Đerdapska klisura koliko razdvaja toliko i spaja srpsku i rumunsku obalu Dunava.
Iako se dve države nalaze na suprotnim stranama moćne reke, povezuju ih izvanredne prirodne i kulturne vrednosti, zbog čega su obe strane stavile ovaj prostor pod visok stepen zaštite. Tako se nasuprot najvećeg nacionalnog parka Srbije nalazi skoro duplo veći rumunski park prirode Gvozdena Kapija (Porțile de Fier).
Ali, iako se objektivno mora priznati da je srpska strana bogatija zanimljivim mestima, to naravno ne znači da ni rumunska nema svojih atrakcija: jedan od najinteresantnijih i najprivlačnijih prirodnih lokaliteta Đerdapa nalazi se upravo sa rumunske strane - planinski vrh Treskavac.
Sa svojih 755 metara nadmorske visine, Treskavac je najviši vrh parka prirode Gvozdena Kapija.
Čak i da se ne ističe visinom, gola, gotovo vertikalna porfirska stena (poslednji ostatak kupe davno ugašenog vulkana) svakako je jedan od najupečatljivijih prizora s obe strane ovog dela Dunava. To su znali i najstariji stanovnici ovih krajeva, koji su baš na suprotnoj obali izabrali mesto za jedno od prvih naselja koje istorija poznaje.
Mnogi arheolozi i istoričari danas smatraju da su žitelji Lepenskog vira imali poseban odnos prema Treskavcu, od teorije da su oblikom osnove svojih kuća svesno podražavali trapezoidni oblik ove stene do (prilično klimave) pretpostavke da su Treskavac posmatrali kao neki vid božanstva.
Mi danas, naravno, ne možemo znati kako su Treskavac doživljavali naši daleki preci pre više hiljada godina, ali je evidentno da ovaj vrh i posle toliko vremena nastavlja da golica maštu ljudi s obe strane velike reke. Mada, u krajevima gde se paganski magijski rituali još uvek poštuju iznad svake religije (nauku i da ne pominjemo), nije ni neobično da se u istom dahu sa imenom Treskavca često pominju vanzemaljci, piramide, napredne praistorijske civilizacije...
Tako se kao krunski dokaz natprirodnih svojstava ovog vrha često navodi da prilikom oluje skoro svi gromovi završavaju baš na njemu (po čemu je i dobio ime, koje su Rumuni prihvatili u adaptiranom obliku Trescovăţ), što ne bi bilo teško objasniti sastavom i položajem stene, ali će se uvek naći neko da kaže kako "ima tu nečega".
Tako se kao krunski dokaz natprirodnih svojstava ovog vrha često navodi da prilikom oluje skoro svi gromovi završavaju baš na njemu (po čemu je i dobio ime, koje su Rumuni prihvatili u adaptiranom obliku Trescovăţ), što ne bi bilo teško objasniti sastavom i položajem stene, ali će se uvek naći neko da kaže kako "ima tu nečega".
Bio magičan ili ne, činjenica je da Treskavac i danas fascinira mnoge, a verovatno pre svih ljubitelje prirode i planinare.
Uspon na Treskavac jedna je od popularnijih pešačkih tura u parku Gvozdena Kapija, a budući da od Beograda do podnožja vrha ima svega oko četiri sata vožnje (što naravno zavisi i od gužve na granici) ova staza je poslednjih godina sve zanimljivija i planinarima iz Srbije.
Staza je dobro uređena i lepo markirana, sa informativnim tablama na oba kraja staze sa ucrtanom trasom i osnovnim podacima o vrhu i usponu. Doduše samo na rumunskom, ali to i nije toliko bitno jer je ovako upečatljiv i dominantan vrh teško promašiti s koje god strane da se krene.
Staza nije predugačka - jedva oko devet kilometara s jednog kraja na drugi, ali sa visinskom razlikom od preko 600 metara u usponu, što je po kondicionoj težini svrstava među srednje zahtevne staze; tehničkih detalja nema.
Koliko se može videti iz izveštaja dostupnih na internetu, na uspon se obično kreće sa južne strane, šumskim i livadskim putem nešto manjeg nagiba nego sa suprotne strane. Međutim, severozapadna strana je definitivno atraktivnija, em zbog oštrijeg uspona, em zbog nešto grubljeg terena, em zbog toga što se vrh mnogo lepše sagledava odavde.
Povratak je moguć istom stazom, ili na suprotnu stranu, s tim što je u ovom drugom slučaju rastojanje između starta i cilja još oko tri i po kilometra, što ne deluje mnogo ali može biti i previše posle iznenađujuće iscrpljujućeg pešačenja za jednu stazu ovako male kilometraže.
A odgovor na pitanje vredi li putovati u inostranstvo (ma koliko bilo blisko) zarad ovako kratke ture sam se pruža na vrhu.
S koje god strane da se izađe na vrh, poslednji deo staze vodi kroz gustu šumu koja se samo najednom razmiče i pogled puca preko horizonta, na Dunav, Lepenski vir i veliki deo nacionalnog parka Đerdap. Široki kameni plato prirodno je podeljen u nekoliko manjih celina, tako da se na vrhu neće gurati ni povelika grupa od više desetina planinara.
Istini za volju, najviša tačka vrha nalazi se zapravo negde u šumi, ali je obeležje u vidu stuba sa imenom vrha, oznakom nadmorske visine i rumunskom zastavom postavljeno na istaknuto mesto tik iznad litice visoke više stotina metara, verovatno zbog lepše pozadine za fotografisanje.
S obzirom na orijentaciju vidikovca na vrhu, odavde se može posmatrati i izuzetan zalazak sunca, pa će ovde jednako uživati zaljubljeni parovi i zaljubljenici u prirodu.
Budući da formiraju jedinstvenu ambijentalnu celinu, idealan izlet na Treskavac obuhvatao bi i obilazak Lepenskog vira. Međutim, zbog relativno velike udaljenosti ovog dela Dunava od najbližih graničnih prelaza, to je nažalost vrlo teško izvodljivo, a za veće grupe praktično nemoguće.
Ipak, stena koja je žiteljima Lepenskog vira čitavu večnost bila pred očima, a opet van domašaja, nama je danas tako bliska i lako dostupna. I mada bi mnogi odustali od same pomisli na dugu vožnju, čekanje na granici i onda toliko kratko planinarenje, put do Treskavca se itekako isplati.
A za prave ljubitelje prirode, svaki poziv u avanturu je dovoljno primamljiv.