Šomrda - najviši vrhovi Đerdapa

Kada se priča o planinarenju u nacionalnom parku Đerdap, prva asocijacija će biti Miroč planina, čije se litice oštro izdižu nad Dunavskom magistralom i sa čijih vrhova se pružaju najlepši pogledi na jednu od najmoćnijih evropskih reka.

Ali, najviši vrhovi Đerdapa nisu na Miroču već u njegovom zaleđu. Između Đerdapa i nepreglednog prostranstva Kučajskih planina, smestila se planina Šomrda, slabo poznata i još slabije posećena, što ne znači da nije ni vredna posete.

Naprotiv, kao jedno od retkih mesta u prirodi Srbije koje ne poznaje pojam komercijalizacije i gde se čovek još uvek može zaista izgubiti u pravom smislu te reči, Šomrda je predeo u kom će pravi ljubitelji prirodnih lepota iskreno uživati.

Zvanične publikacije nacionalnog parka Đerdap opisuju Šomrdu kao "teško pristupačan lokalitet, okružen visokim bukovim i hrastovim šumama", što je samo delimično istina. Iako su njene padine stvarno obrasle gustim viševekovnim šumama, praktično do samih vrhova Šomrde vodi jaki kolski put koji možda nije prohodan za prosečan putnički automobil ali pešacima ne predstavlja apsolutno nikakav problem.

Najveći izazov sa kojim se namernik ovde može sresti je nedostatak signalizacije, bilo turističke bilo planinarske, jer osim dve-tri informativne table na najdostupnijim mestima putevi po Šomrdi uglavnom su neobeleženi i nemarkirani, a neki čak nisu ni ucrtani u topografske karte. A kao i obično, ono što bi većinu izletnika u startu odbilo, drugima je samo dodatni motiv.

Pogled na Dunav i Treskavac sa puta Lepenski vir - Boljetin

Granica

Najzgodnija tačka za početak uspona na Šomrdu je mesto Boljetin, odnosno kanjon Boljetinske reke koja se uliva u Dunav kod Lepenskog vira. Zapravo, kome ne smeta da na celu turu doda još tri-četiri kilometra, može da krene i od samog Lepenskog vira i usput baci dva-tri lepa pogleda iz blizine na Dunav i impresivnu stenu Treskavac sa suprotne, rumunske strane.

Iako se ne može pohvaliti velikom dužinom, kanjon Boljetinske reke veoma je značajan spomenik prirode, sa vertikalnim liticama sa jasno izraženim geološkim slojevima koji predstavljaju različite epohe razvoja litosfere, od kojih su u mnogima pronađeni i fosilni ostaci izumrlih mekušaca iz Panonskog mora, uključujući i fosil raže star preko 125 miliona godina!

Po velikom kontinuitetu slojeva i različitim načinima njihovog sabijanja i ukrštanja ovaj lokalitet predstavlja retkost u evropskim okvirima, kod nas osim usko stručnih krugova retko ko zna da i postoji...

Kanjon Boljetinske reke

Iz kanjona Boljetinske reke odvaja se dotrajali asfaltni put ka zaseocima iznad Boljetina, kojim planinari obično izlaze ka vidikovcu Sokolovac na jednoj od stena iznad Dunava, ne toliko popularnom među širokim narodnim masama ali i dalje kudikamo popularnijem od Šomrde.

Ponegde se put može preseći i prečicama kroz šumu, koje značajno skraćuju put po ceni dosta jačeg uspona, što opet nadoknađuju lepim pogledima koji se ne pružaju sa glavnog puta.

Na lepom travnatom platou zvanom Tatarski vis, podno kamenitog vrha Čoka Njalta, putevi se razdvajaju - Sokolski vis pravo, vrhovi Šomrde levo uzbrdo.

A oko vrhova Šomrde, kao i na toliko planina širom Srbije, vlada opšta konfuzija.

Zvanično, najviši vrh Šomrde zove se Šomrdski kamen i ima 803 metra nadmorske visine.

Ali, neke karte u krugu od nekoliko stotina metara prikazuju još jedan ili dva vrha identične visine (mada ih nijedna karta ne prikazuje sve u isto vreme), gde jedan od tih vrhova nazivaju Ciganija, a drugi jednostavno Šomrda. Koji od njih je onda najviši vrh Šomrde, verovatno ni Kvisko ne bi uspeo da reši.

Na sve to, neki izvori kao najvišu tačku Šomrde navode neki bezimeni vrh sa 810 metara nadmorske visine, nekih 850 metara jugoistočno od Šomrdskog kamena, koji može ali ne mora da odgovara vrhu koji se negde drugde zove Ciganija.

Sve ovo samo ide u prilog tezi da u Srbiji svaki geograf svoju geografiju (a nažalost imaju je i razni kvazigeografi), i da se i u XXI veku od nečega toliko egzaktnog kao što je nadmorska visina (koju danas manje ili više precizno meri praktično svaki telefon) pravi čitava filozofija...

Tatarski vis

O samom Šomrdskom kamenu nema mnogo dostupnih podataka, ali se ponegde može pročitati da se sa vrha pruža izuzetan pogled na šumovita carstva Đerdapa i severnog Kučaja.

Ako je to ikad i bio slučaj, danas se za (zvanični) najviši vrh Šomrde to više ne može reći - veći deo vrha je pod visokom šumom, a baš najviša tačka skroz je obrasla šibljem kroz koje se ne vidi ni do sledećeg koraka, a kamoli do neke ozbiljne daljine...

Možda bi bilo pregrubo nazvati Šomrdski kamen razočaranjem, ali sam vrh svakako nije ni atraktivan niti pruža bilo šta zanimljivo osim satisfakcije stajanja na jednoj od najviših tačaka nacionalnog parka Đerdap, ako su nekome takve stvari uopšte i bitne...

Šomrdski kamen, recimo najviša tačka

Za prave sladokusce, ono najlepše sledi tek nakon vrha - direktno spuštanje ka Boljetinu, šest kilometara prelepe duboke šume koja se tek povremeno otvori da propusti pogled ka Dunavu i Donjem Milanovcu ili kučajskim nedođijama, staze kojima kao da decenijama niko nije prolazio...

Da ne bude zabune, nema ovde zahtevnih, adrenalinskih deonica. Jedine vidljive poteškoće su malo rastinja kroz koje se treba tu i tamo probiti.

Bespuća Kučaja

Ali, upravo ta prividna pitomina ume čoveka da postavi na pravo mesto, i dâ mu do znanja koliko je zapravo sićušan i nebitan. Priroda sa toliko ravnodušnosti briše nekada dobro utabane puteve, guta kuće koje su pravljene da bi trajale. Trag jednog čoveka ili nekolicine njoj je apsolutno nebitan...

Koliko se često ovim stazama zapravo ide, dovoljno svedoče iznenađeni pogledi žitelja Boljetina kad ugledaju planinare koji odatle izlaze iz šume... To neće ipak umanjiti gostoprimstvo ovog mesta oronule lepote, gde broj stanovnika pada brže nego mrak između strmih padina koje ga okružuju, niti sprečiti pozive na okrepu sa svake kapije gde još ima živih...

Žalosno je što ovakav odnos prema posetiocima nema i uprava nacionalnog parka Đerdap.

Povodom 120 godina organizovanog planinarstva u Srbiji, Planinarski savez Srbije pozvao je planinarske klubove da učestvuju u usponima na 120 vrhova širom Srbije, i na tom spisku se našao i Šomrdski kamen. Nedugo posle naše ture, nacionalni park je od PSS zahtevao da izbriše ovaj vrh sa spiska i apeluje na klubove da više ne organizuju uspone na Šomrdu... Razlozi su ostali poznati samo njima, ali za jedan nacionalni park koji u poslednje vreme mnogo više brine o tome da li su posetioci platili ulaznicu nego o njihovoj bezbednosti lako ih je zaključiti...

Mada, ne može se reći i da su planinari posle objavljivanja tog spiska baš pohrlili na Šomrdu. Nisam siguran da li je osim nas iz PK Borkovac Ruma (koji bismo odradili ovu turu i bez sugestija PSS) na Šomrdski kamen izašlo još jedno ili dva društva... Upraviteljima NP Đerdap očigledno je i to previše. 

Ali, kao što mrtva slova na papiru ne mogu nekoga da privuku na neku planinu, tako nekom drugom ne mogu ni da zabrane da je poseti...

Neke planine su naprosto osuđene da budu večito u senci drugih i da njihovim stazama pešače samo retki. Ali, to je najčešće samo dobra stvar.

Ma koliko neke popularne destinacije vrvele od izletnika, uvek će postojati i mesta gde možete lutati čitav dan a da ne sretnete drugo ljudsko biće. Još ako nas počaste i nekim lepim prizorom, uvek ćemo im se obradovati.

A da li su to nacionalni parkovi ili neke obične bestragije, najviši ili najniži vrhovi nečega, manje je važno.

Za one koji u prirodi jure za instant uzbuđenjima i materijalom za hvaljenje na društvenim mrežama, Šomrda daje premalo nagrada spram truda koji iziskuje. Ovo nije mesto za takve.

Oni koji nijedan sekund proveden u prirodi ne smatraju izgubljenim vremenom, i kojima nije toliko bitno gde se nalaze dokle god se nalaze negde, ovde će uživati u svakom koraku.

Ako i vi spadate u ovu drugu grupu, Šomrda može biti pravi izbor za jedan celodnevni izlet, šta god rekli đerdapski foteljaši... A na stazi vam možda posluži i naš GPS trek:

https://www.wikiloc.com/hiking-trails/lepenski-vir-somrdski-kamen-73927986