Jul 5, 2020

Mučanj (bez mučenja?)


"Oj Golijo gola li si, oj Javore jadan li si, aoj Mučnju mučan li si, teško nama među vama", peva narodna pesma iz okoline Ivanjice. Reklo bi se iz ovih stihova da žitelji ovog kraja baš i nisu naročito oduševljeni planinama koje ih okružuju, ali taj zaključak bi bio daleko od istine. Ivanjičani su zapravo vrlo ponosni na prirodne lepote u svojoj blizini, pa često umeju da kažu i da je pogled sa Mučnja jedan od najlepših u Srbiji. Koliko je to tačno, uverili smo se i sami.

Starovlaške planine pod ovim objedinjenim imenom nisu poznate ni svim planinarima, ali neke pojedinačne planine iz te skupine s pravom svrstavaju među najpoznatije u Srbiji. Tu su pre svega Zlatibor i Tara, Zlatar, Golija (koja uprkos zvučnom imenu nikad nije uspela da postane turistička, pa ni prava planinarska destinacija), pa i večito potcenjeni Jadovnik... Ipak, ako neka planina Starog Vlaha zaslužuje više pažnje, to bi definitivno bio Mučanj.

Pogled na Mučanj iz Katića

Kada smo krajem prošle godine objavili plan akcija PK Borkovac za 2020. godinu (ne znajući koliko će se malo on zaista i ostvariti), pri pomenu akcije "Mučanj i Golija" malo ko je uopšte i odreagovao na ovu prvu planinu. Sve do par nedelja pred polazak, praktično svi učesnici radovali su se samo i isključivo Goliji, džabe su bile sve priče da je Mučanj verovatno i atraktivniji, kao da on nije ni postojao...

Međutim, kako to često biva, okolnosti su ispale jače od svih planova, i u velikim poplavama u okolini Ivanjice klizište je odnelo jedini asfaltni put kojim smo mogli stići autobusom podno golijskih vrhova, i najviša starovlaška planina morala je u poslednjem trenutku da bude precrtana iz naslova ove akcije... Malo je reći da su neki bili potpuno razočarani, ali smo ipak uspeli da napunimo ceo autobus. Ljudi željni prirode, otišli bi i u Tunguziju a kamoli na neki tamo Mučanj!

Katići


Ali ako je neko i krenuo na put sa dozom skepse, siguran sam da je prijatna okolina zaseoka Katići svima razvejala sumnje da nas očekuje jedna vrlo lepa tura. Veče je bilo toplo i sedeli smo napolju možda i duže nego što je trebalo. Pitam se da li bi ljudima sa ovih visina veče u ravnici bilo jednako ugodno koliko nama uvek prija miris četinarske šume na četvorocifrenoj nadmorskoj visini...



Geografski rečeno, planina Mučanj nalazi se jugozapadno od Ivanjice, između Zlatibora i Golije. Planinarski, to je jedna usamljena gromada, odmah prepoznatljiva izdaleka po oštrim stenovitim litica sa istočne strane, ispod kojih prolazi magistralni put. Upravo sa ovog puta polaze i planinarske staze, među kojima će svako naći neku za sebe, od kolskih puteva preko kozjih stazica do ozbiljnih alpinističkih smerova.






Za naš put odabrali smo pravac koji "preči" planinu sa juga ka severu, neutabanim puteljcima do vrha a nazad makadamskim putem do Katića. Kojom god stazom krenuli, uspon na Mučanj, uprkos njegovom imenu, nije nikakvo mučenje već čisto uživanje: red livade, red šume, red vidikovaca, red polja krompira po kojima je ivanjički kraj nadaleko poznat... Skoro četiristo metara uspona na jedva tri kilometra staze se ni ne oseti.


Biće pomfrita!



Široki makadam završava se u jednom šumarku pod samim vrhom, a odavde putokazi vode na tri strane, kao u nekoj bajci, s tim što za razliku od bajki mi ovde možemo da izaberemo sva tri puta, jedan za drugim.



Desni vodi ka izvoru Savina voda, koji je po predanju nastao tako što se Sveti Sava, mučeći se da se popne na Mučanj (a odatle i ime planine), pomolio Bogu da mu utoli žeđ i odjednom je iz kamena potekla voda... Izvor je ozidan i lepo uređen, ali toliko prepun smeća da ja lično ne bih pio vodu odatle ni da mi život od toga zavisi... Simptomatično je kako "veliki vernici" u ovakvim šumskim kapelama uvek znaju da ostave nešto para (koje ovde apsolutno nikome ne trebaju), a ne znaju da počiste makar za sobom, ako već neće za drugima...

Kanadski naučnik Hjubert Rivs rekao je jednom da je čovek najluđa od svih vrsta, jer obožava nevidljivog Boga a uništava vidljivu prirodu, ne shvatajući da je ta vidljiva priroda koju uništava zapravo nevidljivi Bog koga obožava... Savina voda na Mučnju savršena je ilustracija ove misli...




Srednji put, onaj koji i inače većina uvek bira, vodi ka najpoznatijoj tački Mučnja, vidikovcu sa kog puca pogled ka zapadu, ka Katićima, Kušićima i drugim zaseocima, Goliji i centralnoj Srbiji. Ovo je taj pogled koji žitelji ovog kraja smatraju najlepšim u Srbiji; naravno, dalo bi se raspravljati da li on to zaista i jeste, ali se zato u njemu može uživati bez ikakve rezerve.




Na ovom platou pre nekoliko godina izgrađena je i (po mom mišljenju potpuno nepotrebna) drvena platforma, koja je za popularizaciju Mučnja učinila mnogo više od svih planinarskih priča: prosto, kad znaju da se na vrhu planine nalazi jedna takva skalamerija ljudi su potpuno sigurni da se dotle može popeti bez pô muke, a tabla sa #heštegom privući će i najinertnije od svih influensera. Jer naprosto to je must!






Većini posetilaca ovog vidikovca uopšte nije bitno što to zapravo i nije vrh Mučnja (mada ga mnogi proglašavaju za isti), a mnogima je i potpuno svejedno što se do najvišeg vrha odatle može stići za jedva desetak minuta, stazom koja iz onog šumarka vodi nalevo. Kao što im nije bitno ni to što je sa vrha pogled jednako lep, jer nije to to bez #heštega...

Najlepši pogled u Srbiji (?)




Najviši vrh Mučnja dostiže nadmorsku visinu od 1534 metra, na starim kartama obeležen je samo imenom planine, a u planinarskim krugovima najčešće se naziva Jerinin grad, ko zna koji po redu na planinskim vrhovima Srbije. Kao da je despotica Irina u životu samo gradila planinske gradove po državi koju će onda tako strašno izdati da joj Srblji i danas proklinju ime...

Na samom vrhu, za razliku od mnogih drugih Jerininih gradova, nema vidljivih ostataka utvrđenja. Samo geodetski betonski stub, i na njemu imena luda koja se nalaze svuda, jer kako bismo posle uspona uspeli da zaspimo kad ne bismo znali da se ovde nekad popeo i Šone...






Od šumice podno vrha nazad do Katića direktno vodi jak makadamski put, koji se kod prvih kuća u podnožju vrha Češalj (sa kojeg se, kažu, pruža najlepši pogled na sam Mučanj) pretvara u asfalt, koji se opet nadomak Katića uliva u magistralni put. Upravo se ovom trasom većina i penje na Mučanj. Put ka vrhu nije konstantno markiran, ali uz putokaze na pravim mestima teško da neko može da se izgubi...





Našoj grupi očigledno se najviše svidela tabla sa natpisom "Tek na vrhu vidiš svrhu", što je poslednjih godina postala popularna maksima domaćih planinara. Ja se lično sa time uopšte ne slažem - ako ne vidiš da je "istinska sreća u načinu savladavanja litica", što bi rekao Markes, i od planine te interesuje samo vrh, onda ti uopšte ne vidiš svrhu. Ni na vrhu, niti igde drugde. No, svako sam bira u šta će da veruje.



Spust koji je obećavao da bude nezanimljiv, začinila je majka priroda na način kako to samo ona ume. Pisao sam pre nekoliko godina o usponu na planinu Staricu kod Majdanpeka, a mnogo puta sam taj uspon spominjao i kao dan kad sam pokisao najviše u životu. E pa, oblaci iznad Mučnja postarali su se da od sada mogu da pričam o dva takva dana, i to da se dobro zapitam koji je od ta dva pljuska zapravo bio gori.

Dok su se na Starici oblaci neko vreme navlačili i spremali na provalu, na Mučnju se nebo samo odjednom zacrnelo i otvorilo poput tuša, i grunulo je iznenada i bez najave kao u pesmi Dejana Cukića... Do tada čvrsti makadamski put pretvorio se u bujicu duboku do članaka (maaalo bolja situacija nego klizavo blato na Starici), a kao šlag na tortu došao je led veličine klikera, praćen sve bližom grmljavinom... Mučanj bez mučenja, očigledno to ne biva.





Nazad do Katića dolazimo taktikom "razbijene bande". Usput nas ponovo zatiče sunce, ali džabe kad smo već mokri do gaća. Prolazimo ispod Češlja, ali potpuno je besmisleno u ovakvom stanju pokušavati i tako malu ekskurziju. Uostalom, razlog više da se vratimo u ovaj kraj...



(Foto: Goran Tile Tintor)


Veče je ponovo bilo toplo, i što je bitnije, suvo. Pekle su se palačinke, duvale su se svećice i pevale rođendanske pesmice. Na Goliju niko nije ni pomišljao. Umesto nje, ujutro smo otišli na Uvac, ali to je već neka druga priča... 




Sam po sebi, Mučanj bi nam ostao u sećanju i bez potopa, ali neke planine ćemo prosto pamtiti po avanturama, po kontekstu, po svemu osim po samoj stazi i pogledima... A sigurno ćemo znati da je ovo jedna od najpotcenjenijih planina ne samo u starovlaškoj oblasti, nego i mnogo šire.

Mučanj je planina koja ume da iznenadi, i to je ono što treba itekako ceniti. Pa makar to iznenađenje bilo i mučno. Predvidljivost je precenjena.



DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:


No comments:

Post a Comment