Planinarsko-turistička revija Putnik prvi put je objavljena 1940. godine u Novom Sadu, kao "organ za propagandu planinarstva i turizma u Kraljevini Jugoslaviji". Ovakav Putnik nije trajao dugo i nije ostavio dubljeg traga u istoriji žurnalistike, ali je značajan po tome što je 1998. godine Planinarski savez Vojvodine odlučio da svoje tada novopokrenuto glasilo nazove po ovoj međuratnoj publikaciji.
Ovogodišnji letnji broj biltena Putnik (poslednjih godina sa podnaslovom "medijsko sredstvo za promociju planinarstva, ostalih sportova na otvorenom i svega što ima veze sa aktivnim boravkom u prirodi") ukupno je 134. po redu, i sa 104 stranice najobimniji je od svih Putnika do sada!
Za ovaj rekord postoji i poseban povod: ovaj letnji Putnik poslednji je redovni broj u realizaciji glavnog i odgovornog urednika Vlade Banića, koji posle dvanaest godina na ovoj poziciji odlazi u više nego zasluženu uredničku penziju, ali tek posle jesenjeg broja koji će zapravo biti kompilacija najboljih tekstova iz svih Putnika za vreme njegovog mandata.
Pozivu da svojim prilozima uveličaju ovu priliku odazvalo se više od dvadeset autora sa skoro četrdeset članaka, među kojima su se našli i tri moja teksta, koje prenosim u nastavku.
Prvi od mojih priloga u letnjem Putniku je svojevrsna ekskluziva.
Šomoška je malo i relativno neupečatljivo mesto na granici Mađarske i Slovačke, koje krije zanimljiv zamak, ali i jedan spomenik prirode jedinstven u evropskim okvirima, takozvani Kameni vodopad.
Po mojim saznanjima, pre nas niko iz Srbije nije doveo organizovanu grupu na ovaj spomenik prirode, a o njemu je pisao samo još jedan bloger iz regiona, preciznije iz Hrvatske. Tim pre mi je još više drago što se baš ovaj tekst našao u Putniku, jer sam se uvek nekako trudio da ne šaljem priloge sa mesta na kojima su svi živi bili i o kojima su svi živi pisali pre mene.
Tekst je objavljen i na blogu, sa mnogo više fotografija, i može se pročitati na sledećoj stranici: https://www.perpetuummobile.blog/2026/05/zamak-somoska-kameni-vodopad.html.
Sledeći tekst vezan je za istu planinarsku akciju, to jest njen nastavak u Slovačkoj, na Niskim Tatrama. Zanimljivo, iako je reč o planini koju je posetilo mnogo planinara iz Srbije i Vojvodine, nisam uspeo da pronađem da je neko o tome pisao u Putniku, za razliku od Visokih Tatri o kojima je tokom godina objavljeno sigurno desetak tekstova.
Tekst je takođe objavljen na blogu, takođe sa mnogo više fotografija (dobio sam komentare da neke izgledaju kao stok fotografije sa interneta, što biram da tumačim kao kompliment), i može se pročitati na sledećoj stranici: https://www.perpetuummobile.blog/2026/05/niske-tatre.html
Treći tekst je jedan od onih fenomena društvenih mreža koje verovatno nikad neću uspeti da razumem.
Napisan za par sati (da ne kažem smandrljan), kad sam objavio link ka tekstu na Facebooku pogledalo ga je jedva desetak ljudi, a onda kad sam ga sutradan objavio u drugačijem obliku, kao foto-album sa delovima teksta uz slike, ta objava je postala nešto što bi moje skromne influenserske ambicije mogle nazvati viralnim - sa stotinama lajkova, desetinama ponovnih deljenja i više od 60 novih pratilaca stranice u jednom danu... Ako mi to nešto dokazuje, to je da za uspeh na društvenim mrežama nije potreban ni kvalitet ni originalnost, jer tekst i slike stvarno nisu ništa specijalno niti prikazuju nešto što do sada nisu videle hiljade ljudi, a šta je potrebno ubijte me ako znam...
Kao i prethodna dva, i ovaj tekst je objavljen na blogu sa mnogo više fotografija, i može se pročitati ovde: https://www.perpetuummobile.blog/2026/06/rtanj-golema-porica-baba.html
Za kraj - ove objave, ovog Putnika, i jedne ere planinarskog izdavaštva kod nas - red nalaže da posle više od decenije jedne lepe saradnje prenesem i završno obraćanje glavnog i odgovornog urednika Vlade Banića, poslednji put u toj ulozi.
Jedino što još ostaje je da se kao autori i čitaoci Putnika zahvalimo Baniću na dvanaest godina upornosti i neprekidnog smaranja, bez kojeg sigurno ne bismo imali mnoge divne planinarske tekstove sa svih meridijana.
Obično bih na kraju ovih izvoda iz Putnika naveo njegovu adresu za nove pretplatnike, ali s obzirom na situaciju mejl za pretplatu će se sigurno menjati, a možda i sam način distribucije Putnika. Kako će cela priča oko Putnika dalje izgledati, zavisi i od novog urednika - koji je već sada poznat, ali neka to ostane mala tajna do sledećeg broja...
Нема коментара:
Постави коментар