5. 5. 2021.

Vladikine ploče


Da bi jedan izlet u prirodu bio sadržajan i ispunjen, ne mora da traje od jutra do mraka.

Svet koji nas okružuje prepun je fascinantnih mikrolokacija, mestâ na kojima se na vrlo malom prostoru može uživati u toliko zanimljivih prizora koliko se negde ne može videti ni za čitav dan tabananja.

Jedno od takvih mesta su i Vladikine ploče, lokalitet u sklopu parka prirode Stara planina, gde se u krugu od samo nekoliko kilometara može uživati u pogledu na uvijeni kanjon reke Visočice, laganom veranju po stenovitim liticama, ali i istraživanju skrivenih pećinskih lepota...


Tik pre nego što će kod sela Pakleštica početi da gradi Zavojsko jezero, Visočica pravi kratak kanjon strmih litica, sav u uklještenim meandrima. Neke od ovih litica visoke su i preko dvesta metara, a sam kanjon prohodan je tek donekle, pa i to isključivo za vreme sušnih letnjih meseci.

Prava netaknuta divljina kanjona Vladikine ploče sagledava se iz visine, sa starog puta koji je nekad spajao sela Paklešticu i Rsovce a danas ga koriste uglavnom izletnici. Većina dovde dolazi iz pravca Rsovaca, ali smo mi ovog puta krenuli iz Pakleštice.

Pakleštica




Od mosta na ulazu u Paklešticu staza je lepo obeležena i markirana, i praktično je nemoguće zalutati. Do vidikovca sa najlepšim pogledom ima jedva oko dva kilometra, a i oni koji se odmah odavde vrate nazad neće zažaliti.

Onima sa malo izraženijim avanturističkim duhom Vladikine ploče tek odatle počinju da otkrivaju svoje tajne.






Litice kanjona prepune su pećina i jama - kažu da ih ima preko 60 - a do najveće od njih vodi kozja stazica koja se spušta oštro naniže sa glavne široke staze.

Ovo odvajanje obeleženo je drvenim putokazom iz pravca Rsovaca, ali se i iz pravca Pakleštice teško može promašiti.






Stazica je markirana, ali nije jasno izdiferencirana u odnosu na okolni teren, pa se do pećine verovatno može doći i na drugi način, drugačijom kombinacijom koraka po čvrstim stenama i sitnom siparu. Međutim, ulaz u pećinu se ne vidi do samog kraja spusta, pa je orijentacija otežana i verovatno je najbolje držati se uhodane putanje.

Sa tehničke strane, spust do pećine nije preterano zahtevan ali ima nekoliko detalja gde se treba malo pomoći i rukama. Najkritičnije tačke obezbeđene su čeličnom sajlom, a na nekoliko mesta postoje i trajna sidrišta za postavljanje dodatnog osiguranja.

Ipak, najveću pažnju ovde treba obratiti na to gde se staje i za šta se hvata, budući da su tople stene idealno mesto za sunčanje poskoka...





I onda kad jednom prestanemo da se spuštamo, u odseku iznad nas ugledaćemo ogroman zjapeći otvor. Samo ulaz u pećinu Vladikine ploče visok je 18 a širok 12 metara, i već izdaleka deluje impozantno, kao prolaz u drugi svet.

Prizor je sigurno još upečatljiviji sa suprotne obale, ali stazom koja vodi sa te strane ne možemo prići pećini. Drveni most koji je spajao dve strane kanjona urušio se samo nekoliko meseci nakon izgradnje, kad je bujica potkopala i urušila stenu na koju je bio oslonjen...




Pećina je potpuno neopremljena i neobezbeđena, pa se za obilazak pored lampi i dodatnog sloja odeće treba naoružati i povećanim oprezom.

Dužina glavnog kanala je oko 190 metara, ali se bez većih problema može ući preko 600 metara duboko u utrobu brda.




Negde na pola puta od ulaza do kraja pećine nalazi se kamena figura po kojoj su navodno i pećina i ceo ovaj kraj dobili ime, koja podseća na profil muškarca sa bradom i kapuljačom, pa su je zato rani speleolozi-amateri i prozvali Vladikom.

"Vladika" se nalazi visoko iznad posmatrača, i lako ga možete promašiti ako pokušate da istražujete pećinu bez nekoga ko je malo bolje poznaje.



Osim glavnog kanala i njegovog produženog kraka, pećina ima još nekoliko bočnih tunela u koje je ulaz u najmanju ruku nezgodan, ako ne i direktno opasan po život.

Na nekim mestima speleolozi su postavljali užariju za potrebe budućih istraživanja, što apsolutno ne znači da bi neko bez odgovarajuće opreme i veštine trebalo uopšte da pokušava tuda da se pentra, ma koliko izazovno delovalo!


Imena luda nalaze se svuda, pa i petsto metara pod zemljom...



Kad se sa ovakvih mesta ponovo vratimo na svetlost dana, uvek imamo osećaj kao da je prošlo mnogo više vremena nego što zaista jeste... Ako bismo se posle ovoga samo uzverali nazad uzbrdo i vratili na početnu tačku, bila bi to jedna sama sebi sasvim dovoljna avantura.







Ono što još može da se učini da bi se ova tura dopunila je povratak do Pakleštice alternativnom, nemarkiranom stazom, preko napuštenog naselja Vetrila odakle se pruža potpuno drugačiji pogled na kanjon, i dalje do obale Visočice, gde već možemo zagaziti i ohladiti noge (ako je leto), ili se samo diviti silini vodene struje (ako je neko drugo godišnje doba)...


Vetrila




A ono što je najzgodnije u celoj ovoj priči je što se sve ovo može videti na manje od deset kilometara, pa ni najokoreliji lenjivci prosto neće moći da nađu dovoljno dobar izgovor!

Možda su nekima od nas Vladikine ploče suviše daleko da bismo se tek tako zaputili samo ka ovom lokalitetu, ali u kombinaciji sa nekim drugim zanimljivim stazama na Staroj planini i u okolini, ili naprosto kao skretanje s puta ako smo već tu negde u prolazu, ovaj izlet je - pun pogodak!



Ako se odlučite da i sami vidite ove lepote uživo, celu turu (osim naravno unutrašnjosti pećine gde ni svemoćni GPS signal ipak ne dopire) možete ispratiti preko sledećeg treka: https://sr.wikiloc.com/rute-planinarenje/paklestica-vladikine-ploce-72165281



8 коментара:

  1. Prosto ne verujem da cemo se suzdrazati da ne probamo i mi, nakon tako slasnog opisa! Hvala na preporuci!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kad je jedno ovakvo mesto u pitanju, sve što mogu da kažem je samo napred! Prosto ne mogu da poverujem kako smo se i mi suzdržali da ceo dan pre ovog izleta samo roštiljamo u Pakleštici. :D
      Hvala na komentaru i lep provod! :)

      Избриши
  2. Ово Старопланинско ћоше где сте били, видели, истражили и нама читаоцима донели написани дар - доказује само једно : СРБИЈА = ЧАРОЛИЈА... <3 <3 <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ceo svet = čarolija. Iskreno mi je žao onih kojima ovakva "mala" mesta nisu dovoljno vredna i zanimljiva...

      Избриши
  3. Kanjon nije dobio ime po "figuri" vidljivoj u pećini, to je urbana legenda koju su lansirali novinari, a stigla je do vikipedije. Taj deo kanjona se i ranije zvao "Vladikine ploče", pećina je tako nazvana po lokalitetu gde se nalazi, kao što najčešće biva. Uz malo mašte i dobrog osvetljenja, među pećinskim nakitom je moguće "videti" najrazličitije figure.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Bila urbana ili ruralna, ja sam legendu o nastanku imena pećine i kanjona čuo od lokalaca malo starijih od Vikipedije (koju inače gledam da što manje koristim kao izvor ili potvrdu informacija). Nažalost, nisam uspeo da saznam da li se kanjon tako zvao i ranije i odakle to ime zaista potiče...

      A za to da pećinski nakit može da liči na bilo šta pod različitim osvetljenjem i iz različitih uglova se apsolutno slažem.

      Избриши
    2. I lokalci, mladi i stari, slušaju i prenose priče koje čuju od drugih, između ostalih i od od planinara. To što stariji ljudi iz obližnjeg sela pričaju istu priču ne znači da je ona tačna - tačno je samo da je postala deo folklora. Obrazovan čovek mora biti kritičan, ne treba baš doslovce verovati svakoj "legendi".
      A vikipedija kao "relevantan izvor" navodi jedan novinski članak (!!!), i gle čuda, ceo internet tu novinarsku interpretaciju prenosi kao naučnu istinu.

      Bavio sam se veoma aktivno speleologijom u periodu 1985-2010, pratio sam literaturu, bio u kontaktu sa drugim speleolozima i istraživačima - o pećini Vladikine ploče se nije puno znalo ni pričalo, jedino pamtim da sam čitao arheološki rad (ne pamtim gde je i kada objavljen) o tragovima relativno velike naseobine koja je postojala u ulaznom delu. Nikakava druga priča o pećini nije kružila - a pećina bi morala biti baš jako poznata, prisutna u literaturi, medijima, itd, - da bi po figuri u njoj obližni kanjon dobio ime.

      I na kraju - TK25 list 584-4-1 Pirot je dopunjen 1969. godine, a štampan 1972. Na njoj je odštampan naziv toponima "Vladikine ploče". Pećina je ucrtana, bez naziva. Treba proveriti koje godine je planinar Srđan Tošić iz Pirota, otkrio figuru vladike, da li je on uveliko planinario sredinom šezdesetih godina prošlog veka, tako da je njegovo otkriće stiglo do kartografa 1969. kada su dopunjavali kartu?

      Избриши
    3. Sa većinom ovoga se apsolutno slažem, mada nisam baš siguran da je lokalni folklor u ovom slučaju potekao od savremene legende (pogotovo ne od novinskog članka iz 2017. godine), pre mislim da je ovde neko prepoznao to da se ne zna tačno poreklo imena kanjona i odlučio da se sopstvenim imenom i prezimenom naknadno ugradi u priču...

      Lokalci u Pakleštici i Rsovcima inače nisu oduševljeni time što u kanjon i pećinu često dolaze planinari i speleolozi iz drugih sredina i neke stvari za koje se ovde oduvek znalo (ili bar tako kažu) predstavljaju kao svoja nova otkrića, ali to bih ja to pre pripisao inertnosti lokalaca nego zaista zloj nameri ove druge strane.

      Ako bi mogla da se pronađe karta na kojoj je upisan toponim "Vladikine ploče" a pećina nije ucrtana to bi rešilo dilemu da li je kanjon dobio ime po pećinskoj figuri (ili "figuri") ili ne, mada opet ne bi mnogo pomoglo u otkrivanju pravog porekla toponima, ali s obzirom na upečatljivost pećine mislim da je tako nešto moguće samo u domenu teorije.

      U svakom slučaju, ova tema je mnogo obimnija od standarda jednog teksta koji za prvenstveni cilj ima da samo malo približi relativno udaljena mesta nekima koji (trenutno ili stalno) nisu fizički u mogućnosti da ih sami posete, a ne da se bavi utvrđivanjem porekla lokalnih predanja, starijih ili novijih. U tom slučaju bi ceo koncept ovoga što radim bio mnogo drugačiji...

      Избриши