20.07.2021.

Jadovnički ultramaraton: Ultra po meri planinara


Na listi najpotcenjenijih prirodnih lepota Srbije, planina Jadovnik zauzela bi vrlo visoko, ako ne i ubedljivo prvo mesto. Nepravedno zapostavljena lepotica na krajnjem jugozapadu Srbije večito stoji u senci poznatijih planina u svom okruženju (pomenimo samo Zlatibor i Zlatar), iako po lepoti pejzaža za njima nimalo ne zaostaje.

Uprkos tome što se na padinama Jadovnika nalazi mnoštvo prirodnih i istorijskih znamenitosti (kao što su slapovi Sopotnice, kanjon reke Mileševke i manastir Mileševa), sama planina čak ni među ljubiteljima prirode nije poznata koliko zaslužuje, o široj javnosti i da ne govorimo.

Sirovu lepotu Jadovnika teško je i približiti prosečnom turisti, jer su osim tih nekoliko najznačajnijih lokaliteta njegovi najupečatljiviji prizori od najbližeg koliko-toliko uređenog puta udaljeni dvocifren broj kilometara i može im se prići samo terenskim vozilima ili pešice.

Jedna od manifestacija koja se trudi da upozna ljubitelje pešačenja i trčanja u prirodi sa Jadovnikom je Jadovnički ultramaraton, koji je ove godine (posle prošlogodišnje korona-pauze) održan šesti put.

Tih i nenametljiv, Jadovnički ultramaraton možda ne privlači one koji jure rezultate i dostignuća, ali iz godine u godinu okuplja sve veći broj iskrenih zaljubljenika u duge staze.


Dok smo se još razvlačili po smeštaju nakon Tara Ultra Traila, neko je pomenuo Jadovnički ultramaraton.

Dva ultramaratona u petnaest dana, oba preko 250 kilometara od kuće, u tom trenutku je delovalo malo previše... Pa opet, dogovori nisu trajali dugo i ubrzo smo se našli u kolima na putu ka Prijepolju.

Pre toga, na Jadovniku sam bio tri puta, ali ideja o prelasku dobrog komada ove prostrane planine u jednom danu oduvek mi je zvučala primamljivo. A to što staza predviđena za ovu godinu nije obuhvatala ni Sopotnicu ni Mileševku već neke meni manje poznate deonice bio je samo plus.






Kao što ne postoje dve iste planinske staze, tako se i svi ultramaratoni međusobno razlikuju. Pa ipak, Jadovnički po mnogo čemu deluje drugačiji od svih ostalih.

Za razliku od prosečnog planinskog ultramaratona koji čini niz povezanih uspona i silazaka, ovogodišnja jadovnička staza duga 63 kilometra zapravo predstavlja jedan uspon - iz centra Prijepolja na najviši vrh Jadovnika, Katunić - i nazad.

Geometrijski rečeno, ako visinski profil većine ultramaratona izgleda kao sinusoida, profil Jadovničkog ultramaratona više deluje kao parabola.

Iskazano suvim brojkama: sa 450 na 1734 metra nadmorske visine za tridesetak kilometara, i nazad, sa ukupnim usponom od preko 2600 metara. Možda deluje mnogo, ali u poređenju sa drugim stazama slične dužine i nije tako strašno.







Međutim, postoji nešto neuhvatljivo što razlikuje Jadovnički ultramaraton od svih ostalih staza ovog tipa kod nas. Namerno ne kažem "svih ostalih trka", jer ovde trčanje uopšte nije u fokusu. Štaviše, cela staza se lagano može ispešačiti pre mraka.

Već redovni učesnici vole da kažu da je Jadovnički ultramaraton najdomaćinskiji od svih planinskih maratona kod nas. O ovome bi se verovatno dalo diskutovati (kao i o tome da li je najdomaćinskiji uopšte i reč), ali se ne može poreći da su organizatori gostoljubivi i predusretljivi kao retko gde.







Ako izuzmemo Sopotnicu kao očigledan razlog, ono najbitnije zbog čega Jadovnik kao planinu vredi posetiti je njegov plato - nepregledno prostranstvo livada i pašnjaka prošaranih šumarcima... Mnogi čeznu za prizorima islandskih i novozelandskih visoravni, a da pojma nemaju da nešto ne toliko drugačije postoji mnogo bliže njima...

U tom carstvu zelenila, teško je pogledom odrediti koje brdo zapravo čini najvišu tačku Jadovnika. Ali, kao i na toliko drugih srpskih planina, sve postaje jasno kad konačno uočimo obrise vojne baze utopljene u panoramu.

A da planinari ne bi ostali uskraćeni za fotografiju, obeležje vrha Katunić smešteno je na jednoj malo nižoj, ali dovoljno istaknutoj koti. Sa takvim pogledom, zar je i bitno ako nismo baš na 1734 metra iznad mora, nego koji metar niže?








Sa vremenom smo imali taman toliko sreće da uspemo da doživimo bar delić sjajnog pogleda sa najviših vrhova Jadovnika.

Samo koji minut nakon što smo krenuli nizbrdo, prostor oko Katunića obavio je gust oblak. Potmula grmljavina u sve većoj blizini nije slutila na dobro. Od kiše smo ipak bili brži; ono malo što nas je i zahvatilo više je prijalo nego smetalo.







Obično je povratak sa vrha najmonotoniji deo planinarske ture. Ali, organizatori Jadovničkog ultramaratona potrudili su se da umesto antiklimaksa imamo uživanje skoro sve do samog kraja.

Široki putevi vijagaju između začuđujuće živih zaselaka; malo, malo, pa nas obiđe neki golf dvojka ili iza neke tarabe odjekne pozdrav. Prosto je neverovatno koliko života ima u ovim zabitima. Kontrast sa pustošijom na jadovničkom platou je skoro nadrealan.

Strmi šumski spustovi smenjuju se otvorenim deonicama sa kojih puca pogled na kanjon Mileševke i moćnu gromadu Zlatara na suprotnoj strani. Svaka krivina novi je vidikovac, sve jedan lepši od drugog. Na ovakvoj stazi, ni ne pomišljamo koliko kilometara već imamo u nogama...








Jadovnički ultramaraton jednostavno deluje kao napravljen po meri planinara.

Ne trkača, ne trekingaša, ne manijaka, ne mazohiste, već običnog staromodnog planinara, i to se na svakom od šezdeset tri hiljade i kusur metara ove staze itekako oseti.

Ovo nije staza koja zahteva natprosečnu fizičku spremnost, nije staza koja izvlači poslednji atom snage. Nije staza na kojoj stalno moramo da gledamo na sat i nešto preračunavamo. Ovo je staza koja se prelazi lagano, rasterećeno, sa zadovoljstvom.

Baš kao stari dobri planinarski maratoni, pre nego što su postali "ultra trailovi"...





Možda Jadovnički ultramaraton nije dovoljno atraktivan za one koji ovakve staze prelaze samo zbog fotkanja za društvene mreže, ali pravi planinari-maratonci itekako će umeti da ga cene.

Uostalom, isto važi i za sam Jadovnik.

Neke staze, kao i neke prirodne lepote, večito će ostati u senci drugih, popularnijih mesta, ali nekad je to samo dobra stvar. A stiče se utisak da je organizatorima Jadovničkog ultramaratona od broja učesnika daleko bitnije kako će oni doživeti ovu prelepu, a toliko potcenjenu planinu.





Baš tako bi i trebalo da izgleda jedna takva staza. Baš po meri planinara. Po meri čoveka.

Na takve staze uvek ćemo se rado vratiti.




2 коментара:

  1. "Jadovnički ultramaraton jednostavno deluje kao napravljen po meri planinara.
    Ne trkača, ne trekingaša, ne manijaka, ne mazohiste, već običnog staromodnog planinara, i to se na svakom od šezdeset tri hiljade i kusur metara ove staze itekako oseti.
    Ovo nije staza koja zahteva natprosečnu fizičku spremnost, nije staza koja izvlači poslednji atom snage. Nije staza na kojoj stalno moramo da gledamo na sat i nešto preračunavamo. Ovo je staza koja se prelazi lagano, rasterećeno, sa zadovoljstvom.
    Baš kao stari dobri planinarski maratoni, pre nego što su postali "ultra trailovi"..."

    Hahaha! Well said! :D

    P.S. Nedostajali su tvoji tekstovi; drago mi je da ih ponovo pišeš i postavljaš.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Šta da radim kad je tako... :D

      I meni je nedostajalo pisanje, prosto je neverovatno kako je lako izgubiti taj momenat inercije. Par nedelja se posvetiš nekim drugim stvarima, malo ti nedostaje vremena, malo te mrzi, i dok se okreneš prođe pola godine... U međuvremenu se nakupilo dosta materijala za tekstove, nadam se da ću nadoknaditi sve u dogledno vreme. Ni sad nemam previše slobodnog vremena, ali bar imam volju. :)

      Избриши