Maglić: U krševitim visinama Bosne

Brdoviti Balkan prepun je prirodnih lepota, ali kad bismo napamet nabrajali najbolje planinarske destinacije Bosna i Hercegovina se verovatno ne bi našla među prvim izborima. 

Potpuno nezasluženo, jer iako bosanski i hercegovački vrhovi možda nisu među najvišim na Balkanu, po atraktivnosti nimalo ne zaostaju za mnogo popularnijim vrhovima u okruženju. 

Štaviše, formacija na samoj granici sa Crnom Gorom, koju čini nekoliko krševitih planina među kojima su Maglić, Bioč, Trnovački Durmitor, Volujak, Lebršnik možda nije naširoko poznata van planinarskih krugova, ali bi se objektivno mogla svrstati u najlepše predele koje Balkan ima da ponudi pravim ljubiteljima planinarenja...

Svaka planina u ovoj grupaciji omeđenoj rekama Sutjeskom i Pivom priča je za sebe, i svaka je sigurno vredna posebne posete.

Za kompletan doživljaj verovatno bi bilo malo posvetiti ovim planinama i nekoliko nedelja, a ako toliko vremena nemamo i ako moramo da izdvojimo samo jednu, morali bismo se ipak odlučiti za Maglić. Teška srca, ne zato što to zaslužuje manje od susednih planina već zato što pri tom izboru odlučuju tek nijanse...

Maglić nije ni najviši vrh, a verovatno ni najteži za penjanje u svojoj neposrednoj okolini, štaviše čak ni na istoimenoj planini na kojoj se nalazi - svega nekoliko stotina metara južnije, na crnogorskoj strani planine, nalazi se takozvani Crnogorski Maglić, koji je dva metra viši ali daleko manje zanimljiv i ne posebno upečatljiv.

Međutim, svojim relativno izolovanim položajem i oštrim liticama koje ga definišu sa skoro svih strana "bosanski" Maglić dominira okruženjem, a onu konačnu notu daje mu činjenica da je provlačenjem jedne od onih zamišljenih linija na papiru koje na terenu skoro nikad ne postoje stekao laskavo zvanje najvišeg vrha Republike Srpske i cele Bosne i Hercegovine.

Samim tim, Maglić je sa svojih 2386 metara nadmorske visine danas pravi mamac za zaljubljenike u savladavanje kamenitih uspona iz celog regiona, pa i šire.

Ne računajući alpinističke smerove, do vrha Maglića vode tri prave planinarske staze.

Sa severozapada, sa sedla Prijevor, vodi strma i izložena direktna trasa koja na trenutke zahteva veliku spretnost i sigurnost u snagu ruku i nogu, pa je neki planinari nazivaju i "polu-alpinističkom".

Sa jugozapada, sa obala Trnovačkog jezera, uspon je dug, konstantan i kondiciono težak, ali staza skoro da nema tehničkih detalja pa je zato i bira najveći broj planinara.

Staza sa severoistočne strane planine, sa lokve Dernečište predstavlja neku vrstu kombinacije prethodne dve - duži i konstantni usponi bez tehničkih detalja ispresecani kraćim zahtevnijim deonicama obezbeđenim fiksiranom sajlom. Ova ruta poznata je kao Poštarev put, mada na samoj stazi postoji i natpis Milanova staza.

Za naš uspon izbor je pao upravo na ovu treću varijantu.

Od lokve Dernečište put uzbrdo kreće blago, vijuga kroz visoravan sa pogledom sve vreme uprtim ka odsečenim stenama Maglića.

Niski oblaci na trenutke skrivaju vrh od radoznalih očiju, tek da nas podsete po čemu je dobio ime, ali kad ih vetar razveje jasno možemo da vidimo stub sa zastavom kako se presijava na jutarnjem suncu, tako blizu a tako daleko... 

Najviši vrh Bosne i Hercegovine pripada Republici Srpskoj pa se na njemu i vijori srpska trobojka, ali se dešava i da je šovinistički nastrojeni "planinari" zamene zastavom Federacije BiH... Iz podnožja, jarbol je samo tamna crtica spram beline kamena i plavetnila neba, priroda ne poznaje nacionalne simbole...

Nagib staze brzo počinje da se povećava, i taman kad pomislimo da nema kuda iz kamenog amfiteatra koji nas je polako uvukao u svoje okrilje pojavljuju se i prve čelične sajle.

Kao i na većini planina u ovim krajevima, sajle su tu samo da bi ulile psihološku sigurnost manje spretnim ili više plašljivim planinarima, ali realno pri usponu češće smetaju nego što pomažu. Na nekim mestima, logičniji i lakši put uzbrdo vodi taman dovoljno daleko da nam sajla ostane van domašaja, a na skoro svim nije fiksirana na srednjim tačkama, pa ako je neko odgore cimne može da poremeti ravnotežu nekom trećem tamo dole...

Poštarevom iliti Milanovom stazom od Dernečišta, uspon na Maglić bi bio sasvim izvodljiv i bez sajli, pa ipak na nekim mestima vrede taman toliko da se izbegne grebanje prstima po kamenu i zemlji. Pa ako je i za toliko, dovoljno je.

Deonica obezbeđenih sajlama ukupno ima šest, različite dužine i različite težine, sve ukupno možda par stotina metara. Reklo bi se da je i to mnogo, ali taman kad uspon uz sajlu postane zaista zabavan izbijamo na strmu zatravljenu kosu i očas posla izbijamo na greben sa kojeg se završna kupa (bosanskog) Maglića sagledava u punom sjaju.

Neko je nekad rekao da vrh Maglića izgleda kao minijaturni Bobotov kuk, ali iako postoji određena doza vizuelne sličnosti ne bi bilo fer ovu kamenu lepotu upoređivati sa bilo kojim drugim mestom na taj način.

Svaki je vrh na svoj način poseban, a silueta Maglića sa južne strane, ocrtana prema mnogo nižim brdima sa severa, prizor je kakvom ne trebaju poređenja niti dodatni epiteti.

Na grebenu se naša staza spaja sa onom koja vodi od Trnovačkog jezera, a do najviše tačke Bosne i Hercegovine ostalo je još samo malo veranja po kamenu, što se može izvesti laganim ali prilično izloženim desnim grebenčićem ili levo, kroz uzani usek koji zahteva malo više spretnosti.

Kojom god stranom prošli, na vrhu smo za par koraka. Metalna zastava prkosi vetru, pogled seže daleko, daleko...

Maglić (2386 m.n.v.)

U kutiji prikucanoj za betonski stub ispod barjaka nalaze se do poslednje stranice ispisana knjiga uspona i izlizan pečat.

Mnogo su zanimljivije dve spomen-ploče, malo skrivene u okolnom stenju tako da ih onaj ko se na Maglić popne samo zbog brze fotografije možda ni ne primeti.

Prva je posvećena tridesetogodišnjici Bitke na Sutjesci i s obzirom na ikonografiju čudo je da je preživela do današnjih dana.

Druga obeležava pola veka planinarskog društva Perun iz Vareša, a zašto su članovi ovog društva smatrali da tu tablu treba da postave baš na Magliću a ne na planini iznad Vareša po kojoj nose ime izmiče našim saznanjima...

Do podnožja se spuštamo dužom i tehnički lakšom, ali ne i manje napornom stazom do Trnovačkog jezera, niz padinu zvanu Šarene lastve koja je sva od sitnog sipara, kao da će se cela planina okruniti i osuti u izdubljenu dolinu između vrhova.

Usput izlazimo i na vrh Crnogorskog Maglića (ili Velikog Maglića, kako ga još zovu), koji je možda najupečatljiviji po pogledu na svog bosanskog imenjaka.

Iako je dva metra viši, ovde nema ni zastave, ni stuba, ni knjige, ni pečata, samo hrpa kamenja i u nju zabodena grana, tek da se zna da je i to vrh. Mali Maglić ovde ipak suvereno vlada.

Pogled na Pivsko jezero u daljini

Crnogorski - Veliki Maglić (2088 m.n.v.)

Pogled na Trnovačko jezero, Trnovački Durmitor i Volujak

Jedina uzbuđenja na spuštanju potiču od pogleda na Trnovačko jezero, koje gledano sa Trnovačkog Durmitora ima oblik koji podseća na srce... Sve i da nije tako, udubljeno duboko u dolinu i okruženo mnoštvom vrhova viših od dve hiljade metara, čini zaista impresivan prizor.

Na obalama jezera, koje pripada parku prirode Piva u Crnoj Gori, smešten je improvizovan kamp, sa rendžerskom postajom u kojoj se može kupiti i osveženje. Trnovačko jezero veoma je omiljeno kao izletište, pa se na njemu mogu sresti i oni koji ni ne planiraju da se penju na vrhove, već samo da provedu dan pored vode i eventualno se kratko smoče...

Sam izlet do Trnovačkog jezera je za prosečnog izletnika bez jake planinarske kondicije sasvim dovoljna avantura, tim pre što od poslednjeg mesta do kog se može doći kolima - na Prijevoru - do jezera ima oko šest kilometara pešačenja nezgodnim kamenitim terenom, sa spuštanjem od oko 200 metara, što treba nadoknatiti u povratku.

Oni koji se nađu u pravo vreme na pravom mestu i nalete na rendžera baš kad ima slobodnog konja, mogu računati na jahanje do jezera ili nazad, ili makar prenos stvari za kampovanje. Ostali se moraju zadovoljiti pešačenjem dolinom zvanom Suva jezerina, za koju lokalci kažu da se vrlo retko napuni vodom, kad dođe do topljenja baš jakih snegova.

Iako je Suva, vazduh je u jezerini vlažan i težak, i tek ponovni izlazak na Prijevor donosi olakšanje...

Izuzetna avantura po bosanskim planinama, u okviru koje smo obišli Sutjesku, Zelengoru i Maglić, iz objektivnih razloga morala je da ostane bez planiranog uspona na Volujak... A gde je Volujak, tu je i Trnovački Durmitor, tu je i Bioč, a nije daleko ni Lebršnik...

Razloga za povratak u ove krajeve ima i previše, pa pitanje koje se nameće na kraju nije da li ćemo se ovamo nekad vratiti, već kada. A odgovor je, nadam se, uskoro...

Nabrajajući najzanimljivije planine Balkana, možda se nećemo na prvom mestu setiti onih koje istovremeno dele i spajaju Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, ali to neće značiti da one ne zavređuju da se nađu u samom vrhu te liste.

Život je možda prekratak da bismo videli sve što želimo na ovoj planeti, ali za neka mesta već posle prve posete znamo da ćemo im se i u budućnosti vraćati...

A kada se budemo vratili, možda nam posluži i ovaj trek:
https://www.wikiloc.com/mountaineering-trails/maglic-od-dernecista-39194821