Slovačka zemlja čuda: Niske Tatre

Kada je reč o destinacijama za planinarenje u centralnoj Evropi, mnogima prva asocijacija na to verovatno neće biti Slovačka.

Ali, pravi poznavaoci prirode znaju da ova država može da se pohvali nekim od najatraktivnijih planinskih terena na starom kontinentu, među kojima su i Visoke Tatre - najviši deo čitavog lanca Karpata. Sa više od dvesta vrhova iznad dve hiljade metara nadmorske visine, dramatičnih litica i surove planinske klime, Visoke Tatre su masiv vredan strahopoštovanja, koji u svojoj senci ostavlja mnoge druge prirodne lepote u okruženju.

Za one koji gledaju sa strane, u drugom planu iza Visokih stoje Niske Tatre - niži, pitomiji, ali ništa manje respektabilan venac.

Sami Slovaci ipak cene Niske Tatre možda i više od Visokih, a o tome svedoči i nezvanični nadimak kojim vole da nazivaju ove planine - Rozprávková krajina na Slovensku, "slovačka zemlja čuda"...

Sa oko osamdeset kilometara dužine i dvadesetak kilometara popreko na najširim delovima, Niske Tatre predstavljaju površinski najveći planinski masiv koji se nalazi isključivo na teritoriji Slovačke.

Ujedno, nacionalni park Niske Tatre najveći je nacionalni park u Slovačkoj, sa oko 730 kvadratnih kilometara pod neposrednom zaštitom i još oko 500 rubne zone posredne zaštite. Istini za volju, nacionalni park Niske Tatre raspolaže sa tek oko 25 kvadratnih kilometara više od nacionalnog parka na Visokim Tatrama, ali je i skoro dvostruko veći od prvog sledećeg na listi od ukupno devet nacionalnih parkova koliko postoji u Slovačkoj.

Status nacionalnog parka Niske Tatre su stekle 1978. godine, a zaslužile su ga izuzetnim prirodnim odlikama, bogatstvom flore i faune, kao i brojnim fenomenima kraškog reljefa - pećinama i jamama.

Na južnim padinama Niskih Tatri nalazi se jedan od najpoznatijih speleoloških objekata Slovačke - "Pećina mrtvih šišmiša" (Jaskyňa mŕtvych netopierov), poznata po ostacima kostiju velike kolonije šišmiša starim više od šest hiljada godina!

Niske Tatre su i značajan turistički region Slovačke, prevashodno u zimskom periodu. Ski centar Jasna, sa mnoštvom staza koje se spuštaju na obe strane grebena, najposećenije je skijalište u Slovačkoj, sa sezonom koja počinje već u oktobru i nekad traje i do kraja maja.

U letnjem periodu staze Niskih Tatri su veoma popularne među planinarima, i to ne samo iz Slovačke.

Ime planine ume da zavara - iako Niske Tatre jesu objektivno manje zahtevne od Visokih, one nisu i stvarno niske: od preko trista imenovanih vrhova, petnaestak ih je viših od hiljadu i po metara nadmorske visine, a četiri premašuju i dve hiljade!

Uostalom, o planinarskoj atraktivnosti Niskih Tatri dovoljno govori da je u mestu Donovali 2025. održan juniorski svetski kup u planinskom trčanju, na kojem je učestvovala i mlada reprezentacija Srbije.

Klasična planinarska tura na Niskim Tatrama obuhvata krug koji povezuje dva najatraktivnija vrha - najviši vrh Niskih Tatri Đumbir (Ďumbier, 2045 m.n.v.) i Hopok ili kako ga naši planinari često zovu - Čopok (Chopok, 2024 m.n.v.), grebenski udaljena oko četiri i po kilometra.

Na greben se može izaći i sa severne strane, iz turističkog centra Demanovska Dolina, kao i sa južne, iz pravca naselja Mito pod Đumbirom i Tale.

Uspon severnom stranom je strmiji i oštriji, samim tim i atraktivniji za planinare, ali se zbog dužeg zadržavanja snega neke staze zatvaraju tokom proleća zbog opasnosti od lavine. Većina staza sa južne strane je otvorena tokom čitave godine.

(Foto: Goran Tile Tintor)

Uspon na najviše vrhove Niskih Tatri sa južne strane polazi iz podnožja skijališta Jasna, sa jednog od tri turistička kompleksa - Trangoška, Srdiečko i Kosodrevina - od kojih svaki raspolaže velikim parkingom na kojima se uvek može naći mesto.

Uspon se može napraviti u oba smera, prvo na Đumbir pa na Hopok ili obrnuto, ali je smer ka Đumbiru preko doma generala M. R. Štefanika, kroz šumovitu dolinu rečice Bistrijanke, blaži i slikovitiji. Ali, više spomen-obeležja duž staze svedoči koliko je pitomost ove staze samo prividna, naročito u zimskim uslovima sa sveprisutnom lavinom.

Ova staza ima jednu zanimljivu tradiciju koja se ne može videti drugde: na početku staze naslagane su gomile bukovih klada, za koje se planinari ohrabruju da ih ponesu sa sobom do doma, za nagradu u vidu besplatne šolje čaja. Međutim, u samom domu je mnogo lepše popiti sveže točeno pivo sa pogledom, pogotovo zato što dom ima sopstveno pivo koje se može probati samo tu!

Dom je posvećen generalu Milanu Rastislavu Štefaniku (1880-1919), koji se uz Tomaša Masarika i Edvarda Beneša smatra jednim od osnivača Čehoslovačke.

(Foto: Jelena Milaković)

(Foto: Zoran Udovčić)

(Foto: Jelena Arađanin)

Od planinarskog doma do vrha Đumbir postoje dve staze, direktna "zimska" staza sa južne strane i indirektna "letnja" preko prevoja Krupovo sedlo, kojom se vrh zaobilazi sa jugozapadne strane da bi mu se onda pristupilo blažim pravcem sa severa.

Direktna staza je otvorena samo kad na njoj ima snega, a u ostalim delovima godine se zatvara kako bi se osetljivi ekosistem sačuvao od erozije. Sa druge strane, okolna staza preko Krupovog sedla zatvara se tokom zime a posebno u periodu topljenja snega, zbog potencijalne lavine.

Vrh je obeležen visokim dvostrukim krstom, koji važi za nacionalni simbol Slovačke.

Po vedrom danu, na severoistočnom horizontu jasno se ocrtavaju prepoznatljive siluete vrhova Visokih Tatri, udaljenih tridesetak kilometara vazdušnom linijom.

(Foto: Zdravko Bikicki)

(Foto: Goran Tile Tintor)

(Foto: Svetlana Jovanović)

U fizičkom smislu, najznačajnija odlika Niskih Tatri je dugački otvoreni greben, čijom celom dužinom je uređena pešačka staza koja se smatra najlepšom panoramskom stazom u Slovačkoj.

Greben Niskih Tatri čini samo jedan mali deo transverzale poznate kao "Staza heroja SNP" (Cesta hrdinov Slovenského Národného Povstania), pešačke staze posvećene učesnicima Slovačkog narodnog ustanka 1944. godine, koja se proteže skoro celom dužinom Slovačke, od Austrije do Poljske, i spaja znamenita mesta u borbi za oslobođenje Čehoslovačke od okupatora u II svetskom ratu.

Same Niske Tatre su u završnici rata bile poprište značajnih gerilskih operacija. Usiljeni marš preko planine u zimu 1944/1945. kojim su slovački partizani pošli u susret nastupajućoj sovjetskoj armiji stekao je u posleratnoj tradiciji gotovo mitološki karakter, sličan Igmanskom maršu u narodnooslobodilačkoj borbi bivše Jugoslavije.

(Foto: Goran Tile Tintor)

(Foto: Jelena Arađanin)

Staza heroja SNP uređena je tokom šezdesetih i sedamdesetih, a njen deo preko grebena Niskih Tatri karakterističan je i po popločanju od velikih kamenih blokova koje su godinama slagali vojnici, studenti, ali i politički zatvorenici.

Osim što olakšavaju pešačenje, ovi kameni blokovi imaju i praktičnu primenu u sprečavanju erozije, i tako višestruko služe na korist celokupnom ekosistemu Niskih Tatri.

Svih 750 kilometara Staze heroja SNP inkorporirano je i u Evropski pešački put E8, koji spaja grad Kork u Irskoj sa Istanbulom.

Najpopularniji deo grebenske staze Niskih Tatri završava se na vrhu Hopok.

Hopok je mnogo posećeniji od Đumbira, najviše zahvaljujući tome što se skoro na samom vrhu nalazi gornja stanice gondole skijališta Jasna, kao i veliki planinarski dom sa ogromnom kantinom koju obavezno posećuju i skijaši i planinari, što zbog predaha u toplom, što zbog slatkih knedli i pivne pomoći.

Do same najviše tačke vrha, na kamenom uzvišenju četrdesetak metara iznad doma, ipak izlazi srazmerno mali broj izletnika. Staza do vrha nije ni dugačka ni zahtevna, ali može biti dosta klizava i nezgodna pod snegom.

Hopok je treći vrh po visini na Niskim Tatrama, samo metar niži od vrha Štiavnica kog od Đumbira deli kilometar i po staze preko prevoja poznatog kao Oštro sedlo, kojim se u zimskim uslovima ne ide...

Vrh ima nekoliko zanimljivih obeležja, uključujući kompas ploču koja pokazuje pravce prema drugim značajnim vrhovima u Slovačkoj i okolini, kao i simbolični cepin posvećen stogodišnjici ujedinjenja Čeha i Slovaka, ironično podignut četvrt veka nakon njihovog razjedinjenja...

Na nešto nižoj uzvišici koja se ne može smatrati zasebnim vrhom, stoji velika figura troglave aždaje iz slovenske mitologije, posebno zastupljene u Slovačkoj.

(Foto: Goran Tile Tintor)

(Foto: Goran Tile Tintor)

Silazak sa Hopoka nazad do južnog podnožja verovatno je i najmanje zanimljiv deo klasične kružne ture, ali se u zimskim uslovima može i začiniti sankanjem niz padine skijališta.

Spuštanje gondolom je možda fizički lakša alternativa, ali treba imati na umu da pri kraju sezone gondola radi skraćeno, kao i da je cena vožnje daleko od zanemarljive, makar samo u jednom pravcu...

U obe varijante, ono najvrednije na Niskim Tatrama ostaje visoko na njenim vrhovima i grebenima, a sam spust ovim smerom više je post skriptum ture nego njen neizostavni deo koji se mora doživeti...

Iako ih planinari van Slovačke često stavljaju u drugi plan, Niske Tatre itekako imaju šta da pokažu posetiocima. U nekom drugačijem okruženju, jedan ovakav masiv bio bi sam po sebi prava prirodna atrakcija, i jedino što Niske Tatre sprečava u tome je postojanje veličanstvenih Visokih Tatri u neposrednoj okolini, u poređenju s kojima praktično svaka druga planina deluje inferiorno.

Gledajući sa strane, Niske Tatre je jako lako potceniti, ali jedinu štetu u tom slučaju pretrpeće naše planinarsko iskustvo, koju je jedna ovakva tura može samo obogatiti, i to ne samo na papiru.

Niske Tatre nisu samo "mlađi brat" Visokih, nisu tek samo jedna nebitna planina, i s punim pravom nose naslov "slovačke zemlje čuda".

Slovaci vrlo dobro znaju da ih cene, a krajnje je vreme da počnu i ostali...

(Foto: Svetlana Jovanović)