Na krovu Balkana: Na Musalu bez gondole

Među bezbroj planinskih vrhova Balkanskog poluostrva, nadmorsku visinu od 2000 metara ima ih na hiljade, na stotine u skoro svakoj državi. Ali, samo jedan može biti najviši.

Sa 2925 metara nadmorske visine, Musala je najviša tačka Bugarske i čitavog Balkana.

S obzirom na taj status, ovaj vrh tokom cele godine privlači ogroman broj ljubitelja prirode, od iskusnih planinara do apsolutnih početnika, pogotovo jer je uspon relativno lagan u poređenju sa mnogim drugim vrhovima slične visine.

Skoro svi planinari ka Musali kreću iz naselja Borovec, popularnog ski centra, odakle većina obično skraćuje put gondolom do otprilike polovine uspona, ali je iz Boroveca moguće popeti se na vrh i pešice, čime Musala postaje sasvim respektabilan zadatak i ne tako lako dostupna baš svakome...

Smešten šezdesetak kilometara južno od Sofije, Borovec je vrlo malo naselje sastavljeno uglavnom od hotela i pansiona, ali i drugo najposećenije skijalište u Bugarskoj, posle Banskog. Međutim, van zimske sezone smeštaji stoje prazni i mesto postaje jezivo pusto, jer iz nekog razloga planinari sa strane radije biraju da budu smešteni negde u okolini, iako su u letnjim mesecima čak i u hotelima cene noćenja više nego pristupačne.

Borovec je jedan od glavnih turističkih centara na planini Rili, koju vrh Musala čini najvišim delom Rodopskih planina, kao i šestim planinskim vencem po visini u čitavoj Evropi.

I u zimskim i u letnjim mesecima, fokus dešavanja u Borovecu je oko donje stanice gondole ka vrhu Jastrebec, koji za većinu planinara predstavlja pravu početnu tačku staze.

Od vrha Jastrebec do Musale ima oko sedam i po kilometara, sa nešto više od šest stotina metara ukupnog uspona. To Musalu s jedne strane čini vrlo pristupačnom, a sa druge i ne baš potpuno nezahtevnom u kondicionom smislu, pa se tako i uspon od Jastrebeca smatra pravim planinarenjem, za razliku od nekih vrhova do kojih se skroz može izaći gondolom ili žičarom, među koje uostalom spada i sam Jastrebec...

(Foto: Gorica Ninković)

Od Boroveca se na Musalu peške može popeti na dva načina: dobro markiranom stazom dolinom reke Bistrice (koju zovu još i Musalenska Bistrica) do planinarskog doma - hiže Musala, ili kombinacijom ski staza do vrha Jastrebec pa odatle do hiže Musala i dalje standardnom trasom kojom idu svi planinari.

Uspon ski stazama ima vrlo malo putokaza i markacija, ali je pravac uzbrdo sasvim dobro saglediv i nema problema za orijentaciju. Otvorene padine pružaju i lepe poglede ka severu, ka Borovecu, najbližem većem gradu Samokovu i gromadi Vitoše koja sakriva Sofiju, toliko da se uspon praktično i ne oseti.

U zavisnosti od toga koliko se efikasno iskombinuju staze, od Boroveca do Jastrebeca ovim putem ima između sedam i osam kilometara, na kojima se svakako savladava nešto više od hiljadu metara visinske razlike.

(Foto: Gorica Ninković)

Kao vrh, Jastrebec (2369 m.n.v.) nije naročito upečatljiv. Gornja stanica gondole nalazi se bukvalno desetak metara niže od najviše tačke vrha, na koju se može izaći vrlo lako, ali tamo osim nešto šire panorame nego ispred stanice nema ničeg vrednog pomena...

U sklopu stanice radi i kafanica u kojoj se planinari mogu osvežiti čajem, kafom, pivom ili nekim žešćim vidom okrepe, a u neposrednoj blizini vrha postoje još dva ovakva lokala.

Čini se da topli napici više prijaju onima koji se do Jastrebeca popnu gondolom nego onima koji se popnu peške, jer čak i u letnjim mesecima razlika u temperaturi između podnožja i ove visine lako premašuje dvocifren broj stepeni, što oni koji dolaze gondolom osete drastičnije od onih koji se penju stazom i tako postepeno navikavaju na nižu temperaturu.

Čak i usred leta, nije neuobičajeno da se na samoj Musali temperatura ne penje iznad desetak stepeni Celzijusa. Zbog visokog nivoa ultraljubičastog zračenja na ovakvim visinama, kad nema vetra subjektivni osećaj temperature je mnogo viši, a kad nema ni oblaka sunce bukvalno prži i stvara utisak mnogo veće topline. Zato se na visokim planinama krema sa zaštitnim faktorom koristi i kad je oblačno...

Od Jastrebeca do Donjeg Musalenskog jezera i hiže Musala vodi jak i širok zemljani put, skoro bez visinske razlike. Tačnije, put je blago zatalasan, negde se malo penje, negde malo spušta, i do doma se na četiri kilometra dužine popne jedva desetak metara...

Jastrebec (2369 m.n.v.)

Donje Musalensko jezero nije poslednja stanica za predah pred završni uspon, ali jeste tačka na kojoj staza menja karakter i od klasičnog pešačenja prelazi u pravo planinarenje. Zato mnogi planinari biraju da ovde naprave dužu pauzu i pripreme se za poslednjih tri i po kilometra do vrha.

Panoramom dominira silueta vrha Ireček, sa čije desne strane Musala tek skromno proviruje, ali oni čije oko zna šta traži lako će je pronaći kad se raziđe veo oblaka.

Kao i na drugim visokim planinama, prepodnevna oblačnost je sasvim normalna pojava i ne mora nužno da znači i najavu lošeg vremena.

Donje Musalensko jezero i vrh Ireček

Musala

Od doma se ka Musali može krenuti i levom i desnom stranom jezera. Obe varijante staze izlaze do nešto višeg Alekovog jezera pod istoimenim vrhom, a po terenu se ne razlikuju mnogo, samo im je nagib drugačije raspoređen. Desna je možda malo uhodanija ali i kreće dosta strmije pa pred izlazak do Alekovog jezera ide gotovo ravno, dok je leva ravnija u donjem delu, oko Donjeg Musalenskog jezera, pa postepeno postaje strmija kako se približava izlasku kod Alekovog jezera.

Od spajanja ove dve alternative pa do ispod same Musale vodi samo jedna putanja koju je nemoguće promašiti, što zbog dobre signalizacije i utabanosti, što zbog velikog broja planinara koji se uvek mogu videti na ovom delu planine.

(Foto: Zoran Udovčić)

Alekovo jezero

Poslednja stanica pred završnicu uspona je planinarsko sklonište Ledeno jezero, poznato i kao "hiža Everest", prepoznatljive piramidalne forme. Objekat funkcioniše primarno kao klasično sklonište, sa nužnim prenoćištem u slučaju lošeg vremena, ali se ovde može i okrepiti pićem ili ručkom, po želji i potrebi.

Ledeno jezero po kojem je sklonište dobilo ime i krajem juna je potpuno okovano ledom i skoro neuočljivo u odnosu na okolni snežni pokrivač.

(Foto: Zoran Udovčić)

(Foto: Zdravko Bikicki)

Od skloništa do vrha opet postoje dve varijante staze, letnja koja se penje lagano uz nekoliko serpentina i zimska duž stenovitog grebena, obezbeđena čeličnom sajlom. Ipak, letnja staza je potpuno prohodna samo u kratkom periodu godine, najranije od sredine jula i najkasnije do kraja septembra, kada na njoj nema nimalo snega. Kad ima snega, serpentine postaju opasnije od grebena, jer na strmim padinama nema nikakvih sredstava osiguranja.

Uspon grebenom sam po sebi nije naročito težak, uz nekoliko malo strmijih i užih detalja na kojima je potrebno samo malo spretnosti. Veći je problem mimoilaziti se sa planinarima iz suprotnog smera nego savladavati prirodne prepreke.

(Foto: Zoran Udovčić)

Reč Musala vodi poreklo iz turskog jezika, gde u obliku Mus Allah znači "bliže Bogu".

Za vreme Turaka nije se znalo da je Musala zapravo najviši vrh na Balkanu, a taj naslov je od antike pripisivan Olimpu. Precizna geodetska merenja su tek krajem XIX veka utvrdila da je Musala sedam metara viša od Mitikasa.

Pre otomanskog perioda vrh se nazivao Tangra, prema bogu Tangeru ili Tengeru, koga su poštovala bugarska plemena u vreme dok još nisu izgubila svoje zakavkaske tradicije i prihvatila običaje južnoslovenskih naroda na Balkanu. Musalu, ali i čitavu Rilu, i danas mnogi smatraju svojevrsnim svetim mestom. Jedan od nadimaka kojim Bugari zovu Musalu je i "božji oltar" ("олтар на Бога"). Poseban religijski značaj Rili pridaje takozvano Univerzalno Belo Bratstvo, bugarski kult zasnovan na principima heliocentrizma, pacifizma i joge, čiji članovi se često mogu videti u svojim koreografisanim ritualima po planinskim proplancima.

Kratko vreme posle II svetskog rata vrh se zvao i Josif Staljin, ali mu je odmah posle Staljinove smrti, čim je nestala potreba za političkim poltronstvom najvišeg nivoa, vraćen uobičajeni naziv...

(Foto: Zoran Udovčić)

Na samom vrhu nalazi se zgrada meteorološke stanice, u koju je moguće ući u slučaju nevremena. U zgradi se nalazi i pečat vrha, za one koji još uvek nisu zaboravili stare dobre planinarske tradicije...

Pogledom sa Musale teško je poverovati da su svi okolni vrhovi o koje se pogled razbija bar nekoliko desetina metara niži.

Najjači utisak zapravo ostavlja to koliko je Rila zapravo veliko i razuđeno prostranstvo, sa mnogo vrhova vrednih penjanja, koji nažalost često nepravedno ostaju u drugom planu iza najvišeg vrha Balkana...

Povratak sa vrha do hiže Musala isti je za sve koji su se popeli na vrh, a odatle se opet može napraviti izbor - nazad istim putem do Jastrebeca i povratak u Borovec gondolom, ili spuštanje klasičnom planinarskom stazom dolinom reke Bistrice.

Bistrica otiče iz Donjeg Musalenskog jezera i kod Samokova se uliva u Iskar, najdužu reku koja čiavim tokom teče kroz Bugarsku. Za razliku od mnogih planinskih reka, Bistrica se odmah pojavljuje kao jak i brz vodotok, širok taman toliko da ga je nemoguće preskočiti.

Prateći ovu stazu, pred planinarima se na nekim mestima postavlja izbor: hodati levom obalom kroz podvodan teren u kom noge do članaka propadaju u skrivene bare u travi, ili naprosto pregaziti Bistricu do desne obale na kojoj je staza malo zarasla ali skoro potpuno suva. Kojom god stranom da se krene, obe staze se u jednom trenutku spajaju u jak makadamski put, kojim do Boroveca ostaje još oko sedam kilometara, jednoličnim laganim nagibom, kroz duboku šumu, na autopilotu...

(Foto: Zdravko Bikicki)

U planinarskom smislu, Musala nije ni najteži ni najzanimljiviji vrh ni na samoj Rili, a kamoli u širim okvirima, ali ga odrednica najvišeg vrha Balkana čini daleko atraktivnijim od mnogih drugih koji predstavljaju veća penjačka dostignuća.

Ogromnoj popularnosti Musale značajno doprinosi i to što je vrh relativno lako dostupan svima, i retko ko će propustiti priliku da u svojoj planinarskoj biografiji upiše i najviši vrh jedne države, ali i šireg geografskog područja. Uspon na Musalu bez gondole od Boroveca malo otežava taj poduhvat, ali samo u kondicionom smislu, i dobar je pre svega kao priprema za neke druge uspone gde se dugo pešačenje sa velikom visinskom razlikom ne može izbeći.

Ipak, to što na Rili, u Bugarskoj i na celom Balkanu postoji mnogo lepših i interesantnijih vrhova ne znači i da Musala ne bi bila dovoljno vredna posete da nije najviši vrh na Balkanu.

Naprotiv, sa ili bez gondole, Musala je vrh koji bi svaki planinar trebalo da doživi i na njemu oseti bar delić atmosfere pravog balkanskog visokogorstva. Kao takva, Musala je idealna kao uvod u ozbiljnije planinarenje, bilo da su to veće visine ili zahtevniji vrhovi...