28. 6. 2021.

Pitoma divljina Golije


O planinama zapadne Srbije obično razmišljamo kao o turističkim destinacijama i za razliku od nekih istočnijih predela često ih ne doživljavamo kao pravu divljinu, uprkos tome što se upravo u ovim krajevima nalaze neki od najnegostoljubivijih predela čitavog Balkana.

Jedno od mesta koje uporno odoleva pokušajima komercijalizacije je Golija, planina varljive pitomosti i neukrotive snage koja možda ne privlači izletnike u ogromnom broju kao neke druge planine u okruženju, ali onima koji se odluče da je posete pruža i više od onoga što očekuju...


Kako se Golija nalazi otprilike na pola puta između Kopaonika i Zlatibora, neizbežna su poređenja sa ova dva turistička gorostasa, a po onome što je najbitnije - prirodnim vrednostima i lepotama - Golija za njima nimalo ne zaostaje.

Naprotiv, izuzetnosti Golije prepoznao je i jedan UNESCO, koji je 2001. godine zaštitio širu okolinu ove planine kao rezervat biosfere "Golija - Studenica".

Rezervati biosfere smatraju se zaštićenim područjima višeg ranga od nacionalnih parkova, a "Golija - Studenica" bio je prvi ovakav rezervat na teritoriji Srbije (mada ne i prvi na teritoriji bivše Jugoslavije kako neki vole da tvrde, niti i jedini u Srbiji, jer je u međuvremenu UNESCO stavio pod ovakvu zaštitu i područje Gornjeg Podunavlja, 2014. godine).


Kružni tok na prevoju Preko brdo



Golija je planina gustih šuma, prostranih livada i blagih padina, ali i surove klime sa kratkim letima i dugim zimama - poznata je i kao područje sa najviše snežnih dana u Srbiji, ali i sa najvećom prosečnom visinom snežnog pokrivača, od preko jednog metra.

Na papiru to deluje idealno za zimski turistički centar, ali su sva nastojanja da se ovde izgradi tako nešto završila neslavno, jer se priroda prosto pokazala mnogo jačom od ljudske ruke. Od velikih ideja ostali su samo tragovi infrastrukture skijališta, zarasli u korov napuštenog turističkog naselja Golijska reka.

Za zimski turizam ništa ne znače sneg i zgodne nizbrdice kad je puteve nemoguće održavati prohodnim, pogotovo kad te iste puteve i leti odnose klizišta...




Upravo jedan takav odron odložio je našu turu na Goliji za godinu dana i poprilično nam promenio koncepciju... Ali strpljenje je vrlina, a čekanje je nekad odličan saveznik jer nam ostavlja dovoljno vremena da razmislimo o prvobitnim planovima i dodatno ih ispoliramo...

Tako smo umesto kraće kružne ture od Golijske reke do Jankovog kamena, najvišeg vrha Golije, i nazad završili sa podužom jednosmernom stazom koja osim najvišeg vrha obilazi i nekoliko lepih izletišta i vidikovaca koje u prvoj varijanti nismo ni planirali... Golija svakako nije planina koja se može upoznati za jedan ili dva dana, ali i za tako malo vremena može se steći nekakav utisak o njenoj pitomoj divljini.





Pešačenje smo započeli sa prevoja Preko brdo, na kom se sastaju putevi iz Ivanjice, Sjenice i Novog Pazara.

Od Ivanjice do Prekog brda (ili Prekobrda, kako neki izgovaraju ime prevoja) preko Golijske reke vodi lošiji asfalt sa prekidima (odroni i klizišta), dok je od Sjenice preko Duge Poljane put uglavnom makadamski. Nasuprot ovim putevima, iz pravca Raške i Novog Pazara ka najvišim predelima Golije, kroz naselje Odvraćenica koje poslednjih godina postaje centar turizma na Goliji, ide nov novcat asfalt - jedno retko ispunjeno predizborno obećanje u gotovo nadrealnom kontrastu prema neuređenim šumskim stazama samo nekoliko metara dalje od bankine. Kada (i da li) će i ostala dva putna pravca biti ovako rekonstruisana, ostaje da se vidi...

Od Prekog brda penjemo se prvo do vidikovca Bojevo brdo, sa kog se pruža izuzetan pogled na peštersku visoravan i najviši vrh Golije, Jankov kamen. Staza do Bojevog brda je markirana, ali nije najsjajnije obeležena i potrebno je malo bolje otvoriti oči na nekim raskrsnicama. Uspon nije ni dugačak ni naporan, a panorame sa vrha itekako vrede.

Vidikovac Bojevo brdo



Oj Golijo, gola li si, peva narodna pesma iz ovih krajeva, ali osim nekoliko širokih livadskih pojaseva pri najvišim vrhovima, najveći deo Golije zapravo je pod gustom šumom. Smenjuju se sastojine četinara i lišćara, među kojima dominiraju hrast i bukva, ali i planinski javor čija koncentracija je ovde među najvećim u Evropi.

Tako staza od Bojevog brda, preko vrha Pašina česma (potpuno neobeležen) do Golijske reke vodi upravo kroz guste, viševekovne šume u kojima se čovek može izgubiti za tren oka. A ako je priča lokalnih čobana da na Goliji ima više medveda i vukova nego domaćih životinja samo upola istinita, ovakvo gubljenje nije za preporuku baš svakome...

Sa grebena Pašine česme do Golijske reke može se spustiti na više načina, od kojih svaki ima svoje prednosti i mane - markirane staze su zarasle u šiblje, jači kolski putevi su predugački, a blato na prečicama niz potoke otkriva više svežih medveđih tragova nego što bi većini bilo prijatno za videti... Ali opet, to je samo podsećanje da se nalazimo u pravom prirodnom okruženju a ne u nekakvom parku. Ko sa time ima problem, tome ovde nije ni mesto...






Sa nekoliko zgradica vrlo prikladne planinske arhitekture, nije teško zamisliti Golijsku reku kao umanjenu verziju popularnijih planinskih odmarališta u okolini. Ali, za razliku od živih turističkih centara na obližnjim planinama, Golijska reka je jezivo pusta, bez traga života, iako su napušteni objekti vidno održavani, što ceo ambijent čini još sablasnijim.

Dok smo pravili pauzu u hladu, kao da nas je sve vreme neko posmatra iz šume. Vrlo nelagodan osećaj, samo pojačan pretećom atmosferom crnih oblaka koji su se valjali izdaleka...

Golijska reka



Uspon na Jankov kamen iz Golijske reke je direktan, relativno kratak ali prilično strm, padinom nekada namenjenom za skijašku stazu a danas uraslom u korov i trnje. Jedan od odgovora na pitanje zašto ovo skijalište nikad nije zaživelo daju duboke brazde klizišta duž prosečene trase...

Svaki ljudski plan bez konsultacija sa prirodom u startu je osuđen na propast, ili ljudi ili prirode. U ovom slučaju, priroda je ta koja je odnela pobedu.



Otprilike na polovini uspona letnje podne se pretvorilo u sumrak i uhvatila nas je oluja sa gradom. Već nakon par minuta skrovište ispod grana u šumi je popustilo. Ledeni klikeri tukli su dobrih petnaestak minuta, što se činilo kao večnost...

Planinari često prepričavaju norvešku poslovicu koja kaže da ne postoji loše vreme, samo loša odeća, ali ovakav pljusak bi naterao i Norvežane da promene mišljenje. Nema te kabanice ispod koje čovek može ostati suv po ovakvom nevremenu...

I onda jednom kad je tuča prestala, nebo se razvedrilo brže nego što je sve i počelo... Ali, dok se razvedrilo, mi smo već bili na vrhu.






Jankov kamen, sa svojih 1833 metra nadmorske visine, jedan je od najviših vrhova uže Srbije. Ipak, blage padine i zaravnjena prostranstva lišena dramatičnih prizora ne odaju utisak naročito velike visine.

Za ime vrha vezuju se dve legende.

Po prvoj, na tom mestu je po povratku iz Druge Kosovske bitke 1448. godine zanoćio Sibinjanin Janko, i za sobom ostavio jedan kamen po kom je vrhu ostalo ime.

Po drugoj, dva brata Rajko i Janko nisu mogla da se dogovore oko nasledstva i odlučili su da se takmiče tako što će gurati po jedan veliki kamen do vrha planine i pobedniku će pripasti sve. Rajko je bio brži i izgurao je kamen skoro do vrha, ali se pred kraj spotakao i kamen mu se otkotrljao u potok, koji se od tada naziva Rajkov potok. Janko je kamen gurao sporije ali sigurnije i uspeo je da ga izgura na sam vrh i tako zasluži nasledstvo, a vrhu podari ime po kom ga danas znaju...





Danas se na Jankovom kamenu, kao i na mnogo najviših planinskih vrhova širom Srbije, nalazi vojni repetitor. Za razliku od većine tih vrhova, pristup Jankovom kamenu nije zabranjen, ali jeste zabranjeno snimanje i fotografisanje (što u XXI veku kada su vrlo precizni satelitski snimci ovih "zabranjenih" vrhova dostupni svakome na samo nekoliko klikova deluje u najmanju ruku komično), mada su stražari voljni da naprave izuzetak i dozvole planinarima da ispoziraju pored obeležja vrha, doduše ne bez formalne kontrole šta se snima i kako se snima, čisto da se zadovolje pravila službe...



Žurka je na vrhu: PK Borkovac Ruma, Srbija u pedalj i perpetuuM Mobile na Jankovom kamenu

Da smo uspeli da ispoštujemo prvobitni plan i od Jankovog kamena se spustili nazad u Golijsku reku, možda bismo prošli sa kraćom stazom, ali bismo ostali uskraćeni za desetak kilometara možda najlepše golijske četinarske šume.

Od Jankovog kamena do Odvraćenice staza se spušta blago, skoro neosetno, i taman kad grupu počne da savladava umor pojavi se neko izletište ili neki vidikovac da razbije jednoličnu dinamiku.






Poslednjih godina, posebno nakon izgradnje novog puta, naselje Odvraćenica beleži sve brži razvoj turizma i sve veći broj posetilaca, ali je sve to i dalje mnogo iza najpopularnijih planinskih destinacija u okolini i deluje kao da čovek ovde još uvek može da uživa u planinskom miru i tišini a da ne mora da se zavlači duboko u šumu.

Pitanje je koliko će ta idila još trajati, ali za sada su se pokušaji popularizacije kao Golije kao "nove top destinacije" planinskog turizma u Srbiji primili više u bombastičnim naslovima žute štampe nego na terenu... Što je samo dobra stvar, jer onog trenutka kad neka planina zaista postane "top destinacija" počinje i sunovrat njenih vrednosti... Primera je i previše. Golija je, srećom, od toga još uvek daleko...





U Odvraćenici nas je ponovo uhvatio jak pljusak, ovog puta bez leda, ali tad smo već bili u toplom, uz kafu, čaj, pivo, rakiju, sok ili šta je već kome najviše prijalo kao okrepljenje...

Voleo bih da kažem da smo na tih dvadeset i kusur kilometara staze uspeli da se makar ovlaš upoznamo sa Golijom, ali svestan sam da smo njene lepote tek zagrebali okom i da je ostalo još mnogo toga što tek treba da vidimo da bismo mogli da kažemo da smo je doživeli onako kako ona to zaslužuje.



Spomenik borcima NOB na Odvraćenici


Golija nisu samo izletišta i vrhovi, ima tu još mnogo staza vrednih obilaska, reka, vodopada, jezera... Ne može se sve to spakovati samo u dan-dva...

Golija nije jedna od onih planinica koje se mogu razumeti samo na jednoj stazi, Golija je jedna od onih gromada kojima se treba vraćati i otkrivati ih sloj po sloj, korak po korak.

Koliko ćemo biti u prilici za tako nešto, videćemo. Ono što već sada znam je da i posle jedne ovakve ture Golija još uvek nije precrtana sa moje "bucket liste"...



Onima koji je još nisu posetili mogu samo da poručim da ne čekaju previše. Možda je Golija još uvek daleko od toga da postane novi Kopaonik ili Zlatibor, ali za svaki slučaj bolje je videti je pre nego kasnije.




Нема коментара:

Постави коментар