Druga strana Zlatibora: Greben Čigote

Retko koja planina, ne samo u Srbiji već i u dosta širem okruženju, istovremeno je i precenjena i potcenjena kao Zlatibor.

Kod većine, prva asocijacija na Zlatibor svakako je istoimeni grad kao glavni turistički centar planine, pretrpan sadržajima i urbanizovan do te mere da je u srpski jezik poslednjih godina uveo termin "zlatiborizacija" koji upravo označava preterano i nepotrebno uređivanje planinskih destinacija. Broj posetilaca Zlatibora kao naseljenog mesta značajno nadilazi njegovu realnu atraktivnost, ali i pored toga gostiju je iz godine u godinu sve više, a skupi hoteli, restorani i kockarnice za mnoge predstavljaju svojevrsne statusne simbole.

Sa druge strane, samo par kilometara van centra okovanog u beton i staklo šire se predeli očuvane prirode do kojih ogromna većina gostiju Zlatibora nikad ne dopire, čak ni na sveprisutnim kvadovima.

Ali, prirodu Zlatibora potcenjuju i planinari, često poistovećujući čitavu planinu sa urbanizovanim centrom i smatrajući da u njegovoj okolini nije ostalo ništa vredno za videti.

A istina je da pravi Zlatibor ima toliko toga da pruži ljubiteljima prirode, i to ne u nekim zavučenim i skrivenim krajevima nego praktično odmah van naselja...

U fizičko geografskom smislu, Zlatbor se pre može opisati kao oblast nego kao jasno ograničena planina, sa razbacanim brdima povezanim zatalasanim visoravnima koje se prostiru na površini od preko hiljadu kvadratnih kilometara.

Na području koje se uopšteno naziva Zlatibor ističe se nekoliko definisanijih masa, koje se obično označavaju kao grebeni, mada bi se mogli posmatrati i kao zasebne planine.

Od centra naselja Zlatibor ka severozapadu, prema Tari, pruža se takozvana Semegnjevska gora, puna slabije izraženih livadskih vrhova, među kojima je najviši Viogor (1281 m.n.v.). Gledano iz centra ovaj predeo se izdiže vrlo blago, dok se sa zapadne strane padine strmo obrušavaju u doline reka Kamišine i Belog Rzava.

Jugozopadno od centra, horizont ograničava upečatljiva silueta Tornika, jedinstvene grebenske mase na kojoj se nalazi i najviši vrh planine Zlatibor. Međutim, koliko se Tornik u narodu zapravo smatra posebnom planinom možda najbolje svedoči činjenica da njegov najviši vrh ima i posebno ime - Bandera (1496 m.n.v.). Greben Tornika najpoznatiji je po skijalištima na njegovim severnim padinama, ali šumovita južna strana krije lepe planinske staze kojima se ređe ide.

Jugoistočno i ujedno najbliže centru nalazi se Čigota, greben sastavljen od nekoliko povezanih vrhova jače prominencije od kojih je najviši vrh istog imena sa 1422 metra nadmorske visine, a u njegovom produžetku, ka Zlatarskom jezeru, nastavlja se Murtenica sa najvišim vrhom Brijač (1481 m.n.v.), kao površinski najveći masiv u okviru Zlatibora.

Svaki od ovih delova Zlatibora, ali i mnoga pojedinačna mesta u njihovom okruženju, zavređuju pažnju ljubitelja prirode i pokazuju zašto se Zlatibor mnogo pre uređenih šetališta, kockarnica i palačinkarnica smatrao jednom od najlepših planina Srbije. Ali, da bi se sva ova mesta upoznala kako dolikuje treba se ipak i malo potruditi...

Lepota prirode je naravno krajnje subjektivna stvar, ali u planinarskom smislu se kao verovatno najatraktivniji ističe greben Čigote, što zbog toga što se između njegovih vrhova savladavaju najveće visinske razlike, što zbog pogleda koji se sa vrhova pružaju na sve četiri strane sveta.

Greben Čigote je i najpristupačniji od pravih planinarskih terena na Zlatiboru, budući da se do njegovih prvih vrhova može vrlo lako doći peške iz samog centra naselja, markiranom i dobro obeleženom stazom od spomenika streljanim partizanima zlatiborskog kraja na Šumatnom brdu, popularnog među šetačima.

Nažalost, to što se Šumatno brdo (ili drugim imenom vrh Glavudža - 1084 m.n.v.) nalazi na jedva dva kilometra od najstrožeg centra ne sprečava mnoge da praktično do samog spomenika dođu kolima. U svakom slučaju, za najveći broj zlatiborskih gostiju spomenik je maksimum dometa pešačenja. To samo po sebi i nije loše, ne možemo očekivati i da svi budu planinari, ali pravo pešačenje Čigotom odatle tek počinje.

Šumatno brdo ili Glavudža (1084 m.n.v.)

Vrh Zmijinjak (1107 m.n.v.)

Tornik

Za početak grebena Čigote obično smatra vrh Čuker (1358 m.n.v.), ali između Šumatnog brda i Čukera postoje još dva nešto niža vrha - Kriva breza (1150 m.n.v.) i Zmijinjak (1107 m.n.v.), na koje se možemo ali i ne moramo popeti i pre uspona na Čuker.

Uspon na Čuker je kratak ali oštar - savladava oko trista metara visine na jedva dva kilometra dužine staze - ali je nagrađen odličnim pogledom na naselje, greben Tornika i Ribničko jezero u dolini.

Na vrhu postoji rudimentaran drveni krst koji odaje utisak teške improvizacije, ali i pored toga čini jedno od najupečatljivijih obeležja zlatiborskih vrhova.

Pogled na Veliki Oštrik u okolini Priboja

Vrh Čuker (1358 m.n.v.)

Ako se poneki izletnik i odvaži do Čukera, produžetak grebena ka vrhu Čigota je i po idealnom danu pust, i na tom potezu od oko sedam i po kilometara dužine može se boraviti čitav dan a da se ne sretne drugo ljudsko biće. Jedini tragovi civilizacije su odavno opusteli i zarušeni katuni ušuškani između vrhova.

Kontrast prema centru večito punom ljudi je ogroman. Na momente je prosto nepojmljivo da se na samo nekoliko kilometara od ovih pustih staza nalazi jedna od najposećenijih destinacija u Srbiji, ne samo u planinskom turizmu već uopšte.

Vrhovi Konjoder i Jelje, pogled sa Čukera

Mučanj

Pogled na vrh Čuker sa vrha Konjoder

Durmitor i Maglić

Vrhovi Glavica i Čigota, pogled sa vrha Jelje

Staza od Čukera do Čigote prelazi preko vrhova Konjoder (1337 m.n.v.) i Jelje (1410 m.n.v.), i tik ispod vrha Glavica (1323 m.n.v.), na koji je prosto šteta ne popeti se kad se već ukazuje prilika za to.

Svaki od ovih vrhova ima neke svoje jedinstvene vizure, i čini da pešačenje inače jednoličnim zatravljenim terenom ne bude monotono.

Pogledi se okreću čas na jednu čas na drugu stranu sveta, a među obrisima na horizontu prepoznaju se obližnje planine jugozapadne Srbije - Mučanj, Golija, Zlatar, Jadovnik, ali i neki malo udaljeniji visovi poput Maglića i Durmitora...

Mnogi koji tvrde da na Zlatiboru više nema prirode odbaciće i greben Čigote kao dokaz za suprotno, baš zbog toga što je skoro čitav greben pod livadama. Ipak, oni koji Zlatibor poznaju malo bolje znaju i da je to pre svega planina širokih travantih prostranstava i da je tako oduvek, kao i uostalom da priroda nije samo šuma, i obrnuto...

Podnožje vrha Jelje

Vrh Glavica (1323 m.n.v.)

Mada se planinska staza završava na vrhu Čigota, sam greben se prostire još malo dalje, sa par slabije izraženih i manje zanimljivih vrhova kao što su Studentski vrh (1375 m.n.v.) i Nevolja (1354 m.n.v.), pre nego što se čitav teren naglo spusti ka dolinama reka Crni Rzav i Ljubišnica koje dele greben Čigote od Murtenice.

Sam vrh Čigota jedan je od najviših na širem području Zlatibora, ali se najviša tačka vrha nalazi unutar malog vojnog kompleksa i pristup joj je zabranjen. Iz tog razloga je malo van kruga postavljeno skromno obeležje u vidu stuba sa limenom tablom, čisto da planinarima ostane kakva-takva uspomena na uspon.

Do Čigote već vodi i asfaltni put od sela Dobroselica, pa se tu ponovo mogu sresti i izletnici, mada u daleko manjem broju nego na vidikovcima bliže centru. A usled povoljne ruže vetrova, ovo je i mali raj za paraglajderiste. U svakom slučaju, jedno mesto kao stvoreno za uživanje u prirodi, u ovom ili onom obliku...

Vrh Čigota, pogled sa Studentskog vrha

Studentski vrh (1375 m.n.v.)

Dalo bi se diskutovati šta je zapravo "pravi Zlatibor": urbanizovano turističko naselje ili očuvana priroda van njegovih granica, izvan domašaja većine njegovih posetilaca.

Po imenu, Zlatibor je i jedno i drugo, i oba njegova lica podjednako su "prava". Ali, ta druga strana Zlatibora, skoro bez tragova ljudskog delovanja, mnogo je više iskonska i makar samo u tom smislu autentičnija.

Nažalost, mnogi će  iz revolta prema onome što predstavlja centar Zlatibora radije odlučiti da njegovoj prirodi ni ne pruže priliku. Ali, oni koji se pomere samo malo dalje od gužve upoznaće jedan sasvim drugačiji ambijent, fizički toliko blizu a duhom na nekoj potpuno drugoj ravni.

Oni koji ne poznaju Zlatibor, jako lako će ga potceniti. Ali oni koji se otvore za njegove lepote, brzo će naučiti da ga cene više nego mnoga druga mesta u prirodi Srbije.