešiv problem, kažu mu da ode i da se požali lavu...

Jedino što nedostaje na toj slici je rivijera. Luka Famaguste, nekada najveća luka na Kipru, sa zatvaranjem severnog dela ostrva zatvorila je svoja vrata i trgovačkim i turističkim brodovima, i danas je koriste isključivo Turci i Ujedinjene nacije. Luka je opasana zidom visokim dva i po metra, na svakih nekoliko koraka izlepljenim obaveštenjima o zabrani prilaska i fotografisanja, po čijem vrhu je razvučena bodljikava žica, i - ako neko još uvek nije shvatio poentu - krhotinama stakla.

Čak i ograda oko zapečaćene Varoše deluje bezazlenije. Čitavim obimom oko Varoše može se proći ulicama, i dok sa jedne strane ulice korov proždire ostatke građevina, sa druge ljudi (mahom doseljenici iz Turske) žive najnormalnije. Dok prolazimo autobusom i vidimo jednu porodicu kako na tremu pred kućom ispija kafu sa pogledom na ograđenu pustoš.

"Kad su prvi put dozvolili pristup Varoši, novinari su odmah pojurili", priča mister Džon. "Oni su i smislili to ime, grad duhova. To nam se nikad nije sviđalo. Ali jedan je napisao nešto sa čime se slažem. Da oko Varoše ljudi žive normalno, a to je kao da spavaju u sobi sa mrtvacem".

Kroz ogradu, ili bar kroz one njene delove koje nisu potpuno prekriveni bršljanom i šibljem, još uvek se vide kuće, a poneka viša zgrada lako je saglediva iznad žice. Mister Džon zaustavlja autobus kod jedne takve zgrade. "Ovo je bila škola u koju sam išao. Ovaj prozor ovde, tu je bila moja učionica. Pre nekoliko godina sreo sam svog druga iz klupe, koga nisam video skoro pedeset godina. Rekao mi je, ništa se nisi promenio. A ni on se ništa nije promenio, osim što sad ima brkove. Znaš, rekao mi je, ako se ikad vratimo u našu staru klupu, obrijaću brkove. Možda i hoćeš, rekoh, ali u drugom životu..."

Stari grad Famagusta

Otelova tvrđava

Šekspir

Lala Mustafa pašina džamija, ranije katedrala Svetog Nikole (XIV vek)

Sinan pašina džamija, ranije crkva Svetih Petra i Pavla (XIV vek)

"Venerin grob"

Ostaci crkve Svetog Đorđa (XIII vek)

Venecijanski lav

Početkom sedamdesetih, Varoša je imala deset bioskopa. Danas ih na čitavom Kipru ima jedva toliko.

Varoša je imala nekoliko pozorišta, i posebnu zgradu opere koja i posle više od pola veka nije izgubila skoro ništa od svoje monumentalnosti.

I u trenutku kada je napuštena, Varoša se intenzivno gradila. Mnoge zgrade su zaustavljene usred izgradnje. Neke su stigle samo do faze betonskog kostura, neke su donekle i ozidane. Hoteli u kojima nikad niko neće spavati, stanovi kojima se možda neko radovao. Jedan zarđao kran još uvek štrči iz sivila, prkoseći vremenu.

Osim hotela, restorana, suvenirnica i prodavnica, Varoša je imala i pabove, diskoteke, noćne klubove. U jednoj od ruševina još uvek se može videti fliper. Nekim mlađima treba objašnjavati šta je to.

"Ovde ste mogli da izradite kolor fotografije za sat vremena", pokazuje mister Džon jednu radnju sa još vidljivom reklamom. "Danas to zvuči banalno, ali pre pedeset tri godine sama kolor fotografija je bila retkost, a kamoli izrada za sat vremena!" Sećam se priča matoraca da su se u to vreme kod nas ispucani filmovi slali poštom u Beograd ili Zagreb na razvijanje. Izrada slika za sat vremena postala je standard tek krajem devedesetih. Varoša je to imala četvrt veka ranije.

"U ovoj zgradi je bila poslastičarnica. Kao deca smo dolazili na kraju radnog vremena, a prodavačica bi nam dala da pojedemo sve kolače koji se nisu prodali".

Iako nije imala aerodrom, Varoša je imala predstavništva aviokompanija (u to vreme glavni aerodrom na ostrvu, u Nikoziji, napušten je takođe 1974. godine), taksi službe, agencije za iznajmljivanje vozila, a jedna Tojota imala je sopstveni salon automobila. Na Kipru i danas ima mnogo japanskih automobila, čak i nekih modela kojih inače nema na evropskom tržištu, koji zbog volana sa desne strane mogu da se uvoze direktno iz japanskih fabrika.

"A ovde, ovde je bila četvrt crvenih fenjera. Tu su momci dolazili da uče o životu", pokazuje mister Džon u jednu sporednu, zakatančenu ulicu.

"Jesi li i ti tu učio o životu, mister Džone?", osmehuje se mister Ahmed.

"Ah, ne, ja sam bio suviše mlad, imao sam samo petnaest godina".

"Samo petnaest godina, a znao je gde je četvrt crvenih fenjera. Vidite li vi to?"

U povratku bacam pogled kroz zatarabljene sokake i negde malo dublje u zoni koja je i dalje zabranjena vidim jedan lep kameni toranj sa metalnim krstom na vrhu. I pitam se, koliko još tako neočekivano lepih prizora kriju nedostupne ulice Varoše, i da li će ikada neke od ovih zgrada ponovo biti nešto više od pukih spomenika netrpeljivosti između dva naroda i dve vere, u jednoj zemlji i jednom gradu?

Detalji Varoše

U vreme kada je Varoša ponovo jedno od najposećenijih mesta na Kipru, čini se da je njena budućnost neizvesnija nego ikad.

Severni Kipar iz godine u godinu najavljuje otvaranje novih delova Varoše za posetioce, otvaranje novih hotela, proširenje plaže. Malo od toga se zaista i dešava. Na svaki pomen uvođenja novih sadržaja u "grad duhova", vlasti zvaničnog Kipra prete ukidanjem finansiranja turskih žitelja na jugu iz fondova Evropske unije. Severni Kipar na to iznosi mogućnost da će svako od nekadašnjih žitelja Varoše i Famaguste moći da se vrati na svoje, samo uz dokaz o vlasništvu, i verovatno još poneku skrivenu klauzulu. Međutim, većina Grka ni ne želi da se vraća u Varošu.

Mister Džon kaže da nije problem u dokazivanju vlasništva, mnogi to mogu da dokažu uvek. Najveći problem je mnogo trivijalnije prirode - finansijske. Ako se svima i vrate njihove kuće i lokali, ko će platiti da se ponovo privedu nameni, ako je to uopšte i moguće nakon pola veka propadanja? Čak i ako i to uspeju da isfinansiraju, ko im garantuje da će ti lokali imati posla i da neće morati da ih zatvore posle samo par meseci? Ko uopšte može da garantuje da bilo koja investicija neće propasti?

Mister Džon nema takvu dilemu. On bi se bez razmišljanja vratio na porodično imanje, ali nema zašto. Mister Džon se nikada nije oženio i nema dece. Kaže da je to zato što nikad nije osećao da ima dom, njegov dom je bio u Famagusti, i nije želeo da ima decu kojima ne može da pruži ni toliko.

"Znam da ću se ipak jednom vratiti u Famagustu", kaže, "ali u drugom životu. Ne i u ovom prvom."

Skrivena blaga Varoše

Kao i pre pola veka, turisti dolaze na Kipar pre svega zbog kristalno čistog mora, pa onda zbog večernjeg i noćnog provoda, ukusne hrane, dobrog vina i piva... Oni koji pre dolaska na ovo ostrvo unapred imaju želju da razgledaju istorijske znamenitosti srazmerno su retki. Ogromna većina preleži svojih nedelju, dve na plaži, pijucka koktele i iščuđava se kako je sve isto kao u Grčkoj a potpuno različito od Grčke.

A, negde u zaleđu uređenih letovališta, Kipar je duboko podeljena zemlja sa nesrećnom istorijom koja ne seže tako daleko u prošlost i čiji ožiljci do danas nisu do kraja zarasli, što veliki broj njegovih posetilaca nikad neće ni primetiti.

Oni koji i žele da na svom odmoru vide nešto više od suncobrana, ležaljki i talasa, lako će u ogromnoj ponudi izleta pronaći i neku varijantu obilaska Famaguste i Varoše. Ali, pitanje je da li i svi oni koji posete kiparski grad duhova zaista razumeju sve nijanse njegove tragedije, ili ga posmatraju kao scenografiju i nekakav Diznilend mračnog turizma.

Oni koji danas zuje ulicama Varoše na iznajmljenim električnim trotinetima, brčkaju se na plaži sa pogledom na ruševine i ližu sladolede kupljene kod onih turskih prevrtača, sigurno nisu razumeli ništa. Ako se život pored žice može porediti sa spavanjem sa mrtvacem, poseta Varoši radi uživanja je praktično nekrofilija.

Verovatno ni mi nismo razumeli mnogo toga, ali jesmo bogatiji za priču. Koliko je ta priča "prava", manje je bitno. Mnogo više znači što je ta priča emotivna, iskrena. i na kraju krajeva ljudska. Jer, grad čine ljudi. Čak i grad duhova.

Mister Džon i desetine hiljada grčkih Kiprana sa severa koji danas žive sa južne strane verovatno se nikada neće vratiti u svoje stare domove. A kad odu generacije koje se aktivno sećaju Varoše kao nečeg više od prazne ljušture grada, priča će se svesti samo na ono što svi možemo da pročitamo u knjigama istorije. A istoriju, kao što znamo, pišu pobednici, ali u slučaju Varoše pobednika nema...