Apr 30, 2020

Na Drini ćuprija


"Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala. Samo na nekoliko mesta rečnog toka njene se obale proširuju u otvorene doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, župne, delimično ravne, delimično talasaste predele, podesne za obrađivanje i naselja. Takvo jedno proširenje nastaje i ovde, kod Višegrada, na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog i uskog tesnaca koji stvaraju Butkove Stijene i Uzavničke planine. Zaokret koji tu pravi Drina neobično je oštar a planine sa obe strane tako su strme i toliko ublizu da izgledaju kao zatvoren masiv iz koga reka izvire pravo, kao iz mrkog zida. Na tom mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona."
Ivo Andrić, "Na Drini ćuprija" (1945)


Kao što vezuje obale Drine kod Višegrada, most Mehmed-paše Sokolovića neraskidivo je povezan sa istorijom i kulturom Bosne, simbolički i bukvalno spajajući istok i zapad. Istorija kaže da je podignut krajem XVI veka, preciznije između 1571. i 1577. godine, po nalogu velikog vezira poreklom iz ovih krajeva, čije ime nosi. Legenda tvrdi da moćni otomanski državnik nikad nije zaboravio kako je kao dečak, vođen karavanom devširme ka Stambolu gde će promeniti ime i veru, na tom mestu zauvek prešao reku starom drvenom skelom, i mnogo godina kasnije učinio svoj hair rodnom kraju prelazom preko reke od večitog kamena.




Most na jedanaest prelomljenih lukova, dug dvesta pedeset a širok deset koraka, pripisuje se Mimaru Sinanu, najvećem graditelju Turskog carstva, i sigurno jednom od najznačajnijih arhitekata XVI veka. U svom bezmalo stogodišnjem životu Sinan je osmislio preko 300 značajnih građevina, ne samo na području pod turskom vlašću, od kojih se mnoge smatraju vrhunskim graditeljskim dometima svoje epohe, a čak šest ih je upisano na UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine. Među tih šest nalazi se i most Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu.





Istorija i legenda isprepletane su oko višegradske ćuprije toliko da se danas teško razaznaju jedno od drugog. Na izdignutom stubu na sredini mosta stoje bele mermerne table sa kitnjastim istočnjačkim slovima, čije značenje je među običnim narodom odavno izgubljeno u magli vremena. Ispred table, na proširenju zvanom kapija, skupljaju se Cigančići koji će za sitne novce turistima pročitati ono šta na tablama piše - a možda i ne piše, kao da će oni to znati...




Još u tursko doba glas o mostu na Drini čuo se nadaleko, pa za ćupriju znaju i oni koji nikad nisu kročili u Višegrad. Na Drini ćuprija obišla je čitav svet, ovekovečena u romanu Ive Andrića, nobelovca koji je dečaštvo proveo upravo u Višegradu, u skromnoj kući nedaleko od reke. Kao što je most neraskidivo vezan sa istorijom Bosne, tako se i Andrićevo ime danas povezuje da mostom; ako mu je Mehmed-paša podario život, Andrić ga je učinio večnim.





Svoju hroniku o ćupriji Andrić je završio u danima Velikog rata, ali njena priča traje i danas. Imao bi Andrić i devedesetih rašta o ćupriji napisati, samo bi uloge tlačitelja i tlačenih u tom poglavlju bile obrnute... Teško je zamisliti da su i pre samo četvrt veka odavde padala tela u nabujalu vodu, još teže da jedan mir kakav sada ovde vlada može biti toliko varljiv...




Postoje ipak neke stvari koje ne pišu ni u jednoj knjizi, koje ne kazuje nijedna legenda, koje se ne mogu pročitati, prebrojati i izmeriti. Samo na ovoj ćupriji možemo osetiti svu snagu Drine na mestu gde izbija iz planina kao iz zida, dodir uglačane kamene ograde, ukus hladne vode sa česme sa čaršijske strane mosta... Možda sresti duhove Radisava iz Uništa, crnog Arapina, lepe Fate Avdagine, Alihodže, Ćorkana, bezbrojnih bezimenih posečenih glava... Za to, i zbog toga, već treba posetiti Višegrad.





Plavljen, paljen, rušen i obnavljan, most Mehmed-paše Sokolovića na Drini preživeo je vekove, i živ je i danas. A i ako sve manje podseća na tursku kasabu, živ je i Višegrad. A ako ćemo verovati Andriću, život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija...



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment